Hram britanske slobode

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KOD „KRA­LJE­VE GLAVE“ ILI U HRA­MU BRI­TAN­SKE SLO­BO­DE

Sva­ki na­rod po­se­du­je vi­dlji­ve i ne­vi­dljive usta­no­ve koje ga formira­ju ­i ­pro­i­zvo­deći kroz ­sto­leća i­sto­rij­ske ­suk­ce­si­je­ i­ zajedničkog živo­ta­ zbir opštih oso­bi­na što ćemo ga proučava­ti kao nje­go­vu - ka­rak­te­ro­lo­gi­ju.

U stvar­nosti su to ra­sne vr­li­ne ko­ji­ma ćemo za­vi­de­ti, ali u pa­ko­snim anegdo­ta­ma isme­va­ti ih kao nje­go­ve urođene ma­ne. Šest krucija­lnih us­ta­n­o­va od­ga­ja­ju En­gle­ze: bri­tan­ska pri­vat­na ško­la, bri­tan­ski mu­š­ki klub, bri­tan­ski par­la­me­nt, bri­tan­ska. ber­za, bri­tan­ski sud, ali pre sve­ga - bri­tan­ska krčma.

Pu­tem, obe­leženim ovim le­gen­dar­nim kraj­pu­tašima, teče i život bri­tan­skog građani­na, naročito ako pri­pa­da slo­ju „ra­zum­nih lju­di sa značaj­nim sred­stvi­ma“, u ko­ji­ma je mu­dar tekst iz 1875. vi­deo pri­rod­ne uprav­ljače zem­lje.

Ta­kav će En­glez bez­u­slov­no pohađati pri­vat­nu školu, ući u ka­kav eks­lu­ziv­ni muški klub, bi­ra­ti za par­la­me­nt ili po­sta­ti nje­gov član, ne­iz­o­stav­no će ma i skrom­nim ulo­gom igra­ti na ber­zi - u na­rod­noj ve­r­zi­ji u vidu ka­kve kla­di­o­ni­ce - i naj­zad po­sta­ti su­di­ja ili osuđenik bri­t­an­skog suda.

Re­do­sled je po­ne­kad is­pre­tu­ran - može, na pri­mer, iz­gu­bi­ti na ber­zi pre nego što do­bi­je me­sto u par­la­men­tu, ili, mada te­ško, mi­moići sud - ali je taj red za En­gle­za koji do sebe drži bez­u­slo­van.

Kao što su Iton, Oks­ford i Kra­l­jičina gar­da ne­za­o­bi­la­zne epi­zo­de cu­ri­cu­lum vi­tae-a sva­kog bri­tan­skog džen­tlme­na. Pa, ako neku od ovih pilar­nih usta­no­va en­gle­skog načina živo­ta čudom iz­beg­ne, petu, naj­bit­ni­ju nipo­što neće. Neće izbeći bri­tan­sku krčmu, zva­nu pub.



To je po­pu­la­ma skraćeni­ca od reči „pu­blic ho­u­se“ i označava „jav­nu kuću“, u smi­slu ne­vi­ni­jem nego kod nas. Već u ime­nu krčme zatičete ne­sla­gan­je s nje­nom en­gle­skom stvar­nošću. Evrop­ske ka­fa­ne za­i­sta su jav­ne.

Uko­li­ko su ug­led­ni­je, ima­ju is­tak­nu­ti­ji, vi­dljivi­ji položaj u gra­du. Uko­li­ko su bol­je, veći su im pro­zo­ri, le­pši vi­di­ci.

En­gle­ske krčme skri­ve­ne su kao kli­ni­ke za ve­ne­rične bo­le­sti ili sred­nje­ve­kov­ni za­tvo­ri (dan­gi­ons), na­šta, uo­sta­lom, često i liče.

Ret­ko su sme­šte­ne po gl­av­nim, pro­met­nim uli­ca­ma. Obično u spo­red­noj, pu­stoj, zabačenoj, ne­pri­stupačnoj, pa vam, ako ste stra­nac, pola vre­me­na pred­viđenog za krčmu prođe u nje­nom očajničkom traženju.

Okna krčme su mala, za­mračena kao u ratu, ili vi­tražima osu­jećna da ra­do­zna­le po­gle­de iz­men­ju­ju sa sve­tom, ona­ko kako to s ra­došću čine fran­cu­ski bi­stroi ili naši bi­fei; sve­tlo­st je po­greb­na, pa vam se čini da ste u ta­jan­stve­noj cr­kve­noj krip­ti a ne u ka­fa­ni.

Evrop­ski lo­kali­ se­ tru­de da se bar ­ime­nom raz­li­ku­ju, ako im je već na­me­na pri­nud­no jed­no­li­ka. En­gle­zi, po­zna­ti s lju­bo­mor­no čuva­nog in­di­vi­du­a­li­zma, ima­ju za krčme sve­ga ne­ko­li­ko na­zi­va.

