„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KOD „KRALJEVE GLAVE“ ILI U HRAMU BRITANSKE SLOBODE
Svaki narod poseduje vidljive i nevidljive ustanove koje ga formiraju i proizvodeći kroz stoleća istorijske sukcesije i zajedničkog života zbir opštih osobina što ćemo ga proučavati kao njegovu - karakterologiju.
U stvarnosti su to rasne vrline kojima ćemo zavideti, ali u pakosnim anegdotama ismevati ih kao njegove urođene mane. Šest krucijalnih ustanova odgajaju Engleze: britanska privatna škola, britanski muški klub, britanski parlament, britanska. berza, britanski sud, ali pre svega - britanska krčma.
Putem, obeleženim ovim legendarnim krajputašima, teče i život britanskog građanina, naročito ako pripada sloju „razumnih ljudi sa značajnim sredstvima“, u kojima je mudar tekst iz 1875. video prirodne upravljače zemlje.
Takav će Englez bezuslovno pohađati privatnu školu, ući u kakav eksluzivni muški klub, birati za parlament ili postati njegov član, neizostavno će ma i skromnim ulogom igrati na berzi - u narodnoj verziji u vidu kakve kladionice - i najzad postati sudija ili osuđenik britanskog suda.
Redosled je ponekad ispreturan - može, na primer, izgubiti na berzi pre nego što dobije mesto u parlamentu, ili, mada teško, mimoići sud - ali je taj red za Engleza koji do sebe drži bezuslovan.
Kao što su Iton, Oksford i Kraljičina garda nezaobilazne epizode curiculum vitae-a svakog britanskog džentlmena. Pa, ako neku od ovih pilarnih ustanova engleskog načina života čudom izbegne, petu, najbitniju nipošto neće. Neće izbeći britansku krčmu, zvanu pub.
To je populama skraćenica od reči „public house“ i označava „javnu kuću“, u smislu nevinijem nego kod nas. Već u imenu krčme zatičete neslaganje s njenom engleskom stvarnošću. Evropske kafane zaista su javne.
Ukoliko su uglednije, imaju istaknutiji, vidljiviji položaj u gradu. Ukoliko su bolje, veći su im prozori, lepši vidici.
Engleske krčme skrivene su kao klinike za venerične bolesti ili srednjevekovni zatvori (dangions), našta, uostalom, često i liče.
Retko su smeštene po glavnim, prometnim ulicama. Obično u sporednoj, pustoj, zabačenoj, nepristupačnoj, pa vam, ako ste stranac, pola vremena predviđenog za krčmu prođe u njenom očajničkom traženju.
Okna krčme su mala, zamračena kao u ratu, ili vitražima osujećna da radoznale poglede izmenjuju sa svetom, onako kako to s radošću čine francuski bistroi ili naši bifei; svetlost je pogrebna, pa vam se čini da ste u tajanstvenoj crkvenoj kripti a ne u kafani.
Evropski lokali se trude da se bar imenom razlikuju, ako im je već namena prinudno jednolika. Englezi, poznati s ljubomorno čuvanog individualizma, imaju za krčme svega nekoliko naziva.
Svi su u vezi s kraljevima, pretežno Tjudorima; ili životinjama, pretežno konjima i lavovima. Tražio sam razlog ovom morbidnom stanju.
Englezi su mi rekli da zabarikadirane krčme štite privatnost i mir klijenata. Stranci, pak, da je englesko objašnjenje, po običaju, hipokritsko, da Englezi time štite lažnu reputaciju puritanaca i trezvenjaka. Da su tom licemerju dosledni, morali bi se napijati u potpunom mraku.
Sve su krčme u mojoj zemlji jednake. Vidite li jednu, videli ste ih sve. Ako ne računamo rutinsku neljubaznost osoblja, svedene su na četiri genetička sastojka: stolove, stolice, flaše i čaše.
U engleskim krčmama, zavisno od tradicije, koja se ignoriše ako ne seže najmanje sto leta unazad, naći ćete mnogo toga od popa za šankom do lokomotive u ćošku, od konjske opreme do izložbe agrarnih alatki, od istorijskog muzeja do depoa pozorišnih. i sportskih rekvizita, čija je očigledna svrha da vam onemogući kretanje po prostoriji.
Englezi, ljubitelji puritanske jednostavnosti, opremaju svoje krčme kao skladne kombinacije baroknih budoara, javnih kuća fin de siècle, masonskih loža i crkvenih oltara. U svakom slučaju, kao hramove u kojima teče neki sveti obred, odvija se neka značajna tajna.
I odvija se. Odvija se misterija engleskih slobodnih razgovora. Krčme su pored policijskih stanica jedina mesta u Britaniji na kojima smete razgovarati s kim hoćete a da vas ne sačeka ledena indignacija Engteza kome niste predstavljeni, a i da jeste, dosađivali bi mu. Pub je, a ne parlament, hram britanske slobode.
Engleski ekskluzivno muški klub je takođe takav hram, ali sa suprotnim ciljem. U krčmu Englez odlazi da bude s drugima, u klub svraća da ostane sam.
Džefri Bernar, žurnalista koji je život proveo u londonskom Sohou i njegovim krčmama, pisao je da su slavni dani „pabova“ odbrojani. Glave im je došla, kao i mnogo čemu ovde, američka koka-kola koja ubija raspoloženje i američki džuboks koji ubija razgovor.
Mislim da su tom žalosnom izumiranju ozbiljniji ražlozi po sredi. Nekad su krčme posle podne zatvarane. Englez je imao na šta da čeka, za šta do ponovnog otvaranja da živi. Pre fajronta vlasnik bi zaurlao: „Poslednja runda!“
Krčma je postajala paluba broda u oluji a šank jedini čamac za spasavanje o koji se svi očajnićki otimaju. Za staložene Engleze, u poređenju s Nemcima ili Japancima, i na poslu nalik moribundima, bilo je to nenadmašno, možda jedino dnevno uzbuđenje. Od kad se piće služi celog dana, uzbuđenja nema.
To je manji razlog. Veći je što, bar po londonskim krčmama, Engleza jedva da ima.
S obe strane šanka sad su sve sami prokleti stranci.
No comments:
Post a Comment