Pitanje je sad

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

„MA­RA­MI­CA“ ILI „USEK­NJA­ČA“ PI­TAN­JE­ JE­ SAD

Za En­gle­ze je pe­di­gre nji­ho­vih pasa značaj­ni­ji od ge­ne­a­lo­gi­je nji­ho­ve ari­sto­kra­ti­je, ali po­sle na­ci­o­nal­ne časti ni­jed­no pi­tan­je ne diže ta­kvu buru niti iza­zi­va to­li­ku po­le­mi­ku kao kla­sno.

Čim se po­me­ne, i ako se po­me­ne, jer ga po­min­ja­ti nije uput­no. En­gle­ska deca tu su da se vide, ne da se čuju; kla­se da se ose­te, ne da se o nji­ma go­vo­ri. Po­gle­daj­te šta se de­si­lo lu­dim Fran­cu­zi­ma!

Dok o plem­stvu nije bilo reči, dok se tek pod­ra­zu­me­va­lo, sve je bilo u redu. Čim se o nje­mu pro­go­vo­ri­lo, sme­sta su ga po­ve­ša­li o fen­je­re ili po­le­gli na gil­jo­ti­nu.

Spi­sa­tel­ji­ca Eve­l­in Vog drži, međutim, da je u En­gle­skoj pe­di­gre važan ko­li­ko i ho­ro­skop. On je eu­fe­mi­stička za­me­na za ho­ro­skop.

Su­ge­ri­še da su život­ni iz­gle­di sina en­gle­skog voj­vo­de znat­no bolji od su­na­rod­ni­ka čiji je otac ru­dar. Na veliku žalost En­gle­za to nije ni­ka­kav eks­klu­zi­vi­tet, pa se time nećemo ba­viti.



Po­š­to je en­gle­sko dru­š­tvo de­fi­ni­sao kao tri­par­tit­no, te ga iz­de­lio na višu, sred­nju i nižu kla­su, pro­fe­sor Ros veli da ono što višu iz­dva­ja od osta­li­h je­ste njen je­zik.

„Ne­kad to ni­je­ bi­o­ slučaj, ali ­da­nas pri­pad­ni­k više kla­se nije oba­ve­zno ni bol­je obra­zo­van, ni čisti­ji, ni bo­ga­ti­ji nego neko van nje. Niti se očeku­je da igra­ važnu ulo­gu u jav­nom živo­tu.

Je­di­no što se od nje­ga očeku­je je­ste da ne kaže „usek­njača“ već „ma­ra­mi­ca“, da go­vori je­zi­kom svo­je kla­se.

Ako go­vo­ri. Jer, najčešće to ne čini. Najčešće ćuti. Cuti u ra­znim va­ri­jan­ta­ma i s raz­ličitim značen­jem muka. Ali ćuti.

Na­vi­ka ćutan­ja je iz­vor­no en­gle­ska, tek po­tom ari­sto­krat­ska. Evro­plja­nin, pa i ple­mić, ko­ri­sti reči da nji­ma od­go­vo­ri na zam­rše­ne si­tu­a­ci­je mo­dernog živo­ta. En­gle­ski ari­sto­krat, često i običan En­glez, u tom cil­ju ko­ri­sti mu­ta­vost.

Ćutan­jem izražava on većinu „ja­kih“ osećanja: od sum­nje do pre­zi­ra i mržnje; ali i na­trag, nažalost – od po­ve­ren­ja ­i­ na­klo­no­sti sve­ do lju­ba­vi.

Vajl­dov pri­ručnik o ma­nirima više kla­se da­nas je bez­na­dežno za­sta­reo. Ko još po­š­tu­je pra­vi­lo da se za ručak ne poručuje supa?

Čak ni za­po­vest „Go­spo­din se ni­kad ne vozi au­to­busom“ više ne važi. Kom­promi­to­va­na je kad je u go­di­ni Ge­ne­ral­nog štraj­ka, da ga slo­mi, en­gle­ska ari­sto­kra­ti­ja za­men­ji­va­la šo­fe­re po grad­skim au­to­bu­si­ma, i pri tom se grd­no za­bav­lja­la, ne osećajuči da se ko­ri­snim ra­dom u ne­vre­me li­ša­va naj­pre­sud­ni­jeg od svo­jih isto­rij­skih eb­klu­zi­vi­te­ta.

Ali se, kao i u doba Vajl­da, još uvek nešto sme, nešto ne ­sme. Ne­što je dopušteno, ne­što nije. Jed­no je na me­stu, dru­go ni­ka­ko.

Za­što, u međuvre­me­nu se ne kaže.

Pri­pad­ni­ku en­gle­ske­ vi­še kla­se dopušte­no ­je da se od kiše ki­šo­bra­nom šti­ti u Lon­do­nu - i dru­gim gra­do­vi­ma, raz­u­me se - ali ne i u pri­ro­di; ni pod ko­jim uslo­vi­ma u pol­ju, gde je ki­šo­bran do­zvol­jen samo nje­go­vom bra­tu - sve­šte­ni­ku.

