„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
„K PITANJIMA“ POVESTI VELIKE BRITANIJE I MALE JUGOSLAVIJE
U ovoj emisiji ispričaću kratku povest dve zemlje u kojima živim. Ne živim, u stvari, ni u jednoj. U prvoj kao ludak radim, u drugoj se kao ludak jedem, a vi, ako vam je do toga, pogađajte kako se koja zove. Pošto se, posredstvom BBC-a, pritom o Engleskoj već bavim, odmah ću preći na moju zemlju koja se bavi mnome. Za povest Britanije biće mi potrebno dvadeset šest deset minutnih emisija. Priču o prošlosti, sadašnjosti (možda i budučnosti) Jugoslavije nastojaću da ispričam u četiri šesto minutne, a da još mesta preostane za poređenja s Britanijom.
Postoji geografska zagonetka koja glasi: „Šta je to što ima tri boga, šest naroda, osam država a jedno ime?“ Odgovor je Jugoslavija. „Šta je to“, glasi druga, semantička pitalica, „Što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?“
To je opet Jugoslavija. Kruži, najzad, i treća, politička enigma: „Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?“ I po treći put je to Jugoslavija.
Jugoslavija je, navodno, zemlja Južnih Slovena jer je po njima dobila ime. U poslednje vreme, međutim, doznajemo da u njoj Slovena jedva da ima.
Hrvati su Goti, Slovenci Veneti, Crnogorci Iliri, Bosanci Turci, a neki Makedonci potomci Aleksandra Velikog.
Ni Cigani nisu Sloveni i, ruku na srce, nisu (čak ni počasni) iako su od arijevskih SS eugeničara određeni da im po koncetracionim logorima prave društvo. Razume se, takođe, da Šiptari nisu Sloveni, nego Albanci i da ostale nacionalne manjine etnički pripadaju svojim neslovenskim narodima.
Sloveni su, možda, samo Srbi, premda ni to nije sasvim sigurno, jer postoje teorije o Srbima kaoAtlantiđanima koji su, negde s početka sveta, preživeli deukalionski izliv Posejdonovog gneva.
Jugoslavija je i u pogledu geografskog položaja neobična zemlja. Nalazi se u Evropi, što dokazuje teritorijom presečenom priznatim evropskim meridijanima,a tvrde da je u Aziji, dok za Izrael, koji je u Aziji tako nešto nikad nije rečeno. Jugoslavija je neobična zemlja jer i postoji i ne postoji.
Postoji kad je treba razbijati, ne postoji kad u njoj treba živeti; postoji kad od nje treba nešto uzeti, ne postoji kad joj nešto valja dati. Kad postoji, Jugoslavija ima rđavu istoriju.
Kad ne postoji, uopšte je nema, jer njena istorija pripada tada narodima koji je naseljavaju. Ali je njen najveći paradoks u tome što kad postoji - uopšte postoji.
Rođena je 1918. ujedinjenjem Kraljevine Srbije, Crne Gore i Južnih Slovena, živućih na bivšoj teritoriji demontirane Austrougarske imperije. Učili smo da je Jugoslavija remek-delo solidarne želje njenih udruženih naroda i pobednika Velikog rata.
Doznajemo, prilično ravnodušno, rekao bih, da smo obmanuti. Jugoslaviju, izgleda, niko živi nije hteo - pogotovu je nisu hteli mrtvi - pa se, budući da je ipak stvorena, može smatrati čudom. Što ona, ako je bolje zagledamo, i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo. Najpre istorijsko, što bismo nekako i podneli; ali i aktuelno, što nam već teže pada.
Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u I svetskom ratu; hteli su, priča se, Veliku Srbiju. Nju nisu hteli Hrvati, želeći Nezavisnu Državu Hrvatsku, ni Slovenci jer tada još nisu znali šta hoće. Nisu je hteli ni Crnogorci jer su u njoj izgubili sopstvenu državu, a Makedonci što je s njom nisu stekli. Pogotovu Muslimani jer kao priznat narod još nisu postojali.
Na strani zaraćenih sila, pobednika i poraženih,otpor jejoš žešći. Jugoslaviju neće saveznici, naročito Englezi koji bi da sačuvaju Austrougarsku. Da je Austrougari nisu želeli, da nisu izgubili rat samo zbog njenog stvaranja, dosta je jasno.
Nisu je baš sanjali ni Rusi, držeći da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi i Crnogorci.
Nisu je, naravno, hteli naši susedi jer je svako od njih, umesto nje, hteo po jedan njen deo.
Katolička je crkva neće zbog dominacije većinskog pravoslavnog življa, pravoslavna zbog manjinskog katoličkog, islamska što kao faktor uticaja nije postojala.
Kasnije je neće Kominterna, jer preza od jakih državnih celina, otpornih na revolucionarne viruse, i što zbog držanja u Mađarskoj buni od 1848. neki od naših naroda nisu bili pri srcu Očevima utemeljivačima naučnog socijalizma.
Pa ko je onda nju, osim Boga, hteo?
Verovatno Amerikanci, i to samo zato što nisu tačno znali gde će biti, pa su se nadali da ih ništa neće koštati. Htedoše da povesni idealisti budu zabadava. I u pravu behu sve dok na vlast u Jugoslaviji ne dođoše socijalisti, koji su držali da je prirodno od kapitalista biti izdržavan, pa su im naknadno taj Vilsonov pionirski idealizam skupo naplalili.
Pa ipak, država koju niko nije hteo stvorena je kao da su svi za njom čeznuli.
Stvorena je kao brak po želji, da postane veza iz nužde a ostane možda jedna velika istorijska zabluda.
Od te morbidne činjenice polazimo, ne pokuišavajući da je objasnimo. Kad je objasniti ne mogu oni što je hteli nisu a ipak su je napravili, kako da je objasnimo mi koji je izgleda, takođe više nećemo, ali moramo da je kakvu takvu trpimo, jer ćemo u njoj trajati sve dok ne sklopimo neku bolju zemlju, boljim život u ovoj napravimo ili, ako ništa drugo, bar bolje ime za nju nađemo.
London, 26. VIII 1990.
No comments:
Post a Comment