Povest Velike Britanije i male Jugoslavije

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

„K PI­TAN­JI­MA“ PO­VE­STI VE­LI­KE BRITA­NI­JE I MALE JU­GO­SLA­VI­JE

U o­voj emi­si­ji is­pričaću krat­ku po­vest­ dve­ zem­lje u ko­ji­ma živim. Ne živim, u stva­ri, ni u jed­noj. U pr­voj kao lu­dak ra­dim, u dru­goj se kao lu­da­k je­dem, a vi, ako ­va­m je ­do ­to­ga, pogađajte ka­ko­ se ko­ja ­zo­ve. Po­š­to se, po­sred­stvom BBC-a, pri­tom o En­gle­skoj već ba­vim, od­mah ću preći na mo­ju­ zem­lju koja se bavi mno­me. Za po­vest Bri­ta­ni­je biće mi po­treb­no dva­de­set­ šest­ de­set ­mi­nut­nih emi­si­ja. Priču o pro­šlo­sti, sa­da­šn­jo­sti (možda i bu­dučno­sti) Ju­go­sla­vi­je na­sto­jaću da ispričam u četi­ri še­sto ­mi­nut­ne, a da ­još me­sta pre­o­sta­ne­ za poređen­ja s Bri­ta­ni­jom.



Po­sto­ji ge­o­graf­ska za­go­net­ka koja gla­si: „Šta je to što ima tri boga, šest na­ro­da, osam država a jed­no ime?“ Od­go­vor je Ju­go­sla­vi­ja. „Šta je to“, gla­si dru­ga, se­man­tička pi­ta­li­ca, „Što ne­š­to znači, a ime mu ne znači niš­ta?“

To je ope­t Ju­go­sla­vi­ja. Kruži, naj­zad, i treća, po­li­tička enig­ma: „Koja je to naj­sa­vrše­nija zem­lja na sve­tu koja ni­ka­ko da se iz tog sa­vr­šen­stva iz­vu­če i sta­ne na svo­je noge?“ I po treći put je to Jugo­sla­vi­ja.

Ju­go­sla­vi­ja je, na­vod­no, zemlja Ju­žnih Slo­ve­na jer je po nji­ma do­bi­la ime. U pos­led­nje vre­me, međutim, do­zna­je­mo da u njoj Slo­ve­na je­dva da ima.

Hr­va­ti su Goti, Slo­ven­ci Ve­ne­ti, Cr­no­gor­ci Ili­ri, Bo­san­ci Tur­ci, a neki Ma­ke­don­ci poto­mci Alek­san­dra Ve­li­kog.

Ni Ci­ga­ni nisu Slo­ve­ni i, ruku na srce, nisu (čak ni počasni) iako su od ari­jev­skih SS eu­geničara određeni da im po kon­ce­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma pra­ve dru­š­tvo. Raz­u­me se, takođe, da Šip­ta­ri nisu Slo­ve­ni, nego Al­ban­ci i da osta­le na­ci­o­nal­ne man­ji­ne etnički pri­pa­daju svo­jim ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma.

Slo­ve­ni su, možda, samo Srbi, prem­da ni to nije sa­svim si­gur­no, jer po­sto­je te­o­ri­je o Sr­bi­ma ka­o­A­tlan­tiđani­ma koji su, ne­gde s početka sve­ta, prežive­li de­u­ka­li­on­ski iz­liv Po­se­jdo­no­vog gne­va.

Ju­go­sla­vi­ja je i u po­gle­du ge­o­graf­skog položaja ne­o­bična ze­ml­ja. Na­la­zi se u Evro­pi, što do­ka­zu­je te­ri­to­ri­jom pre­sečenom pri­zna­tim evropskim me­ri­di­ja­ni­ma,a tvr­de­ da­ je­ u­ A­zi­ji, dok ­za Izra­el, ko­ji ­je ­u ­A­zi­ji tako nešto ni­kad nije rečeno. Ju­go­sla­vi­ja je ne­o­bična zem­lja jer i po­sto­ji i ne po­sto­ji.

Po­sto­ji kad je tre­ba raz­bi­ja­ti, ne po­sto­ji kad u njoj tre­ba žive­ti; po­sto­ji kad od nje tre­ba nešto uze­ti, ne po­sto­ji kad joj ne­što val­ja dati. Kad ­po­sto­ji, Ju­go­sla­vi­ja ­i­ma rđavu i­sto­ri­ju.

Kad­ ne ­po­sto­ji, uo­pš­te­ je ­ne­ma, jer nje­na isto­ri­ja pri­pa­da tada na­ro­di­ma koji je na­sel­ja­va­ju. Ali je njen naj­veći pa­ra­doks u tome što kad po­sto­ji - uop­šte po­sto­ji.

