„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KOGA BRIGA KAD MINISTRI SPAVAJU!
U Velikoj Britaniji ministri danju rade, uspešno ili bezuspešno, kako kad, a noću čame u parlamentu i znoje se odgovarajuči na zlobne primedbe odmorne opozicije. U Jugoslaviji su, bar do sada, danju radili, mahom bezuspešno, a noću uspešno u krevetu spavali.
Ministri Njenog veličanstva noč provode s prijateljski ili neprijateljski raspoloženim muškarcima, jer žena u skupštini malo ima; jugoslovenski s prijateljski ili neprijateljski raspoloženim ženama.
Prvi noće s političkom, drugi s porodičnom opozicijom. Ne ulazeći u to koja je gora, od toga kako ko od političara provodi noć zavisi i kakav će nama osvanuti dan. Tu leži bitna razlika između našeg i britanskog političkog sistema iz koje proizilaze i ostale.
Istorija engleske Narodne skupštine, Majke parlamenta, dvostruka je. Suštinska se tiče sudbine ovog naroda koja je u rukama Vesminstera već stotinama godina.
Formalna je spora priča o razvitku parlamenta kao institucije, o usavršavanju njegove radne procedure. Ali dok se u evropskim skupštinama ona menjala putem smišljenih izmena na kojima su radili timovi parlamentarnih eksperata i pravnika, proceduru u Vesminsteru često je menjao slučaj, pa i puka greška.
Nešto što u Evropi uvek ostaje greškom, u Engleskoj često postaje presedanom i majkom trajnog pravila. Nešto što se prvi put desilo moglo se zaboraviti, ali je s jednakim izgledima moglo postati običajem koji se od tada poštovao kao zakon.
Pogrešnoje, međutim, misliti da je skupštinska procedura ovde sporedna. Da jeste ne bi bilo moguće da engleski monarh, bez čijeg odobrenja nijedan zakonski akt ne postaje punovažan, već 250 godina ne odbije da ga potpiše.
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati savršene izbore.
Ako na najbolji način izabrani zastupnici uđu u skupštnu čiji model nije prilagođen predstavničkoj demokratiji, ako je parlament opštim ustrojstvom države, kao u realsocijalizmu, onemogućen u funkcionisanju i stvarnoj kontroli egzekutive, sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.
Parlamenat koji nema, pored zakonodavstva, i kontrolu nad poštovanjem tih zakona, nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši osnovnu funkciju.
U najboljem slučaju, donošenjem zakona vršiće delimičnu. U najgorem biće, kao u fašističkim ili komunističkim režimima, i u zakonodastvu samo sluga vladajuće partije i njene vlade, tek skup najamnika čije su ruke pri glasanju jedino ozbiljno zauzete, a mozak im ispunjen brigom da se na vreme probude i dignu ih.
Demokratija pretpostavlja vladu odgovornu jedino parlamentu, pa preko njega narodu koji ga bira; vladu što je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana - i ona od parlamenta kontrolisana - i kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke koje ostaju u isključivoj nadležnosti narodne skupštine.
Što se tiče poslovnog odnosa izmedu zakonodavne vlasti u parlamentu i izvršne u vladi, paradigmatična je engleska situacija u kojoj preko dana vlada radi, a noću sedi u parlamentu i svoju politiku brani, koliko i kako može. Kad ta vlada spava, personalna je briga ministara, i ona se Engleza ne tiče.
Mi u Jugoslaviji generacijama smo živeli u besudnoj zemlji, pod stalno promenjivim arbitrarnim zakonima čija je prvenstvena obaveza bila da zadovolje nebulozna načela jedne utopije i obezbede neposrednu, sasvim neutopističku, korist njenim reprezentima, isuviše smo dugo slušali pseudonaučne marksističke prigovore na formalizam građanskog parlamentarizma,
formalizam građanskog pravosuđa, formalizam građanskog zakonodavstva i formalizam građanskog stranačkog života da bismo shvatili u kojoj su meri opšte usvojeni običaji, striktna i obavezna procedura, ozakonjena forma, u kojoj su meri neprikosnovena pravila igre od presudnog značaja funkcionisanje demokratije.
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, ako i nije mrtva, ne funkcioniše. Ili ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je irelevantno njeno ime. Mnoge su demokratije XX veka imale suštinu despotije ili tiranije, ali nijedna despotija, niti tiranija, nije uspela da bez štete po sebe preuzme nijednu bitnu formu demokratije.
Tog se časa, prinudno naravno, počela menjati i njena antidemokratska suština. Posmatrajući postepenu restauraciju jedne po jedne forme građanskog političkog života u ekssocijalističkoj Istočnoj Evropi, vidimo kako se sa svakom od njih kruni i njegova totalitarna suština, suština za koju se držalo da je znatno otpornija, pa i druge, susedne, tangentne oblasti života za koje se verovalo da još nisu na red došle, da se još dugo neće menjati.
Bez shvatanja i priznavanja važnosti Forme u političkom životu nema promene sistema koja će nedemokratsku zemlju preobraziti u demokratsku.
Englezi su, u borbi s božanskim prerogativima Krune, ovaj proces davno započeli. Mi ga započinjemo u borbi s prerogativima jedne zemaljske oligarhije. Počinjemo ponovo, jer smo ga u nesavršenom obliku već imali.
Zato našim budućim ministrima predlažem da uveče, umesto u krevet, odu u parlament.
Kad će spavati, njihova je briga.
No comments:
Post a Comment