Svi en­gle­ski ofi­ci­ri nose en­gle­ske br­ko­ve ali ne nose en­gle­ske ki­šo­bra­ne, iako ga je Na­po­le­o­nov po­bed­nik,voj­vo­da­ o­d Ve­l­ing­to­na, ko­ri­stio na sva­kom en­gle­skom bojištu. Voj­ničkim ambre­li­ma nije po­mo­gla ni na­klo­nost En­gle­za pre­ma su­lu­dim pre­se­da­ni­ma.

Eng­le­ski go­spo­din može, pi­jan, po­vraćati na ­jav­nom me­stu, pa čak, sačuvaj me Bože, lir­ski biti ras­po­ložen, ali se ni­kad ne sme ponašati ba­ha­to.

1 na­rav­no, ne­ sme­ pro­pustiti ne­del­jno ­bo­go­služen­je ­a­ko ­je­ na­ se­lu koje je pri­pa­da­lo pre­ci­ma. Osim u vre­me kr­va­vih ver­skih obračuna, an­gli­kan­ska ari­sto­kra­ti­ja nije bila oso­bi­to bo­go­bo­ja­zna.

A i tada se šti­­la vše gla­va nego duša. Lo­jal­nost pre­ma cr­kvi i da­nas je pre stvar osečanja dužno­sti nego uviđanja Boga.

To je društve­na, ređe lična oba­ve­za. Zato se ni­sam začudio kad sam u lon­don­skom li­stu pročitao pi­tan­je:

„Ve­ru­je li princ Čar­ls u Boga?“ S ob­zi­rom ­da je­ on­ je­da­n od pr­vih ple­mića zem­lje, po­red dru­gih raz­lo­ga, jer en­gle­ski go­vo­ri s ono­li­ko sti­snu­tim zu­bi­ma ko­li­ko je nužno da se ne raz­u­me, pi­tan­je je le­gi­tim­no.

Pro­vo­ci­ra­no je fak­tom da bu­dući po­gla­var Cr­kve, pre­ma Ho­tor­nu, vi­ka­ru od Tet­be­ria, u čijoj pa­ro­hi­ji pre­sto­lo­na­sled­nik kat­kad le­tu­je, upor­no boj­ko­tu­je ne­deljno bo­go­služenje.

Nema ga, da­kle, na je­di­nom me­stu je­di­nog dana kad svi pri­stoj­ni En­gle­zi, pod ruku s ate­i­sti­ma, Da­vi­do­ve psal­me u horu pe­va­juči, igra­ju ver­ni­ke.

Kral­ji­ca je po­sred­stvom Dvor­ske kan­ce­la­ri­je od­go­vo­ri­la da se Nje­go­vo visočan­stvo za vre­me bo­rav­ka na na­me­sničkoj te­ri­to­ri­ji prečasnog Ho­tor­na „moli pri­vat­no“. Prečasni se nije po­meo. Pri­me­ti­o ­je ­o­pre­zno:

„Možda­ do­k jaše“. Bez ­ob­zi­ra­ da li­ Prin­cu ­zbog čestih pa­do­va s kon­ja Bog baš tada naj­vi­še val­ja, en­gle­ski hu­mor vi­ka­ra od Tet­be­ria pogađa odli­ku en­gle­ske ari­sto­kra­ti­je koja se ne tiče vere i rav­no­du­šno­sti pre­ma njoj.

Ovde je ari­sto­kra­ta, u načelu, rav­no­dušan spram sve­ga, osim možda spram svo­jih re­zul­ta­ta u gol­fu.

Ima, da­bo­me, još bi­zar­nih svoj­sta­va koja se očeku­ju od en­gle­skog ari­sto­kra­te, ali ona ne ubeđuju da se pomoću njih oba­ve­zno po­sta­je go­spo­din.

Šta je, za­pra­vo, go­spo­din? Pri­ro­du pra­vog go­spod­stva - od doba ne­za­vi­snog - niko nije opi­sao.

Ne po­sto­ji ni­jed­na po­je­di­načna oso­bi­na da go­spodstvo su­ve­re­no pred­stav­lja. Ne­na­me­tlji­vost, možda - da li i bez­ličnost? - može biti jed­na od njih?

Fu­ka­ra se od­mah zapaža; go­spo­din tek kad ga nema. Na pi­tan­je ko je pra­vi Je­vre­jin u Izra­e­lu, gde se oni sku­plja­ju sa svih stra­na, pa ih ima od ate­i­sta do or­to­dok­sa, od­go­vo­re­no je: „Svakb ko za sebe mi­sli da je Jevre­jin, Je­vre­jin je“.

Tako je, pre­ma Eve­lin Vog, i s en­gle­skim go­spod­stvom - sva­ki En­glez drži za sebe da je go­spo­din i de­mar­ka­ci­o­nu li­ni­ju pre­ma oni­ma koji to nisu po­vlači od­mah is­pod svo­jih peta.

U svo­joj sam zem­lji i nešto se pi­tam...