„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ZAŠTO JE BRITANIJI NUŽNA A SRBIJI NIJE NUŽNA OPOZICIJA
Već iz naslova emisije vidi se da se u Jugoslaviji nešto zbilo. U njemu nema Jugoslavije, a da li je u stvarnosti ima i koliko je tamo ima, ostaje da se ustanovi drugom prilikom. Umesto Jugoslavije tu je Srbija.
Srbija je još do nedavno bila neravnopravan deo Jugoslavije, a sad je ravnopravan sastojak jugoslovenske drzavnopravne konfuzije.
Ima li tu bitne razlike, odlučiće srpska budućnost. Šta se, u međuvremenu, zbilo? U Hrvatskoj i Sloveniji održani su prvi posleratni demokratski višestranački izbori na kojima je pobedila antikomunistička opozicija.
Komunistima je, za uzvrat, pripala pomalo neprirodna čast da budu promotori građanske parlamentarne demokratije na teritoriji na kojoj su je pre pola veka uništili. Ne znam koliko ova naknada zadovoljava hrvatske i slovenačke komuniste, ali je srpske nečemu naučila.
Srpski su komunisti, ugledajući se na hrvatske i slovenačke istomišljenike, s kojima ni o čemu isto ne misle, najpre naivno smatrali da je najekonomičnije, najbezopasnije i najbrže ništa sem imena na sebi ne menjati. Da je dovoljno promeniti firmu koja budi rđave uspomene a izgubila je sav istorijski kredit.
Nije, na žalost, palilo. Ispod prefarbane firme prozirala se ružna boja stare socijalističke stvarnosti.
Pošto narod nisu tako brzo ni bezopasno mogli promeniti kao firmu, mada je baš to najekonomičnije, pogotovu ako izaberemo da budemo Japanci, prešli su na striktnu podelu progresivnih snaga na pravu komunističku Partiju i kriptokomunistički Socijalistički savez, gde će, po mudrom projektu, isti komunisti kroz Partiju vladati, a kroz Savez sami sebi kao opozicija oponirati.
Po svoj prilici blagonaklono, što je za stabilnost zemlje uvek poželjno.
Premda su prednosti ovakvog sistema, sličnog „dogovornoj ekonomiji“, očigledne, morao se on napustiti zbog bojazni da svi komunisti ne pređu u Socijalistički savez i vlada ostane bez najpouzdanijih ljudi za vladanje.
Opozicija je, naime, zdrava ideja i protiv nje niko ništa nema, ali, kao i to joj samo ime kaže ona ne može vladati. Inače je vlada, nije opozicija. Za opoziciju je, po prirodi stvari, da u opoziciji bude. Ako u opoziciji nije, nego na vlasti, zašto postoji? Srbija, naime, ima vladu. Opoziciju nema. Ona joj manjka.
Treća je ideja tzv. bespartijska demokratija. Nisam siguran hoću li pojam dobro objasniti, jer spada u najnoviju komunističku kritiku Kantovog čistog uma, pa je bolje da se posla kanim. Preskočimo je kao što su je i komunisti posle kraćeg kolebanja preskočili.
Najzad se došlo do konačnog, prilično morbidnog rešenja. Socijalistički savez i Komunistička partija ujedinjuju se u Socijalističku partiju Srbije.
Komunisti se, dakle, ujedinjuju sa samima sobom, jer su i do sada udobno boravili u vrhovima obe organizacije.
Rekao sam jednom da rešenje krije izvesne eugeničke rizike i da je jednopartijski sistem za državu, ma kako se partija zvala, isto što i hronično rodoskrvljenje za porodicu. Incest će genetički proizvoditi idiote, a jednopartijski sistem odgovarajuće političke potomke.
Čini se da su i srpski komunisti do sličnih zaključaka doš1i, pa su predložene dve novine: nova se Socijalistička partija odriče svake odgovornosti za nebrojene promašaje svojih političkih predaka, ona in extenso odbacuje celokupnu svoju istoriju, osim, razume se, epizode kojom je došla na vlast, ali priznaje testamentarno nasleđe tri krupna, svetski priznata domaća uspeha: socijalizam s društvenom svojinom, samoupravljanje i nesvrstanost.
Toga se nipošto ne odriče. I ne bez logičkog razloga. Bez socijalizma, samoupravljanja i nesvrstanosti, SPS je suvišna. Odlučeno je, zatim, da se svim ostalim strankama dozvoli sva moguća delatnost, osim, naravno, pobede na izborima.
Izgleda, međutim, da je baš to bizarna namera novih stranaka. A. to se, vele komunisti, po sebi je jasno, ne može dopustiti.
Ne što oni ne bi dali. Dali bi oni, zašto ne! Nego što tako nešto ne podnosi univerzalna politička logika. Osobito to zabranjuju naše međunarodne obaveze bez čijeg ispunjenja ni već gotovi Evropljani, naši Slovenci, u Evropu ne mogu.
Nama, vele, ne treba vlada. Nju imamo. Zbog nje nam se ne prebacuje nedostatak demokratije. Prebacuje nam se zbog odsustva opozicije. Za demokratiju je, dakle, nužna opozicija. Nju na sav glas i opozicione stranke traže. A kad su je dobili, više je neće. Sad hoće i vlast!
Kakva je sad to glupost! Pa, ako tu vlast dobiju, izgubićemo preko potrebnu opoziciju, i opet nas u prokletu Evropu neče pustiti. Komunistička se opozicija ne može računati. Ne samo što zbog revolucionarne doktrine ne može biti demokratska, nego što se od opozicije sasvim odvikla.
A mi nismo. Mi, demokrate, to umemo. Mi to čak i volimo.
Nama, kako vidimo, opozicija nije naročito nužna. A Britaniji? Ako ćemo pravo ni njoj. Jedina vidljiva funkcija opozicije Njenog veličanstva je da, s vremena na vreme, smenjuje vladu Njenog veličanstva, ne menjajući blagosloveni engleski način života ali menjajući izvesne uslove da se on večno održi.
A za to nije nužna opozicija. To sasvim lepo rnože da obavlja i svaka vlada.
No comments:
Post a Comment