Evropska ekonomska zajednica

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DUH SI­BIL PEN I EVROP­SKA EKO­NOM­SKA ZA­JED­NI­CA

Pi­ta­te ­se­ ka­kve ­ve­ze ima duh da­dil­je Edvar­da­ VI koji ne muči ni­kog, već mir­no­ vr­ti fan­tom­sko vre­te­no, i duh Uje­din­je­ne Evro­pe ko­ji muči gđu Tačer? Do­pu­sti­te mi da vezu us­po­sta­vim.

Pro­šle su Za­du­šni­ce, naj­kob­ni­ja noć go­di­ne, kad naličje sve­ta napušta le­glo zla pod našim pe­ta­ma i vraća se u život da ga te­ro­riše, a pri­družuju mu se vešci i ve­šti­ce koje se­o­ba u pa­kao tek čeka.

Ov­da­šnja deca pra­znu­ju Za­du­šni­ce pre­o­de­va­jući se u ono­stra­na straši­la i lo­ja­ni­cama ra­sve­tlje­ne ti­kve kro­jeći u de­mon­ske gla­ve. Evan­ge­li­sti su po­kre­nu­li kam­pan­ju da druženju s đavo­lom ma­lih En­gle­za sta­nu na put.

Po ško­la­ma i in­ter­na­ti­ma del­jen je le­tak na kome piše: „Ne na­se­daj­te ve­ro­van­ju da su Za­du­šni­ce be­za­zle­na za­ba­va. Po­sto­je pra­ve­ ve­š­ti­ce u ovoj­ zem­lji. One ne nose šil­ja­te šešire, ne jašu na dr­ve­nim m

e­tla­ma ali služe Sa­ta­ni. O Za­du­šni­ca­ma se mole đavo­lu i uživa­ju u zlu. Sa­ta­na hoće da su Zadušnice nje­gov dan. Ako u nje­mu učestvu­je­te, možete mu se za uvek pri­družiti“.



Dru­ge­ zem­lje ot­por zlu po­zdrav­lja­ju. Možda bi i Bri­ta­ni­ja to učini­la da ­je­ reč o ma­sov­nom usel­ja­van­ju obo­je­nih iz A­froazi­je ili o ne­vol­ji što joj pre­ti od Evro­pe.

Ali zlo na koje uka­zu­je evan­ge­li­stička cr­kva omi­l­je­no je zlo ove ze­ml­je. I kad su se evan­ge­l­i­sti po­bu­ni­li pro­tiv veštica, En­gle­zi se po­bu­niše pro­tiv evan­ge­li­sta.

Na­zva­li su ih fa­na­ti­ci­ma, su­je­ver­nim bu­da­la­ma, „ubi­ca­ma dečije ra­dosti“. Od­ri­can­je od Za­du­šni­ca je, vele, be­smi­sle­no. Ako đavo, i to ­je ­ve­ro­vat­no, ne po­sto­ji, od­bra­na od nje­ga ­je suvišna; ako po­sto­ji, uza­lud­na ­je.

Po­sto­ja­li ili ne po­sto­ja­li de­mo­ni, En­gle­zi ne pri­sta­ju da decu liše za­ba­ve u ko­joj su i sami u nji­ho­vim go­di­na­ma uživa­li. De­lu­je, raz­u­me se, i du­blji raz­log.

Više nego ije­dan ci­vi­li­zo­van na­rod, En­gle­zi obožava­ju mi­ste­ri­je, ovo­ze­maljs­ke (kri­mi­nal­ne) i ono­zemaljske (de­mon­ske). Mi se svo­jih du­ho­va pla­ši­mo, En­gle­zi su u nji­ho­ve zal­ju­blje­ni. Rađe se odriču živih ir­skih ka­to­li­ka no mr­tvih pro­te­stant­skih utva­ra.

Vele da je ar­hetipski ka­rak­ter na­ro­da u ne­po­sred­noj vezi s ka­rakte­rom i smi­slom nje­go­vih le­gen­di. Mi­t je ko­di­ra­na isti­na o et­no­su u kome se ro­dio.

Srp­ske baj­ke pre­pu­ne su priča o đavo­lu i o tome kako ga je Sr­bin nad­mu­drio, pa se na kra­ju ne zna ko je u fa­bu­li đavo - đavo ili Sr­bin?

Mno­go­ ve­sti ima­mo i o vam­pi­ri­ma ili upiri­ma, o ko­ji­ma su­ za­o­sta­li En­gle­zi sa­znali ­te­k u­ XIX ­ve­ku.One­ su uvek ­bi­ra­no ­je­zi­ve. Kr­vo­pij­stvo, uo­sta­lom, ni­kad­ ni­je­ ve­se­lo. Ni u po­ve­sti, ni­ u­ priči. Po­naj­man­je­ je ­mo­guće na­ na­šim. vam­pi­ri­ma pro­spe­ri­ra­ti.

Me­sta na ko­ji­ma se kreću, do­mo­vi u koje za­la­ze, teško se ili ni­ka­ko pro­da­ju. Nije tako u Bri­ta­ni­ji. Kući za koju se dokaže da, upr­kos do­tra­ja­log iz­gle­da i en­gle­ski skrom­nog kom­fo­ra, po­se­du­je te­ri­to­ri­jal­nog, kućnog duha, skače cena sra­zmer­no ka­kvoći i količini nje­go­ve utvar­ne ak­tiv­no­sti.

