„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DUH SIBIL PEN I EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA
Pitate se kakve veze ima duh dadilje Edvarda VI koji ne muči nikog, već mirno vrti fantomsko vreteno, i duh Ujedinjene Evrope koji muči gđu Tačer? Dopustite mi da vezu uspostavim.
Prošle su Zadušnice, najkobnija noć godine, kad naličje sveta napušta leglo zla pod našim petama i vraća se u život da ga teroriše, a pridružuju mu se vešci i veštice koje seoba u pakao tek čeka.
Ovdašnja deca praznuju Zadušnice preodevajući se u onostrana strašila i lojanicama rasvetljene tikve krojeći u demonske glave. Evangelisti su pokrenuli kampanju da druženju s đavolom malih Engleza stanu na put.
Po školama i internatima deljen je letak na kome piše: „Ne nasedajte verovanju da su Zadušnice bezazlena zabava. Postoje prave veštice u ovoj zemlji. One ne nose šiljate šešire, ne jašu na drvenim m
etlama ali služe Satani. O Zadušnicama se mole đavolu i uživaju u zlu. Satana hoće da su Zadušnice njegov dan. Ako u njemu učestvujete, možete mu se za uvek pridružiti“.
Druge zemlje otpor zlu pozdravljaju. Možda bi i Britanija to učinila da je reč o masovnom useljavanju obojenih iz Afroazije ili o nevolji što joj preti od Evrope.
Ali zlo na koje ukazuje evangelistička crkva omiljeno je zlo ove zemlje. I kad su se evangelisti pobunili protiv veštica, Englezi se pobuniše protiv evangelista.
Nazvali su ih fanaticima, sujevernim budalama, „ubicama dečije radosti“. Odricanje od Zadušnica je, vele, besmisleno. Ako đavo, i to je verovatno, ne postoji, odbrana od njega je suvišna; ako postoji, uzaludna je.
Postojali ili ne postojali demoni, Englezi ne pristaju da decu liše zabave u kojoj su i sami u njihovim godinama uživali. Deluje, razume se, i dublji razlog.
Više nego ijedan civilizovan narod, Englezi obožavaju misterije, ovozemaljske (kriminalne) i onozemaljske (demonske). Mi se svojih duhova plašimo, Englezi su u njihove zaljubljeni. Rađe se odriču živih irskih katolika no mrtvih protestantskih utvara.
Vele da je arhetipski karakter naroda u neposrednoj vezi s karakterom i smislom njegovih legendi. Mit je kodirana istina o etnosu u kome se rodio.
Srpske bajke prepune su priča o đavolu i o tome kako ga je Srbin nadmudrio, pa se na kraju ne zna ko je u fabuli đavo - đavo ili Srbin?
Mnogo vesti imamo i o vampirima ili upirima, o kojima su zaostali Englezi saznali tek u XIX veku.One su uvek birano jezive. Krvopijstvo, uostalom, nikad nije veselo. Ni u povesti, ni u priči. Ponajmanje je moguće na našim. vampirima prosperirati.
Mesta na kojima se kreću, domovi u koje zalaze, teško se ili nikako prodaju. Nije tako u Britaniji. Kući za koju se dokaže da, uprkos dotrajalog izgleda i engleski skromnog komfora, poseduje teritorijalnog, kućnog duha, skače cena srazmerno kakvoći i količini njegove utvarne aktivnosti.
Otkud pomirljiv odhos prema nečemu što izaziva odbojnost i grozu? On nije toliko u racionalnosti, srčanosti ili ravnodušnosti Engleza, koliko u nepreduzimljivosti, pomirljivosti, lenjosti, da ne kažem profesionalnoj impotenciji njihovih duhova, o čemu je pisao i Oskar Vajld.
U Engleskoj ni duhovi svoj posao ne rade kako valja. Kad se uvređeni nemački spiritista, godinu izgubivši u engleskoj posednutoj kući a da njenog duha ni video nije, samo ga ponekad čuo, raspitao za razlog, dobio je od nevidljivog domaćina odgovor: „Ja sam gospodin, za ime Boga!
Ne možete očekivati da nešto radim!“ Za razliku od srpskih vampira, neumornih u zlu, engleske Mračne sile, pretstavljene lokalnim i nacionalnim sablastima, bezazlene su; bezopasnije, izgleda, i od evangelista, pa nije čudo što se ne štite evangelisti od demona nego demoni od evangelista.
Poučan je primer gospodina iz 1600, koji je pre no što se zademonio bio korumpirani činovnik magistrata negde u Kornvolu.
Posle smrti pozvan je iz groba da posreduje u imovinskoj parnici, iz koje je, krivotvoreći dokumenta,.samo on izvukao koristi.
Kad je njegov duh razjasnio stanje, sudija ga zamoli da se vrati u grob. Duh izjavi da je već i dizanje iz mrtvih dovoljno tegobno i da se za vraćanje jednostavno ne oseća sposobnim (a biće ni raspoloženim).
Pozvaše sveštenika. Kako bi se drski duh osujetio da čini pizme, na šta je obavezan, zaposlen je da šupljom školjkom isušuje jezero za koje se znalo da nema dna. Pitam vas da li bi ijedan srpski vampir na tako prostački trik, na takvo poniženje njegove rasne inteligencije pristao?
„Knockers“ („kucači“), duhovi engleskih rudnika, ne samo što rudarima ne ude, već ih kucanjem o kamen dovode do bogatih žila, a naljutiti ih može jedino zviždanje.
I najčuveniji engleski fantomi, kao duh En Bolen, supruge Henrija VIII, koja se do mesta rodenja dovozi u astralnim kočijama, držeći odsečenu glavu u krilu, homeopatski su - kao i njihovi još živi sugrađani, uostaiom - dozirane imaginacije i engleski se konvencionalno ponašaju.
Osim Sibil Pen, utvarne dadilje kralja EdvardaVI, koja na svom fantomskom vretenu prede vunu, nije primećeno da ijedan ostrvski duh nešto korisno radi. Engleski se duhovi zadovoljavaju miroljubivim fluidnim projekcijama. Povremeno čegrtanje lancima, uz nešto promaje, najviše je što se od njih može očekivati.
Ali, ako to javljanje, zahvaljujući, recimo, japanskom zakupu, jednog dana bude komercijalizovano, a ne samo kao do sada s gledišta spore nauke neobjašnjivo, duhovi će biti jedini domaći proizvod kojim će Britanija, posle Zadušnica 1992, konkurisati „industrijskim duhovima Evrope“.
Samo, zaboga, moraju se nagovoriti da nešto rade!
No comments:
Post a Comment