Farewell

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića


FA­RE­WELL BRI­TA­I­N AND...

Kad samo pi­sao uspo­me­ne s ro­bi­je, ob­jav­lje­ne pod na­slo­vom „Go­di­ne ­ko­je ­su ­po­je­li­ ska­kav­ci“, mučio ­sam­ se­be­ pi­tan­jem: šta­ si­ o­d ro­bi­je do­bio, šta si u tam­ni­ci naučio.

Prem­da u za­tvor ni­sam oti­­šao do­bro­vol­jno, već za­to ­što sam uhvaćen u po­ku­š­a­ju da na­šim na­ro­di­ma ot­mem sto­bo­du, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto za­bo­ra­vim, upor­no sam se tru­dio da od tih iz­gu­blje­nih go­di­na, go­di­na koje su po­je­li ska­kav­ci, ne­š­to za­uz­vrat is­kamčim.

Možda je to po­sle­di­ca „prežive­log, ka­pi­ta­lističkog, građan­skog“ od­go­ja koji je u sve­mu tražio neku ko­rist, a možda su me na te na­iv­ne mi­sli na­su­ka­li naši ko­mu­ni­sti koji su se hva­li­li da je ro­bi­ja po kral­jev­skim ka­za­ma­ti­ma za njih bila iko­na. Behu to nji­ho­vi uni­ver­zi­teti.

Prem­da je bol­je da su pohađali pra­ve, jer na nas ne bi pri­men­ji­va­li zatvor­ska is­ku­stva i od živo­ta nam pra­vi­li večitu ro­bi­ju, po­ve­ro­va­o­ sam im na reč, pret­po­stav­lja­jući da ih je ro­bi­jaš­ka ško­la na­u­či­la mark­si­zmu, kla­snoj bor­bi i ko­muni­stičkom mo­ra­lu, ma šta on značio.

Ovih dana do­zna­jem da je to bila ma­so­va­na vežba­o­ni­ca mo­ral­no-fizičke de­gra­da­ci­je i ide­o­lo­škog sadizma, u ko­joj se vas­pi­ta­vao duh budućeg Go­log oto­ka, na­šeg iz­dan­ja boljševičkog dan­te­ov­skog In­fe­rna.

Niš­tav­no malo ske­let­nog mark­si­zma što su ga u za­tvo­ru naučili bi­o ­je tek spo­re­dan, bez­načajan gu­bi­tak. U međuvre­me­nu, osim da prišijem dug­me na košul­ji, ja na ro­bi­ji niš­ta ko­ri­sno ni­sam na­učio.

U sličnom sam položaju dok napuštam Bnta­ni­ju, pre­sta­jem s ovim ko­men­ta­ri­ma i opra­štam se od sl­u­ša­la­ca emi­si­je BBC-a na srp­skoh­rvatskom je­zi­ku.

Hteo bih da sam u En­gle­skoj nešto naučio, da sam od nje ne­što do­bio, da mi i ovih dva­de­set go­di­na nisu po­je­li ska­kav­ci.

Hteo bih to iako znam da ni u tuđinu ni­sam otišao da neš­to stek­nem, već ne­š­to da iz­gu­bim. Upo­zna­jući tuđu tuđinu, hte­doh da iz­gu­bim svo­ju, da vidim kako je biti stra­nac u tuđoj zemlji, po­š­to sam stra­nac bio u sop­stvenoj, i sve to da bih joj se jed­nom, ako uspem, vra­tio kao do­mo­ro­dac.

Ni­sam uspeo.

Uspeo sam samo da se kao stra­nac i ovde i tamo odo­maćim. Da po­sta­nem stra­nac svu­da. Naj­pre sam bio pri­nud­ni stra­nac, i to je bo­le­lo.

Kad po­sta­doh do­bro­vol­jac u stran­slvo­van­ju, stra­nac po iz­bo­ru, bol je umi­nuo. Shva­tio sam da je stran­stvo­van­je moja pri­ro­da, moja sud­bi­na. Da ću sva­kad i svuda biti - stra­nac. I da ću, s Ničeom, sme­ti reći:

„O sa­mot­no­sti, sa­mot­no­sti, zavičaju moj!“

Napuštam Brita­ni­ju bez žaljen­ja, ali i bez ra­do­sti. Vraćam se u svo­ju ­zem­lju ­be­z ra­do­sti, ali i bez žal­jen­ja.Ta­mo­ i­ ov­de­ pro­ve­o­ sam i­ le­pe i ružne časo­ve. Svi su moji. Da nisu, ne bi mi se do­go­di­li. Je­sam li TO naučio?

Je­sam li uop­šte išta naučio?

Za­vi­deo sam Eng­le­zi­ma, ne to­li­ko na po­ve­sti ko­li­ko na načinu na koji su je is­ko­ri­sti­li.