Rođena je 1918. uje­din­jen­jem Kral­je­vi­ne Sr­bi­je, Crne Gore i Južnih Slo­ve­na, živućih na bivšoj te­ri­to­ri­ji de­mon­ti­ra­ne Au­stro­u­gar­ske im­pe­ri­je. Učili smo da je Jugo­sla­vi­ja re­mek-delo so­li­dar­ne želje nje­nih udruženih na­ro­da i po­bed­ni­ka Ve­li­kog rata.

Do­zna­je­mo, pri­lično rav­nodu­šno, re­kao bih, da smo ob­ma­nu­ti. Jugo­sla­vi­ju, iz­gle­da, niko živi nije hteo - po­go­to­vu je nisu hte­li mr­tvi - pa se, budući da je ipak stvo­re­na, može sma­tra­ti čudom. Što ona, ako je bol­je za­gle­da­mo, i je­ste. Pra­vo prav­ca­to isto­rij­sko čudo. Naj­pre isto­rij­sko, što bi­smo ne­ka­ko i pod­ne­li; ali i ak­tu­el­no, što nam već teže pada.

Do­zna­je­mo da nju nisu hte­li Srbi, po­bed­ni­ci u I svet­skom ratu; hte­li su, priča se, Ve­li­ku Sr­bi­ju. Nju nisu hte­li Hr­va­ti, žele­ći Ne­za­vi­snu Državu­ Hr­vat­sku, ni Slovenci jer tada još nisu znali šta hoće. Ni­su­ je h­te­li ni Cr­no­gor­ci jer su u njoj iz­gu­bi­li sop­stve­nu državu, a Ma­ke­don­ci što je s njom nisu ste­kli. Po­go­to­vu Mu­sli­ma­ni jer kao pri­znat na­rod još nisu po­sto­ja­li.

Na ­stra­ni ­za­raćenih ­si­la, po­bed­ni­ka i poraženih,ot­por ­je­još žešći. Ju­go­sla­vi­ju neće sa­ve­zni­ci, naročito En­gle­zi koji bi da sačuva­ju Au­strougar­sku. Da je Au­stro­u­ga­ri nisu žele­li, da nisu iz­gu­bi­li rat samo zbog nje­nog stva­ran­ja, do­sta je ja­sno.

Nisu je baš sa­nja­li ni Rusi, držeći da im novi dru­go­ver­ni na­ro­di u Ju­go­sla­vi­ji neće biti ver­ni kao sta­ri jed­no­ver­ni Srbi i Cr­no­gor­ci.

Nisu je, na­rav­no, hte­li naši su­se­di jer je sva­ko od njih, ume­sto nje, hteo po je­dan njen deo.

Ka­to­lička je cr­kva neće zbog do­mi­na­ci­je većin­skog pra­vo­sla­vnog živ­lja, pra­vo­slav­na zbog man­jin­skog ka­to­ličkog, islam­ska što kao fak­tor uti­ca­ja nije po­sto­ja­la.

Ka­sni­je je neće Ko­min­ter­na, jer pre­za od ja­kih držav­nih ce­li­na, ot­por­nih na re­vo­lu­cionar­ne­ vi­ru­se, i što ­zbog ­držan­ja ­u ­Mađar­skoj bu­ni­ od 1848. neki od ­na­ših na­ro­da nisu bili pri srcu Očevi­ma ute­mel­ji­vačima naučnog so­ci­ja­li­zma.

Pa ko je onda nju, osim Boga, hteo?

Ve­ro­vat­no Ame­ri­kan­ci, i to samo zato što nisu tačno zna­li gde će biti, pa su se na­da­li da ih ništa neće ko­š­ta­ti. Hte­do­še da po­ve­sni ide­a­li­sti budu za­ba­da­va. I u pra­vu behu sve dok na vlast u Ju­go­sla­vi­ji ne dođoše so­ci­ja­li­sti, koji su držali da je prirod­no od ka­pi­ta­li­sta biti izdržavan, pa su im na­knad­no taj Vil­so­nov pi­o­nir­ski ide­a­li­zam sku­po na­plali­li.

Pa ipak, država koju niko nije hteo stvo­re­na je kao da su svi za njom čeznu­li.

Stvo­re­na je kao brak po želji, da po­sta­ne veza iz nužde a osta­ne možda jed­na ve­li­ka isto­rij­ska za­blu­da.

Od te mor­bid­ne čin­je­ni­ce po­la­zi­mo, ne­ po­ku­iša­va­jući da­ je­ o­bja­sni­mo. Ka­d je ­o­bja­sn­i­ti­ ne­ mo­gu ­o­ni što je hte­li nisu a ipak su je na­pra­vi­li, kako da je ob­ja­sni­mo mi koji je iz­gle­da, takođe više nećemo, ali mo­ra­mo da je ka­kvu ta­kvu tr­pi­mo, jer ćemo u njoj tra­ja­ti sve dok ne sklo­pi­mo neku bol­ju ze­ml­ju, bol­jim život u ovoj na­pra­vi­mo ili, ako ništa dru­go, bar bol­je ime za nju nađemo.

London, 26. VIII 1990.