Svi su u vezi s kra­l­je­vi­ma, pre­težno Tju­do­ri­ma; ili životi­nja­ma, pre­težno kon­ji­ma i lavovima. Tražio sam raz­log ovom mor­bid­nom stan­ju.

En­gle­zi su mi re­kli da za­ba­ri­ka­di­ra­ne krčme šti­te pri­vat­nost i mir kli­je­na­ta. Stran­ci, pak, da je en­gle­sko ob­ja­šn­jen­je, po ­o­bičaju, hi­pok­rit­sko, da ­En­gle­zi­ ti­me ­š­ti­te­ lažnu re­pu­ta­ci­ju pu­ri­ta­na­ca i tre­zven­ja­ka. Da su tom li­ce­mer­ju do­sled­ni, mo­ra­li bi se na­pi­ja­ti u pot­pu­nom mra­ku.

Sve su krčme u mo­joj zem­lji jed­na­ke. Vi­di­te li jed­nu, vi­de­li ste ih sve. Ako ne ra­ču­na­mo ru­tin­sku ne­lju­ba­znost oso­blja, sve­de­ne su na četi­ri ge­ne­tička sa­stoj­ka: sto­lo­ve, sto­li­ce, fla­še i čaše.

U en­gle­skim krčmama, za­vi­sno od tra­di­ci­je, koja se ig­no­ri­še ako ne seže naj­man­je sto leta una­zad, naći ćete mno­go toga od popa za šan­kom do lo­ko­mo­ti­ve u ćošku, od kon­jske opre­me do izložbe agrar­nih alat­ki, od isto­rij­skog mu­ze­ja do de­poa po­zo­ri­šnih. i sportskih rekvi­zi­ta, čija je očigled­na svr­ha da vam one­mo­gući kre­tan­je po pro­storiji.

En­gle­zi, lju­bi­tel­ji pu­ri­tan­ske jed­no­stav­no­sti, opre­ma­ju svo­je krčme kao sklad­ne kom­bi­na­ci­je ba­rok­nih bu­do­a­ra, jav­nih kuća fin de siècle, masonskih loža i cr­kve­nih ol­ta­ra. U sva­kom slučaju, kao hra­mo­ve u kojima teče neki sve­ti ob­red, od­vi­ja se neka značajna taj­na.

I od­vi­ja se. Od­vi­ja se mi­ste­ri­ja en­gle­skih slo­bod­nih raz­go­vo­ra. Krč­me­ su po­red­ po­licijskih ­sta­ni­ca je­di­na ­me­sta u Bri­ta­ni­ji na ko­ji­ma sme­te raz­go­va­ra­ti s kim hoćete a da vas ne sačeka le­de­na in­dig­na­ci­ja Eng­te­za kome ni­ste pred­stav­lje­ni, a i da je­ste, dosađiva­li bi mu. Pub je, a ne par­la­me­nt, hram bri­tan­ske slo­bo­de.

En­gle­ski eks­klu­ziv­no muški klub je takođe ta­kav hram, ali sa su­prot­nim cil­jem. U krčmu En­glez od­la­zi da bu­de s dru­gi­ma, u klub svraća da osta­ne sam.

Džefri Ber­nar, žur­na­li­sta ko­ji ­je život pro­veo u lon­don­skom So­hou i nje­go­vim krčmama, pi­sa­o ­je da su slav­ni dani „pa­bo­va“ od­bro­ja­ni. Gla­ve im je do­šla, kao i mno­go čemu ovde, ame­rička koka-kola koja ubi­ja ras­po­loženje i ame­rički džuboks koji ubi­ja raz­go­vor.

Mi­sl­im da su tom žalo­snom iz­u­mi­ran­ju ozbil­jni­ji ražlozi po sre­di. Ne­kad su krčme po­sle pod­ne za­tva­ra­ne. En­glez je imao na šta da čeka, za šta do po­nov­nog otva­ran­ja da živi. Pre fa­jronta vlasnik bi za­ur­lao: „Po­sled­nja run­da!“

Krčma ­je pos­ta­ja­la pa­lu­ba bro­da u olu­ji a šan­k je­di­ni čamac­ za spa­sa­van­je o koji se svi očaj­nićki oti­ma­ju. Za sta­ložene En­gle­ze, u poređenju s Nem­ci­ma ili­ Ja­pan­ci­ma, i na po­slu na­lik mo­ri­bun­di­ma, bi­lo ­je ­to ne­nadma­šno, možda je­di­no dnev­no uzbuđenje. Od kad se piće služi ce­log dana, uz­buđenja nema.

To je man­ji raz­log. Veći je što, bar po lo­n­don­skim krčmama, En­gle­za ­je­dva da ima.

S obe stra­ne šanka sad su sve sami pro­kle­ti stran­ci.