Ot­kud po­mir­ljiv od­hos pre­ma nečemu što iza­zi­va od­boj­nost i gro­zu? On nije to­li­ko u ra­ci­o­nal­no­sti, srčano­sti ili rav­no­dušno­sti En­gle­za, ko­li­ko u ne­pred­u­zim­lji­vo­sti, po­mir­lji­vo­sti, len­jo­sti, da ne kažem pro­fe­sional­noj im­po­ten­ci­ji nji­ho­vih du­ho­va, o čemu je pi­sao i Oskar Vajld.

U En­gle­skoj ni du­ho­vi svoj po­sao ne rade kako val­ja. Kad se uvređeni nemački spiri­ti­sta, go­di­nu iz­gu­biv­ši u en­gle­skoj po­sed­nu­toj kući a da nje­nog duha ni vi­deo nije, samo ga po­ne­kad čuo, ras­pi­tao za raz­log, do­bio je od ne­vi­dlji­vog domaćina od­go­vor: „Ja sam go­spo­din, za ime Boga!

Ne možete očeki­va­ti da ne­što ra­dim!“ Za raz­li­ku od srp­skih vam­pi­ra, ne­u­mor­nih u zlu, en­gle­ske Mračne sile, pret­stav­lje­ne lo­kal­nim i na­ci­o­nal­nim sa­bla­sti­ma, be­za­zle­ne su; bez­o­pa­sni­je, iz­gle­da, i od evange­li­sta, pa nije čudo što se ne štite evan­ge­li­sti od de­mo­na nego de­mo­ni od evan­ge­li­sta.

Poučan je pri­mer go­spo­di­na iz 1600, koji je pre no što se zademo­nio bio ko­rum­pi­ra­ni činov­nik ma­gi­stra­ta ne­gde u Korn­vo­lu.

Po­sle smr­ti po­zvan je iz gro­ba da po­sre­du­je u imo­vin­skoj par­ni­ci, iz koje je, kri­vo­tvo­reći do­ku­men­ta,.samo on iz­vu­kao ko­ri­sti.

Kad je nje­gov duh raz­ja­snio stan­je, su­di­ja ga za­mo­li da se vra­ti u grob. Duh iz­ja­vi da je već i di­zan­je iz mr­tvih do­vol­jno te­gob­no i da se za vraćanje jed­no­stav­no ne oseća spo­sob­nim (a biće ni ras­po­loženim).

Po­zva­še sve­šte­ni­ka. Ka­ko­ bi se dr­ski duh osu­je­tio da čini pi­zme, na šta je oba­ve­zan, za­po­slen je da šupljom školj­kom isušuje jezero za koje se znalo da nema dna. Pi­tam­ vas da li bi ije­dan srp­ski vam­pir na tako pro­stački trik, na ta­kvo poniženje nje­go­ve ra­sne in­te­li­gen­ci­je pri­stao?

„Knoc­kers“ („kucači“), du­ho­vi en­gle­skih rud­ni­ka, ne samo što rudarima ne ude, već ih ku­can­jem o ka­men do­vo­de do bo­ga­tih žila, a nal­ju­titi ih može je­di­no zviždan­je.

I najčuve­ni­ji en­gle­ski fan­to­mi, kao duh En Bo­len, su­pru­ge Hen­ri­ja VIII, koja se do me­sta ro­den­ja do­vo­zi u astral­nim kočija­ma, držeći odsečenu gla­vu u kri­lu, ho­me­o­pat­ski su - kao i nji­ho­vi još živi su­građani, uo­sta­i­om - do­zi­ra­ne ima­gi­na­ci­je i en­gle­ski se kon­venci­o­nal­no ponašaju.

Osim Si­bil Pen, utvar­ne da­dil­je kral­ja Edvar­da­VI, koja na svom fan­tom­skom vre­te­nu pre­de vunu, nije pri­mećeno da ije­dan ostrv­ski duh ne­što ko­ri­sno radi. En­gle­ski se du­ho­vi za­do­vol­ja­va­ju mirolju­bi­vim flu­id­nim projek­ci­ja­ma. Po­vre­me­no čegr­tan­je lan­ci­ma, uz nešto pro­ma­je, naj­više je što se od njih može očeki­va­ti.

Ali, ako to jav­ljan­je, za­hval­ju­jući, re­ci­mo, ja­pan­skom za­ku­pu, jed­nog dana bude ko­mer­ci­ja­li­zo­va­no, a ne samo kao do sada s gle­di­š­ta spo­re na­u­ke ne­o­bja­šn­ji­vo, du­ho­vi će biti je­di­ni domaći pro­iz­vod ko­jim će Bri­ta­ni­ja, pos­le Za­duš­ni­ca 1992, kon­ku­ri­sa­ti „in­du­strij­skim du­ho­vi­ma Evro­pe“.

Samo, za­bo­ga, mo­ra­ju se na­go­vo­ri­ti da ne­što rade!