„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
POSLEDNJI POKUŠAJ DA SE GOSPODINU DŽONSU OBJASNI JUGOSLAVIJA
„Prošlo je dosta vremena“, rekao je moj engleski prijatelj, „otkako ste mi onako kristalno jasno objasnili vašu lepu zemlju. Mora da sa mnom nešto nije u redu kad nisam sve shvatio. Da li biste bili Ijubazni da pokušate ponovo?“ Nisam mogao odbiti, ali sam nastojao da misiju što više suzim. „Objasniću vam samo ono što niste razumeli.“ „Iskren da budem, nisam razumeo ništa“, rekao je postiđeno g. Džons.
„U redu“, rekoh mračno, „pitajte“. Podsetio me je da sam tvrdio kako u Jugoslaviji vlada komunistička partija i da druge stranke nisu dopuštene. Objasnih mu da je sada stanje znatno bolje. Gotovo su svuda komunisti s vlasti zbačeni.
U Sloveniji vlast drži koalicija demokratskih struja, u Hrvatskoj takođe jedna antikomunistička stranka. „A u vašoj Srbiji?“ „I tu više nisu na vlasti.“ „Ko je na vlasti?“ „Socijalisti.“
„Po tradiciji, pretpostavljam, antikomunistički raspoloženi?“ „Ne, gospodine, komunistički raspoloženi, samo se sad zovu socijalisti, jasno?“ „Ap-so-lu-tno, samo zašto su menjali ime ako su ostali isti?“
„Lakše je menjati ime nego članstvo, zar nije?“ „Ap-so-lu-tno, no zar najbolje nije promeniti politiku?“ „Možda“, kazao sam, „ali onda ne bi ostali komunisti, jasno?“ „Ap-so-lu-tno“, složio se g. Džons, „no ipak se pitam kako u tako jasnoj situaciji funkcioniše vlada?“
„Zar je važno funkcioniše li vlada ako funkcioniše zemlja?“ „Zemlja, dakle, funkcioniše?“ „Zemlja, gospodine, uvek funkcioniše. Uvek se okreće oko sunca, jasno?“ „Ap-so-lu-tno“, odgovorio je g. Džons, „pogotovu ako nije važno funkcioniše li njena vlada“. Da mu stvar postane jasnija primenio sam domaću dijalektiku:
„Sve možete obrnuti naopako pa dobiti isti ishod. Možete reći da ako funkcioniše vlada funkcioniše i zemlja, zar ne?“ „Da.“ „E pa ne. Kod nas, na primer, vlada sjajno funkcioniše, ali zemlja ne baš osobito.“
„A zašto?“ „Zato što nema potrebnu vlast.“ Pitao me je zašto joj se ta vlast ne obezbedi. Rastumačio sam mu da bi to ugrozilo suverenitet država od kojih je Jugoslavija ustavno sklepana. „Ali Jugoslavija je federacija!“ „Ap-so-lu-tno, ali ni federacija ne funkcioniše kao federacija.“ „Kako funkcioniše?“
„Uglavnom nikako a povremeno kao oblik koji bar do sada nije isproban, pa se nadamo da ćemo i tu, kao u drugim političkim ezoterijama, biti prvi.“ „To je, gospodine, za sad malko nečitak spoj ostataka stare federacije, primesa nove konfederacije, pokušaja separacije i većeg dela ničim ispunjene ustavne šupljine, jasno?“ „Ap-so-lu-tno“, rekao je, „pod uslovom da mi to ponovite na engleskom.“
Objasnio sam najpre da sam i dosad engleski govorio a potom da smo mi federacija koja više ne postoji, konfederacija koja još ne postoji, da izvesne republike od Jugoslavije žele da se otcepe a druge da se novoj Jugoslaviji pripoje, ali da mu o onoj ustavnoj crnoj rupi u međuprostoru ne mogu položiti nikakav račun.
„Da li je kod vas savezni ustav stariji od republičkih?“ „Naravno.“ „Znači li to da se načela republičkih ne mogu kositi s načelima saveznog?“ „To mogu.“ „Kako, zaboga, ako je savezni od njih stariji?“ „To što je stariji ne znači da je jači.
To samo znači da je pre od njih pisan.“ „Pisan, pretpostavljam, da ih prejudicira.“ „Ne. Oni su pisani da prejudiciraju savezni.“ „Stari?“ „Ne. Novi.“ „Koji novi?“ „Onaj koji će se tek pisati.“ „Kad će se pisati?“
„Ne zna se. Kad će se pisati i hoće li se uopšte pisati zavisi od toga hoće li biti Jugoslavije.“ „Pa hoće li je biti?“ „To od ustava zavisi.“ „Kojeg? Napisanog ili onog sto će se tek pisati?“ „Drugog, ovog još nenapisanog, razumese.“
„Hoće li ili neće biti Jugoslavije zavisi od ustava čije pisanje zavisi od toga hoće li je biti ili neće?“ „Ap-so-lu-tno. Ali se s istim pravom može reći da hoće li ili neće biti novog ustava zavisi od postojanja Jugoslavije, čije postojanje zavisi od toga hoće li ili neće imati ustav.“
Pitao sam ga da li mu je konačno stvar jasna. „Ap-so-lu-tno“, kazao je, „osim ako vas ne mrzi da s objašnjenjem probate još jednom?“ „Mrzi me.“ Rekao sam neprijazno. „Ustavna pitanja, gospodine, ni u najsavršenijoj državi nisu laka.“ „Oprostite“, pobunio se, „u Engleskoj jesu“. „Kako?“
„Engleska nema ustav. To je svakako najlakše i najsavršenije ustavno rešenje do kojeg jedna država može doći.“ Bio sam zatečen. „Šta treba da se do njega dođe? Da se bude mudar?“ „Ne, gospodine, dovoljno je biti Englez.“
„Ap-so-lu-tno!“ Zavapih skamenjen, što od iznenađenja, što od otačastvene sreće. Blagodareći anglosaksonskoj pravnoj teoriji otkrio sam jedini način koji može rešiti našu dugu, mučnu i opasnu ustavnu krizu, pa hitam da vam otkriće poverim pre nego u izradi novog ustava opet protraćimo dragoceno vreme i ostanemo bez tradicionalne energije da ga kršimo.
Od rata naovamo imađasmo sve savršenije ustave. Ustavi behu savršeni, ali se nijedan nije pokazao uspelim. Svaki je imao mane koje su ispravljane narednim, uništavajući usput i vrline prethodnih (ako su postojale). Očigledno je da klasičnim putem do savrišenog ustava nećemo stići. I da se savršenog ustava u nesavršenom svetu nemoguće domoći.
Kako bi bilo da ga se manemo? Da se kako Englezi odrek-nemo ustava pa da živimo po starim, dobrim narodnim običajima?
Bilo bi dobro. Jedino me brine što naši narodni običaji podrazumevaju ponekad i sekiru. A potom i to što mi je g. Džons saopštio da za englesko rešenje nije dovoljno biti mudar. Da je neophodno i Englez biti. A za to je potrebno da smo rođeni na drugom mestu, u drugo vreme, pre svega da smo – drukčiji.
No comments:
Post a Comment