„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
POHVALA PILETU SA ODSEČENOM GLAVOM
Izveštaj posvećen engleskoj uljudnosti dopušta prirodan prelaz na aristokratiju pod uslovom da u vidu imamo savremeno plemstvo, nipošto drevno što na nas, plebejce, nije trošilo zaludne malograđanske učtivosti nego nas je pri prvom ozbiijnijem nesporazumu (uključiv „povesne“) prepuštalo lovačkim kerovima.
Tvrđenje kako je prava aristokratija Ostrva nestala još u davnim građanskim ratovima Crvene i Bele ruže, te da „nijedan Englez u sebi nema normanske krvi“, da je, dakle, englesko plemstvo skorojevićko, staro jedva nekoliko stotina godina, nije tačna zahvaljujući paradoksima domaće heraldike.
Na Kontinentu su plemstvu titule (s povlasticama) oduzele krvave građanske revolucije. Opraštajuči se od privilegija i poseda, plemići su ponegde sačuvali glave, ponegde i glave i grbove, ali u doba kad se titule kupuju na slobodnoj pijaci a svako se može zvati kako hoče, to sve manje znači.
Evropsko plemstvo zna kad je postalo plemenito, kad i zašto je prestalo to biti. Englesko ne zna uvek. Mahom se zna kako su i kad izvesna imena postala plemićka, ali ne i kako i, kad su neka, među njima i najstarija, prestala to da budu. Drevna porodica Skroup držala je širom Ostrva baronate, pa i grofovije, a danas je njen doajen tek „gospodin Skroup“.
S druge strane, možete se roditi kao Taj i Taj a umreti kao lord od Toga i Toga, da u sebi ne osetite nikakvu bitnu promenu. (U pogledu prava možda, u dužnostima nikakvu.)
Nensi Mitford je pisala da aristokratija u republici liči na pile kome je odsečena glava i koje je, premda ljupko skakuće, već mrtvo, te da je nobilitet moguć samo u monarhiji.
Englesko, verovatno poslednje autentično plemstvo na svetu, socijalni status pritežava isključivo preko Krune, dok se politički, zastupljen u Domu lordova, gubi, pa ova izložbena galerija plave krvi liči na kokošarnik pun dekapitiranih pilića gospođe Mitford.
Presudna raziika između engleskog i kontinentalnog plemslva je u načelu primogeniture. U Evropi je svaki pripadnik plemenite porodice - plemenit. Pošto se porodica rađanjem širi, ravnopravnim nasleđem njen se posed sužava, pa dalji potomci magnata, iako plememti, siromašni mogu biti kao crkveni miševi.
Ovde je imovinski status crkvenog miša obezbeđen svakom potomku koji je imao maler da se rodi posle prvorođenog.
Plemenit ostaje samo najstariji sin. On nasleđuje titulu, moć, bogatstvo. Posed se ne rasparčava, već se stalno uvećava. Porodični preko najstarijeg sina, državni preko mlađe braće koja bez sredstava nemaju kud nego u svet da ga za Britaniju osvajaju. Druga razlika je i paradoksalna.
Plemići se u kontinentalnoj porodici, osim prvog, davnog, rađaju.
Ovde se imenuju. Život možete provesti kao uspešan izvozmk konzervi engleskog senfa (i botulizma?) ili što je na izgled beznadežnije, no u britanskoj praksi nije, biti krvožedni sindikalni borac protiv aristokratskih privilegija i Gornjeg doma, da se u sedamdesetoj, blagodareći kraljičinom monopolu u proizvodnji plave krvi, probudite kao lord i zauzmete crvenu fotelju u tom domu, skladnoj simbiozi spavaonice, mrtvačnice i izlišnog slepog creva nacije. 1 što je još engleskije, možete produžiti da ga mrzite, grdite i zahtevate njegovo ukidanje.
Ali, nešto nipošto ne možete. Ne možete jezik svoje zemlje govoriti kao oni koji višoj klasi pripadaju po rođenju i odgoju. A govoriti kao klasa kad ne možete, ne možete joj stvarno ni pripadati.
Tada je za samopoštovanje uputnije da se od nje što više, što arogantnije razlikujete i govorite još gori engleski nego dok vam je krv bila crvena.
Tako saznajemo da svi pripadnici engleske više klase nisu plemići, što zbunjuje koliko i saznanje da svi stanovnici Ostrva nisu Britanci, da svi Britanci nisu Englezi, niti svi Englezi Ostrvljani (premda su svi Ijudi); da svi engleski proleteri nisu radnici ni sve engleske aristokrate gotovani (premda su ljudi oni).
Jer, dok su u mnogim zemljama radničke vođe za svoj grdan trud u podrivanju eksploatatorskog kapitalizma dobijali zatvor, u Engleskoj su od tog istog kapitalizma dobijali titule i pravo da eksploatišu kapitalizam. Nemojte se, međutim, nadati da sretnete lorda sa žuljevitim rukama.
On je mogao biti rudar u Velsu ali je to bilo davno. Pošto je bio poznat štrajkač i borac za radnička prava, pošto se izdašno tukao s buržoaskom policijom i od nje bivao hapšen, postao je najpre lokalni, potom okružni, najzad zemaljski sindikalni lider. Na kraju ga je kraljica preobrazila u plemića. Žuljevi su davno iščezli. Žuljevi, a verovatno još i mnogo štošta.
Imamo vremena samo za dve bizarnosti. Prva nas upoznaje s verovatnoćom da će u Britaniji njena radnička klasa nestati pre od njene aristokratije, premda bi „dijalektičko-istorijski“ put morao biti obrnut. Druga nas uverava da u zemlji gde aristokratski pilići još skakuću s glavom nad krilima, rodoslovlje u ženidbenim projektima plemstva nikad nije mnogo značilo.
Engleski plemići oduvek su više cenili dobro parče zemlje u ženinom mirazu od dobre normanske krvi u njenim žilama. Češće su se venčavali da prošire i unaprede posed, nego da prošire i komplikuju porodični grb; manje da zadovolje zahteve imena nego urgencije strasti. A što su ovu po pravilu zadovoljavali tamo gde je ležao veliki novac pokazuje da im strast nikad nije bila balkanski jednostrana (odnedavno jednodomna).
No comments:
Post a Comment