„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
HOMEOPATSKE ČARI ANGLOSAKSONSKE ULJUDNOSTI
Kad mi je o prošloj emisiji g. Džons, ljut zbog mog neshvatanja ekskluzivnosti engleske ekscentričnosti, rekao da ne budem „takav prokleti magarac“, nije to bio tipično engleski komentar moje zapuštene kontinentalne inteligencije.
Pasionirani istraživač divljine, on je veći deo vremena provodio van zemlje. Na Engleze dugo stranstvovanje kobno deluje.
Najgore što im se dešava je da počnu shvatati druge, a onda redovno gube sebe i prestaju biti Englezi u onom smislu u kome ih poznajemo, pa ih zbog toga volimo ili mrzimo.
Odaju se umetnosti, prelaze u pravoslavlje, podupiru opskurne revolucije u zabačenim zemljama, žive po prašumama ili se, avaj, žene strankinjama. Tako je i g. Džons stekao svoju ekscentričnost.
Nije više bio savršen Englez, a to je već i po sebi ekscentrično. Od stranaca je naučio kako čovek valja da govori ako želi da bude jasan.
Pošto Englezi mahom ne žele da budu jasni, naše su im psovke suvišne. Da u lutanju svetom, u dugom izbivanju iz „ostrvskog kalupa“, nije oštetio engleski odgoj, Džons bi mi, po svoj prilici, rekao:
„To što ste kazali sasvim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda neprimenljivo“. „Prokleti magarac“ bi ostao u lingvističkom bubnju.
Englezi sustrpljiv narod, obziran, učtiv svet samo, ne uobražavajte da je povod njihovom civilizovanom ponašanju u naklonosti prema drugima, vama recimo. On je pre u odbrani od tih drugih, od vas, recimo.
Učtivost je, u princpu, obazrivo kretanje po najosetljivijim, najneranjivijim tangentama međuhumanih odnosa. Ne povređuje se tuđ integritet da se od represalija zaštiti svoj. Učtivošću Englez čuva sebe, vas tek usput.
Dobar engleski odgoj pretpostavlja operisanje eufemizmima, dvosmislenostima, lingvističkim šiframa umesto iskrenim, jasnim mislima.
Učtivost je prećutna građanska laž; dopuštena, često poželjna poluistina; čak i potpuna neistina. Ako vas Englez „albionski“ licemerno slaže da sjajno izgledate, umesto da vam, kao „iskreni“ Srbin, otvoreno saopšti istinu kako izgledate zagrobno, shvatićete prednost tih malih i nevinih civilizovanih laži.
Englezi su u njima majstori. Kao što su, ako žele, veštaci da vas za srce ujedu, a bol da osetite tek kad su oni već na drugoj strani ulice.
Uspela engleska konverzacija je spoj tradicionalnih idioma i konvencionalnih fraza koje ništa ne znače, onih što znače ali ih ne razumete, uvredijivog laskanja, onomatopeje i udobnih ćutanja.
Ona je, takođe, umeće obilaženja svake ozbiljnije teme. Teme se ne izbegavaju uvek zato što se o njima ništa ne zna, premda se često i ne zna. Ako je ponižavajuće o njima baš ništa ne znati, još je gore znati sve.
Pogotovu znanje bezobzirno demonstrirati. Sve o nečemu znati znači u tome biti profesionalac. A u ma čemu profesionalac biti nije engleski. Nije engleski što nije gospodski, gospodski nije što nije engleski, kako hoćete.
Engleski gospodm može biti samo pristojan amater. A to, bez štete po reputaciju gospodina, može biti u švemu, pa i u nečemu što nije baš sasvim gospodski.
Bizarni psihosociološki recidiv feudalnih vremena, u kojima su psi jeli s trpeze gospodara a znanje se hranilo s poslugom, kad su samo najamnici smeli i morali biti savršeni a gospoda se razlikovala isključivo po manama,vidno je uticao na društveni status i psihosomatiku ovdašnjih intelektualaca.
Ovde je neuviđavno, skoro nepristojno biti intelektualac. Pogotovu ekspert, osim, možda, za popravku kućnih aparata i javnog mišljenja. što ste veći znalac, sve više se stidite. Pogotovu ako od toga vidite vajdu, ako ste, sakloni Bože, priniđeni od pameti da živite.
Pamet kao hobi engleska je tradicija, pamet kao zanimanje kontinentalna. Lekari su ovde svakako profesionalci, čak i kad nisu stranci, kad su Englezi, ali to pomno kriju. Kad ste im u ordinaciji ne stičete samo utisak da o bolestima znate više od njih, već i da im je to milo.
Galski pompeznu izjavu De Gola da Francuska ne hapsi svoje Voltere, datu povodom jedne od hronićnih epizoda Sartrovog levog egzibicionizma, ponovljenu povodom domaćeg genija, niko ovde ne bi razumeo. Malo bi ih reklo: „Uhapsite mangupa!“, većina ne bi znala o čemu je reč.
Tradicionalan izuzetak od engleske učtivosti su profesionalni političari, naročito narodni poslanici.
Hronika britanske parlamentarne neuljudnosti obiluje raskošnim (ali, pazite, i rafiniranim!) egzemplarima uvreda, grdnji, gadosti i podmetanja, koja u građanskim odnosima nisu zamisliva, jer vas, ako im neoprezno pribegavate, vode na sud ili društveno onemogućuju.
Vođa opozicije Njenog veličanstva g. Kinok redovno je i birano grub prema Predsedniku vlade Njenog veličanstva gđi Tačer, što je, kažu, tek jednim delom zvaničan posao, a drugim, možda pretežnijim - nezvanična, lična sklonost.
Na turneji po SAD, u televizijskom razgovoru, Kinok je umeće u vređanju premijera i „vrlo poštovanog člana...“ (Skupštine) doveo do umetničkog klimaksa.
Šokirani intervjuer je najzad planuo: „Mislim da valja znati, gospodine, da je ona kod nas veoma poštovana“ „O. K.“, - odgovorio je g. Kinok bez dvoumljenja, „možete je odmah uzehi!“
Endeske političke neuljudnosti podsetile su me na apele naših vladajućih pseudodemokrata opoziciji da bude civilizovana, delikatna, otmena, fina, naročito tolerantna. Dirnuo me .je nostalgičan, vapaj za gospodstvom, pola veka od istih ljudi, njihovih ideoloških otaca, ili, učitelja programski ruiniranim, ali pošto sam obećao da ću se uzdržavati od naših tema, sa žaljenjem ovde komentar završavam.
No comments:
Post a Comment