Za­vi­deo sam im na sra­zmer­no bez­bed­nom ge­o­grafskom položaju, umešno­sti u vla­dan­ju, str­plji­vo­sti u na­god­ba­ma, tre­zveno­sti u za­ključcima, izdržlji­vo­sti u ne­vo­l­ja­ma, uzdržlji­vo­sti u iza­zo­vi­ma, hlad­noći u opa­sno­sti­ma, ra­ci­o­nal­no­sti u di­le­ma­ma, sebično­sti u iz­bo­ru al­ter­na­ti­va, „sna­lažlji­vo­sti“ u kri­za­ma, ali više od sve­ga na ko­lek­tiv­nom op­ti­mi­zmu koji nije ne­u­tra­li­sao pe­si­mi­stički ci­ni­zam sva­kog po­je­di­nog En­gle­za.

Ko­li­ko će im na­ci­o­nal­ni op­ti­mi­zam i dal­je vre­deti, i dal­je zamenji­va­ti oso­bi­ne mar­lji­vo­sti i pred­u­zimljivo­sti, u da­na­šnjem sve­tu bo­l­je tržišne ­pro­đe, ne­ znam. Da­na­s je, izgle­da, važni­je ­u­ ra­spoložen­ju ­gro­ba­ra pro­iz­vo­di­ti pse­u­do ­ko­ri­sne pred­me­te bla­go­sta

n­ja nego na­la­zi­ti en­gle­ski du­ho­vi­ta iz­vin­jen­ja za ne­upo­tre­blji­vost nji­ho­vih domaćih ko­pi­ja.

Pa ipak, za En­gle­ze ne bri­nem.

Rasa koja je izašla na­kraj s rim­skim le­gi­o­na­ri­ma, nor­man­skim ri­te­ri­ma, ka­to­ličkim mi­si­o­na­ri­ma, špan­skim mo­re­plov­ci­ma, Na­po­le­o­novim gre­na­di­ri­ma, ger­man­skim ari­jev­ci­ma i ame­ričkim pi­o­ni­ri­ma teh­nolo­š­ke budućno­sti, pa, bar do­ne­kle, i s vla­sti­tim uo­bražen­jem da je nešto iz­u­zet­no, izaći će na­kraj i s is­ku­šen­jem da se zbog me­sta pod zu­ba­tim sun­cem pri­vid­nog na­pret­ka pre­tvo­ri u evrop­ski de­pan­dans za pro­iz­vodnju be­smi­sle­nih po­tre­ba.

Valj­da im to neće jako teško pa­sti. En­gle­zi ima­ju ne­š­to sta­račko u sebi; isto­rij­sku tro­most nečega što je mno­go prožive­lo a da usled toga nije sa­svim preživelo. Ona im ne do­pu­šta us­pla­hi­re­nu mla­da­lačku trku za uspe­hom po sva­ku cenu. Više od pri­pad­ni­ka tre­nut­no moćni­jih ili imućni­jih na­ro­da, En­gle­zi zna­ju, s man­je sred­sta­va, pod težim uslo­vi­ma, ugod­ni­je da žive.

Mi­slim da je to jed­na od nji­ho­vih naj­vred­ni­jih vr­li­na. Možda će u sve­tu op­šteg po­i­sto­većenja i pri­nud­ne stan­dar­di­za­ci­je, u No­vom po­ret­ku uni­ver­zal­nih mera, sačuva­ti i osta­le pred­no­sti, pre ­sve­ga vol­ju i spo­sob­nost da se raz­li­ku­ju a da time ne gube.

Naći će već svo­ju meru, svoj ko­rak u budućnost. Pa i ako iza­be­ru da osta­nu usam­lje­na utva­ra ­jed­ne mi­nu­le, za­bo­rav­lje­ne Evro­pe, go­spodski ­duh ­slav­ne ­pro­šlo­sti ­ko­ji ni­ka­ka­v i­za­zo­v op­stan­ka ­ne može na­te­ra­ti­ da nešto ko­ri­sno radi (ma­kar i da kao sa­blast Si­bil Pen fan­tom­sko vre­te­no okreće),

Bri­ta­ni­ja će se pam­ti­ti. Nju neće tako lako po­je­sti ska­kav­ci isto­rij­skog pamćenja.

Mno­go ­vi­se ni He­la­da, ni Rim ni­su­ po­sti­gli. Ili­ se mi­ Južni Slo­ve­ni, nečem većem, dužem, dubljem na­da­mo?

I zato, Fa­re­well Bri­ta­in - zbo­gom Bri­ta­ni­jo!

Kao pri­pad­nik svog na­ro­da ne­mam na čemu da Ti za­hva­lim. Kao Bo­ri­slav Pekić, Tvoj sam dužnik.