„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO SE U ENGLESKOJ BEZ RADA OBOGATITI
Odgovor je nikako. Postoji, doduše, jedan jedni pouzdan način, ali ne važi samo za Englesku. S uspehom se upražnjava svuda. Da se bez rada obogatite morate se roditi kao sin bogataša.
Razlika je u tome što je na Kontinentu svejedno jeste li prvi, drugi, treći. Ponekad i ako ste samo žena.
U Engleskim aristokratskim domovima od toga sve zavisi. U Evropi je, kako rekosmo, svaki pripadnik plemenite porodice i sam plemenit.
U Engleskoj je to jedino najstariji sin. On nasleđuje titulu, moć, bogatstvo. Braća dobijaju odgoj, otpremninu, blagoslov i zavist.
Od blagoslova, što ga daju grešni plavokrvni očevi i otpremnine, po pravilu bedne, nemaju osobite koristi.
Dobar odgoj je važan da putem klasne šifre, jezika i manira viših slojeva, otkriju ljude slične sebi koji će im u guranju kroz svet pomoći. Ali zavist je najkorisnije nasleđe aristokratskog rođenja.
Neplemenite izdanke plemenitih Engleza terala je ona u svet da ga, komad po komad, pripoje Britaniji i učine je imperijom. Bez zavisti da mobiliše, dobar bi odgoj, spojen sa siromaštvom i razumljivom nostalgijom, od mlađih sinova engleskog plemstva, umesto osvajača, proizvodio društvene očajnike i brodolomnike.
Ako priznamo elitističko načelo da je izvorno pravo aristokratije u dužnostima, a dužnosti u pravu na vođstvo, moramo mu, što se tiče engleske, dodati podnačelo da to ne sme biti u cilju zarade. Aristokrata ne radi za novac. Nikad na novac ne misli, niti o njemu govori. On novac troši.
Ostaje pitanje odakle? Da se troši, da se na njega ne misli niti o njemu govori, novac se mora steći, ne mora li? Normanski lord je mogao reći da su taj prljavi posao za njega obavili preci.
Engleski danas to ne može reći. Nekad je čovek bio hrabar, pa na mač dobijao grb i najzad postajao bogat. U naše građansko vreme bogat valja biti da se plemstvo dobije, a hrabrost je iz genetičke jednačine koja tvori aristokratiju odavno iščezla.
Svi su engleski plemenitaši finansijski ruinirani. To je omiljena kaminska tema viših krugova. O njoj engleske aristokrate govore s aristokratskom ravnoduišnošću prema novcu, jer kako su najčešće i vrlo bogate, ne pada im to teško kao što bi palo meni ili vama.
Ima, doduše, vojvoda, kao onaj od Bradforda, koje s parama ozbiljno kubure. Da bi, budući i engleski ekscentrik - a to, znamo, košta - izdržavao lični zoološki vrt, morao je od dvorca napraviti muzej i za posete naplaćivati ulaznice. Nije bilo dovoljno. (Upravo su stigle nove žirafe izAfrike.)
Njego vovojvodstvo je, s engleskim neobaziranjem na olajavanje - i ovde u modi samo ga zovu salonskim ćaskanjem - obnarodovalo da će uz naknadu turistima, poglavito Amerikancima bez porekla osim u bankovnom kontu, pri-ređivati obede iz srebrnog posuđa kraljice Ane.
Uz dodatan honorar gozbi će prisustvovati vojvoda s vojvotkinjom, a, uz poseban, progovoriće i nekoliko engleski neodređenih uzvika.
Britanija je, kako reče pobesneli Nemac, pošto je londonskom servisu tri puta vraćao pokvareni frižider, ploveći magazin antikviteta. Ali se njeno umetničko blago ne nalazi, kao u Evropi, u državnim muzejima. Smešteno je po dvorcima „ruiniranog“ plemstva.
Jednom je kurator Luvra posetio vojvodu od Baklia da proceni njegovu kolekciju francuskog nameštaja. Kad mu je ovaj posetu uzvratio, kurator je kazao: „lzvinjavam se za nameštaj u Luvru“. Od sto najvrednijih dijamanata, šezdeset je u Engleskoj. Osvetljavaju duboke sefove, a što na prijemima blista plitke su kopije.
I među engleskim aristokratama ima, naravno, sirotinje, ali sirotinja jednom bogatih nije siromaštvo onih što bogati nikad nisu bili.
Time se niža engleska klasa iz svakog poređenja uklanja. Razlika između osirotelih buržuja i aristokrata najpre je u svetonazoru, u tome kako se siromašlvo podnosi, u poimanju bede.
A poimanje proističe iz položaja u kome ih bankrot ostavlja. Buržuj s posedom gubi sve: status, prijatelje, kredit, a s njim i izglede na budućnost. Aristokrata gubi samo posed.
Pošto ono što bitno poseduje nije u imanju nego imenu, mesto u Domu lordova ne gubi, ni prijatelje, osim ako od njih uzajmljuje pare, a ni mesto u grobnici pored srećnijih predaka. Ovde ne vladaju rimski običaji što su od senatora zahtevali imovinski cenzus koji je garantovao da će visoku dužnost obavljati saglasno dostojanstvu porodičnog imena.
A to nas dostojanstvo, daleka i sumnjiva senka rimskog, vraća jednom lamentu. Nensi Mitford tuži nad dekadansom engleskog nobiliteta, jer, umesto zemlju u budućnost da vodi, s nemogućim, vulgarnim Amerikancima trguje svojom proš1ošću, a u Domu lordova mučki prespava svaki subverzivni zakonski predlog laburista.
Engleska se aristokratija, prema njoj, istorijski gledano, deli na onu koja je kupovala Karavađa i onu koja ga prodaje čim ga na tavanu okom spazi.
Aristokrate, nekadašnji kupci Karavađa, sekli su parkove oko dvoraca versajskim avenijama, dubili ih veštačkim jezerima, ukrašavali antičkim statuama ili punili egzotičnim kolonijalnim rastinjem.
Aristokrate, današnji prodavci Kara-vađa, sade po perivojima kupus ili ih krče za parking turističkih autobusa.
Engleska se vulgarizuje, kukaju Englezi. Razumem njihove patnje. jer to ovde ne znači samo puko prostačenje. To je nešto mnogo, mnogo gore.
To znači da se Engleska izjednačava s drugima.
No comments:
Post a Comment