„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KRVAVA GLAVA EN BOLEN I ENGLESKA BUDUĆNOST
Vizija britanske budućnosti u prethodnoj emisiji nije srećna, osim možda za prave Engleze čije je poimanje sreće ekstravagantno, ali se iskreno nadam da je preterana. Istina je da je Britanija danas u krizi ali je isto tako istina da je u krizi bila i juče i prekjuče, da je u nekoj krizi uvek.
U krizi beše kad je vodila ratove s Rimom, kad pade u haos razdvajanja Brita od Anglosasa ili u haos spajanja preživelih Anglosasa s Normanima, da je trpela krizu u vreme Španske velike armade, Francuske velike revolucije i germanske male ideje o velikoj Novoj Evropi; da je, zapravo, cela istorija Ostrva i njegove rase permanentna istorijska kriza.
Samo, engleske se krize razlikuju od evropskih, pogotovu balkanskih. One su uvek na korist Englezima.
Sve su njihove krize, bar dosad, za posledicu imale jačanje Britanije, svi su gubici nadoknađivani na nekoj drugoj, rezervnoj strani. Više nego ostale države, Britanija može reći da za svoje pobede zahvaljuje u prvom redu svojim - greškama.
Evropljani su, u načelu, takvi kakvi su, kakvim ih je napravio Bog. Razlozi stvaranja Evropljana nisu poznati. Ali kako su svi, manje ili više, nesavršeni, osnovana je sumnja da su stvoreni zato da se pokaže koliko su savršeni Englezi. I Engleze je stvorio Bog ali iz drugih razloga.
Oni drže, i verovatno su u pravu, kako su stvoreni da se pokaže koliko su drugi (stranci ili neenglezi) - nesavršeni. Tom dokazu služi i njihova istorija, čijoj veštini u korišćenu grešaka posvećujem ovu emisiju.
Posle krize s Rimom Klaudija, Latini su od Britanije zauvek digli ruke i tako joj omogućili da uspostavi osnove za sva buduća razlikovanja od Evrope. A ta su razlikovanja sa svoje strane učinila od Britanije arbitra Evrope.
Posle krize s anglosaksonskim doseljenicima, preživeli Briti postaju Anglosasi i stiču snagu da posle mudro izgubljene bitke kod Hestingsa asimiliraju osvajačke Normane. Englezi i dalje tuže nad ishodom bitke, a da su je dobili Engleska bi možda danas bila Balkan. Usledile su druge srećne krize.
Engleska je izgubila Francusku. Da nije, ostala bi evropska zemlja, mimoišavši zadovoljstvo da u Evropu uđe kad je sve gotovo, svi ratovi obavljeni, sve granice manje-više utvrđene i većina nesporazuma sanirana.
U drugoj je krizi, sa Španijom, stekla žudnju za imperijom, a u iduće dve, opet s Francuskom i narodima koji se ne računaju, i imperiju. Izgubila je, doduše, Ameriku, ali je, pri tom, stekla saveznika bez kojeg svetske ratove ne bi preživela.
Izgubila je u porodičnim krizama aristokratskog načela primogeniture mnoge drugorođene sinove, ali je, i njima blagodareći, stekla - Indiju.
Kad je u jednoj od rutinskih kriza, uz druge kolonije, i Indiju izgubila, dobila je mogućnost da se vrati sebi i reši problem domaće bede ko|i je čekao na rešenje još od Klaudija.
Spoljne krize, izazvane nuždom da se interesi imperije brane svuda gde su njene granice - a njene granice svuda behu - zamenjene su domaćim krizama, a da se englesko načelo izvlačenja dobiti iz nevolje nije zanemarilo.
Industrijska revolucija donela je Britaniji, pored oćigledne koristi, i nevolje, ali je najozbiljnija, u radničkoj klasi i njenoj proleterskoj revoluciji, engleski lukavo izbegnuta.
Ovdašnji „revolucionari“, inte-ligencija više klase, uzvišenom je, srećnom crkavanju za opštu stvar podučavala Moskovljane (i ostale Ruse), a sasvim neuzvišeno sedela u „nesrećnom“ Londonu, mučeći izdašnije domaće „nazadnjake“ nego svoju savest.
I od poslednjeg rata, od koga smo mi sačuvali samo štetu, Engleska je imala koristi. Dobitak nije bio u pobedi jer se ova sastojala uglavnom od gubitaka, nego u socijalnom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, u modernoj državi komunalne brige i solidarnosti, koju će joj oduzeti tek neočekivano dug i skup mir.
Mir se nije mogao dobiti lako kao rat. U ratu su je ponekad drugi mogli zamenjivati i za nju ginuti, misleći da ginu za sebe. Mir je sama morala da pobedi.
ZaAustriju, čiji su Habzburzi korisnim brakovima postizali više no bajonetima, nekad je rečeno: „Drugi nek ratuju, ti se, srećna Austrijo, ženi“. Za Englesku se, takođe nekad, smelo reči: „Nek drugi ratuju, ti, srećna Engleska, trguj“.
Stvar je u tome što je engleska komercijala, dok je cvetala, često živela od trgovanja tudim dobrima. Od domaćeg blaga imala je, pored nešto metala u zemlji i zastarelih vunovlačara nad zemljom: brodove i dobre mornare, a iznad svega - mudrost, lukavstvo, i poneišto bezobzirnosti.
Sada to više nije dovoljno. Posle nekoliko hiljada godina iskustva, svi su mudri, lukavi i ponešto bezobzirni.
Šta je Englezima ostalo? Zemlja im je mala. U prirodnim bogatstvima siromašna. U proizvodima nekonkurentna. U ljudima relativno malobrojna. U geopolitičkom pogledu inferiorna. U nacionalnom vitalitetu oronula. U uticaju, svemu tome srazmerno, beznačajna.
Šta im je, dakle, ostalo?
Mogu, ugledajući se na utvaru dadilje Edvarda VI, Sibil Pen, presti vunu na fantomskom vretenu slavne prošlosti ili, kao En Bolen, svoju odsečenu glavu uzeti u ruke i ponovo krenuti u budućnost.
Koliko ih poznajem, uzeće glavu, neće vreteno.
Verujem da ćemo, najzad, i mi svoje glave uzeti u svoje ruke, premda ako je o rukama i glavama reč, kod nas to ume i nešto drugo da znači.
No comments:
Post a Comment