„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
GOSPODIN DŽONS I JA PO DRUGI PUT MEĐU ENGLEZIMA
Prošle su godine. Svet se izmenio. Moja se zemija ne zove kao što se zvala, niti je ono što je bila. Ni druge se stvari ne zovu kao nekad. A i nisu više iste. Ništa više nije isto.
Nije važno kako sam u toj izmenjenoj Novoj Evropi sreo g. Džonsa koji se jedini nije promenio. Nisam ni očekivao. Od Engleza očekivati da bude drukčiji isto je što i od vode nadati se da vas osuši.
Pitao sam ga da li se Engleska promenila. „Odavno je nisam obišao“, rekao mi je, „ali ne verujem“. Odlučismo se da je posetimo i sami se uverimo.
Redovne linije za London behu ukinute. Leteli su čarteri ako se skupi dovoljno putnika. Njih, međutim, nije bilo, pa smo na let dosta dugo čekali. „To je dobro“, primetio sam pakosno, „nikad niste voleli strance.“ „Ne bih rekao“, odgovorio je, „mi ne volimo strance samo ako taj svoj nedostatak ne uviđaju.“
Na lirskom poljskom aerodromu – jer ni Hitrou nije radio - sami smo izneli prtljag i peške stigli u London.
Nosači i taksisti su štrajkovali, što je Džonsa engleski raznežilo a mene evropski razbesnelo. „Vidi se da vam je Tačerka mrtva“, rekao sam šoferu. „Varate se, gazda, kučka je živa i još u vladi.“
„Pa kako onda štrajkujete?“ „Nezvanično“, odgovorio je i zadremao za volanom. „Osećam se kao u grobu“, rekao sam u Londonu. „A ja kod kuće“, rekao je Džons.
Kad sam napustio grad bio je on na putu da zameni američku benzinsku stanicu na transatlantskoj ruti za Evropu, stanicu oko koje se, samo za potrebe transfera turista, svugda gde oko dopire, prostiru monstrsupermarketi, poklon-radnje, javni klozeti, menjačnice, crkve za molitvu s nogu i po neki muzej za nestrpljive koji na Pariz ili Rim ne mogu čekati.
Sad je vladala pustoš avetinjskog grada od kulisa koga je davno napustila ekipa viktorijanskog filma. Ali, najviše me je pogodilo odsustvo velebnih administrativnih zgrada, sedišta njihovih civilnih službi, ponosa britanske učmalosti u vladanju. Zgrade su, doduše, još postojale, ali su služile ljudima a ne, kao što dobri engleski običaji nalažu, činovnicima.
Engleskom se sada upravljalo iz Brisela, gde se odselio i parlament, a u predgrađu belgijske prestonice, što bliže izvoru nacionalnog suvereniteta Engleske, zasedala je njena vlada. Engleska Narodna banka poslovala je u Cirihu, Berza u Frankfurtu, Vrhovni sud u Hagu. Britanski univerziteti otišli su u Pariz, jer je na njima ionako najviše bilo stranaca.
Rim je dobio sediište Anglikanske crkve, a atomske centrale prebačene su na teritoriju bivše Jugoslavije, koja je u Evropu najzad primljenja, ali je od ove, barem zasad, dobila samo deponiju nuklearnog otpada. Engleska vojska takođe je odmarširala na Balkan, gde je svakoj vojsci mesto, premda je detašman Škotske Kraljičine garde ostao da u Severnoj Irskoj čuva tradiciju građan-skog rata.
Industrija je, ukoliko je ičemu još koristila, preseljena u oblast Rajne, među Nemce, gde je svakoj radinosti prirodno mesto. Veći je deo, međutim, odnet u svetski Muzej industrijskih rariteta, takođe smešten na Ostrvu.
„A šta je s Kraljicom?“ pitao sam uplašeno. „Ne brinite, gospodine“, utešio me je Grk, jedan od novih kuratora Britanije, „ona je ostala. Monarhija je njihova najbajatija institucija. Predlagali smo, doduše, da je preselimo u Ameriku, gde bi je, kao što znate, oberučke prihvatili, ali Englezi je nisu dali. To jedino nisu dali.“
Engleska je, naime, u sporazumu s Englezima, koji su po svaku cenu hteli da ostanu nešto posebno, pretvorena u Dom staraca i starina Evrope. Čim im je garantovano da se o njima neće brinuti engleska država, evropski penzioneri su shvatili da je Britanija nezamenljiv azil njihovih poslednjih dana. Zajedno sa starcima ovde su smešteni i preostali evropski antikviteti. I Luvr se pripojio Britanskom muzeju te premestio u sporedne prostorije dvorca jednog engleskog aristokrate i ljubiteilja starina.
Došlo je vreme povratku na Kontinent. G. Džons je odbio da se vrati. „Nemam više potrebe“, rekao je, „ovde mi je sad potaman.“ “Šta ćete raditi?“ „Rentirao sam kuću. Ruševna je ali ima svog duha.“ „Da to nije ruina s utvarom dadilje Edvarda VI, Sibil Pen?“ „Šta vam pada na pamet? Ta vazdan škripi onim svojim prokletim vretenom.
Moj duh je engleski džentlmen koji nikad rukama nije radio, osim što je 1721. zadavio ženu.“ „U redu, ali šta ćete raditi, čime se baviti?“ „Pa tim duhom. Pokušaću da ustanovim da li je zaista izvršio to ubistvo.“
Otpratio me je do aerodroma. Taksti i nosači još su štrajkovali pa smo opet išli peške i teglili kofere. „Još štrajkujete?“ „Naravno, gazda.“ „A gospođa Tačer ništa ne preduzima?“ „Preduzela je.“ „Šta?“ „Sad štrajkuje i ona.“
Na rastanku me je g. Džons zapitao: „Dali smo Srbima vojsku na koju smo ponosni? Šta ste vi Srbi nama dali?!“ „Kad su briranski komandosi, veterani foklandskog rata, stigli na Balkan“, rekao sam, „na vaše se Ostrvo preseliše svi vampiri našeg Poluostrva“.
Kao obožavatelj duhova morao bi reći: „Sjajno!“; kao Englez je procedio: „Ljubazno od vas, ali zašto?“ „Nisu nam više bili potrebni“, rekoh i odleteh u Evropu, čiji su duhovi „s one strane“ krampali kao i „s ove“, pa im smrt ničemu nije služila.
Iz aviona Engleska je izgledala ista. Možda je i ostala ista. Možda se zaista nije promenila. Možda je uvek bila ovakva, samo, dok sam u njoj živeo ja sam propustio da to primetim.
No comments:
Post a Comment