„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
O UJEDINJENOM KRALJEVSTVU I RAZJEDINJENOJ KRALJEVINI
Kraljevstva na Ostrvu traju oko hiljadu i pet stotina godina, samo se do stapanja osvajačkih Normana i domorodačkih Anglosaksonaca u naciju, menjahu i narodi i dinastije (kasnije isključivo dinastije).
Decenija Kromvelovog haotičnog republikanskog interegnuma, od pada do restauracije Stjuarta (1649-1660), uspela je jedino da učvrsti monarhijski model vladavine i potvrdi poslovičnu englesku žilavost u otporu prema naglim promenama. Pesnik Hajne je kazao da se ovde sve događa sa sto godina zakašnjenja. Republika je u Engleskoj zakasnila za hiljadu i pet stotina.
Nemam zbog tog zakašnjenja šta da žalim. I nije posredi neprijatno iskustvo s jednom drugom Republikom. Moji su razlozi pokajničke prirode. O Ujedinjenom kraljevstvu i njegovoj istoriji govorim s ovog radija svakog prvog utorka u mesecu. Govorim s poštovanjem ali i ljubomorom, pa i izvesnom zlobom.
Sumnjam da bi mi ovakvu slobodu dozvolila republikanska vlada slobodoumnog Olivera Kromvela. O Kraljevini Jugoslaviji nikad govorio nisam, pa je, evo, došao red i na to istorijsko, versajsko pastorče, koje, kako videsmo, niko nije želeo a ipak je rođeno.
Kraljevina Jugoslavija je trajala svega dvadesetak godina. To se tumači na razne načine, od kojih je svaki moguć, ali je, kad smo mi u pitanju, najnemogućniji - najverovatniji.
Komunisti su najpre tvrdili da je Jugoslavija propala zato što je bila nepodnoiljiva „tamnica naroda“, a u poslednje vreme, kad je i njima zapretio „grozni višestranački zivot“, da je propala, pa i rat izgubila, zbog mnoštva stranaka koje su je iznutra razdirale.
Drugi kažu da je uništena zbog manjka sloge, treći zbog viška istorije. Izvesni tvrde da je ona žrtva kosovskog sindroma njenog najbrojnijeg naroda.
Pominje se i izdaja. Ražlozi propasti tražese u pomanjkanju tenkovskih divizija ili u nedostatku pameti, ponaiali smo se kao da tenkove imamo; vele, naime, da smo rat izgubili samo zato Sto smo ga vodili i da ga, ne vodeći ga, pouzdano ne bismo izgubilt. Postoji jedno arhaično tumačenje.
Kraljevina je, kažu nostalgčari među Srbima, trajala samo dvadeset godina zato što njome nije vladao okoreli vizantinac knez Miloš Obrenović sa svojom topuz-imaginacijom. I što je, po nekima, celo vreme živela bez duše. Dušu je, prema tvrđenju britanskog premijera Čerčila, stekla tek 27. marta 1941. On je tada objavio: „Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu“.
Tako smo, blagodareći Englezima, za koje se sumnja da je uopšte imaju, našli dušu. Nekoliko dana kasnije, Nemcima zahvaljujući, izgubili smo zemlju a dobili potrebu za ovim epitafom.
Kao što vidimo, razloga za propast Kraljevine Jugoslavije ima, nažalost, mnogo, u najmanju ruku dovoljno, pa valja videti da li je preostao i jedan jedini razuman za njeno postojanje, posle kojeg opet nećemo morati na nešto da se žalimo. Razlozi su, to je takođe očigledno, uvek u nečem drugom, nekom drugom.
Nikad u nama. Jedino smo za poraz u bici na Kosovu sami krivi. Ali pošto smo, izgleda, podjednako krivi i za pobedu na Ceru ili Kolubari, isto nam se hvata.
Dvadeset „bezdušnih“ godina Kraljevina Jugoslavija je provela u gađanju državotvornih „oblaka“, nagađanju s Hrvatima, previđanju budućih Makedonaca a hvaljenju bivših Crnogoraca, u neznanju o rađanju muslimanskog naroda i svega što nam iz Slovenije danas poručuju, u uzaludnom prisustvu Srba i uzaludnom odsustvu Albanaca.
Ostalo vreme traćeno je na zaštitu anglo-francuskih političko-komercijalnih interesa na Balkanu, sve do premijera Milana Stojadinovića koji je otkrio važan politički fakat: da je, naime, mir s Nemačkom davno potpisan i da ga jednom valja realizovati, bar koliko su to učinili naši ratni saveznici.
I još, da u istoriji postoji srećna i nesrećna geografija, povodom koje ni njene žrtve ni njeni korisnici ne mogu ništa osim da od nje naprave najviše načelo svoje državne strategije. (Da smo na Islandu, recimo, živeli 1941, s više bismo izgleda ušli u Drugi svetski rat.)
Ne držeći se tog načela, prezirući zemljopis, stigli smo do nelogičnog rata, za koji se nismo morali otimati, i logične okupacije, koju bismo bolje podneli da smo nekim slučajem bili Danci. Okupaciju otaljasmo zaštićeni mnogobrojnim rneđunarodnim konvencijama, guleći proju, pijući erzace, odevajuči se u koprivu, grejući se na nadi i emisijama BBC-a, učeći se sumnjivim prednostima Novog poretka, ubijajući Nemce, takođe zaištićene tim konvencijama, u razmeri sto prema jedan i vice versa, ali ponajviše u međusobnoj mlatnjavi.
Koliko nas je pobijeno ni otprilike se ne zna. Odnosno, znalo se jedino kad smo od Nemaca pokušali da naplatimo ratnu odštetu i za ono što smo sami đavolu dali. Pogotovu se ne zna ko je koga ubio, mada se naslućuje zašto.
Zna se, međutim, da su Englezi bili ponosni na naše držanje. Od nas su tražili da se još bolje držimo a od Francuza da se ne drže uopšte.
Kraljevina Jugoslavija se, uostalom, može pohvaliti da je jedina saveznićka zemlja koju prijatelji ni za vreme rata nisu zaboravili. Oni su nas u više navrata ubijali iz vazduha i tako podsećali na skoro zemaljsko oslobođenje.
Kad je oslobođenje došlo, kao i uvek kako za koga, nađosmo se prvi put u Republici. Naša nije bila ništa manje žestoka i maštovita od Komonvelta, engleske okrugloglave Repubilike iz 1649, samo je pretila da bude izdržljivija.
No comments:
Post a Comment