„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
QUO VADIS BRITANIJO I JUGOSLAVIJO?
Kuda Britanija ide, jasno je. Htela ili ne,volela ili ne, ide u Evropu. Cela njena povest za Evropu je vezana, ali jedino tako da svoje autentične državne ciljeve pronađe u osvajanjima daleko van ovog konfliktima i protivrečnim nacionalnim interesima razaranog kontinenta.
Danas, osim na ekonomskom nivou, to više nije moguće.A Britanija nikad ne radi što moguće nije. Ona samo nemoguće mogućim čini. I eto, nešto najnemogućnije upravo se zbilo. Britanija je ušla u Evropu.
Pokušala je, doduše, po albionskom običaju, najpre da ne uđe, zatim i uđe i ne uđe, ali je, spoznavši gde u kolaču leži zlatnik a gde olovni kalp-dukat, na kraju krajeva ušla. Britanija je u Evropi.
Tu je brigu prebrinula. Ostaje da Evropu uveri kako je zaista u nju ušla. I razume se, spreči Evropu da uđe u Britaniju.
Jer, tradicionalan otpor Engleske napoleonskoj ideji ujedinjenja Evrope nije poticao iz straha od ulaska u nju, već od panike pred mogućnošću da u sasvim logičnom reverzibilnom procesu Evropa uđe u Britaniju. A onda ostaje ovoj samo - okean.
Uvod od tri emisije nije bio potreban da se objasni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj interesi, nego da vidimo kuda se to uputila Jugoslavija, zemlja koja po trezvenim povesnim kolovozima nije čuvena.
Priznajem da to nisam znao i četvrte emisije na temu ne bi bilo da nisam upoznao jednog cinika. Cinik je genetički Jugosloven. Ne spada, dakle, u Jugoslovene iz neprirodnih ubeđenja nego iz prirodne nužnosti.
U žilama mu teče krv svih naših konstitutivnih naroda, uključujući jake pritoke krvi nacionalnih manjina. Kako je, takav, sačuvao smisao za humor ne znam, ali ga u celosti citiram.
Misli se da se Jugoslavija raspada, kaže taj cinik, i da če u njoj, kad se proces dezintegracije okonča, ostati samo Bosna i Hercegovina, jer, osim u Jadransko more, nema kud, i Makedonija koja zbog bugarskih, grčkih, albanskih i srpskih istorijskih aspiracija na njenu teritoriju, ne sme da je napusti.
Tada će se Jugoslaviji u obliku saveza Makedonije i bosanskohercegovačke republike, ali tek naknadno, kad iz nje Srbija i Crna Gora izađu, priključiti otcepljena Slovenija, da bi imala gde prodavati skupu robu a kupovati jeftine sirovine.
Pošto će te tri republike međusobno teritorijalno biti separirane prostranim srpsko-hrvatskim koridorima, cinik tvrdi, da će se tročlanoj Jugoslaviji pridružiti Hrvatska i tako postati večno žuđeni most između katoličkog Zapada i muhamedanskog Istoka, a i Crna Gora da bi imala od čega živeti i kome iseljenike slati.
Najposle će se, noću verovatno, ili pod kakvim nevinijim pseudonimom, uvući i Srbija da vrši stvaranje velike Srbije, što je balkanskim vojnama i Prvim svetskim ratom započela, pa je Drugim u tome ometena. Jugoslavija će se, elem, raspasti, samo da se ponovo sastavi. Jer to je, veli cinik, jedini način da se održi.
Po njemu je za Slovence optimalno rešenje da se pripoje Evropi, a da Srbi odu u Aziju jer dok su u blizini preti opasnost da i oni u Evropu uđu, a onda će Slovenci i odade morati pakovati ruksak, pa im neće ostati ništa drugo nego da se, kao njihovi koruški kompatrioti, proglase Austrijancima i tako konačno Srba spasu.
Hrvati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evropu bezuslovno prime. Bez njih će im u nepoznatom svetu biti dosadno. Neće imati s kim da se prepiru oko toga ko koga izrabljuje. Moraće optužiti Nemce i verovatno biti u pravu.
Bez Srba, osim toga, neće imati gde povesno da se šire, jer se alternative, prema Italiji ili Mađarskoj, nisu pokazale oportunim. Srpsko stanovište je kao i uvek kinetički jednosmerno i kosovsko: hoćemo li u Evropu još ne znamo, ne znamo da li to odgovara idejama demokratskog socijalizma koji trenutno uzgajamo, ali da na Kosovo hoćemo to je izvesno.
I tu između večne komunističke vlade i jutrošnje demokratske opozicije nema razlike. S druge strane, pošto je domaćim Šiptarima Albanija od Evrope najbliža, oni bi tamo. Srbi i Crnogorci nemaju ništa protiv, pod uslovom da sa sobom ne ponesu zemlju.
Cinik, međutim, veruje da ima Šiptara koji bi u Albaniju preneli samo zemlju, a sami kod nas ostali. On tvrdi da se izvesni naši narodi s tim slažu. Srbi se ne slažu s tim našim narodima. Srbi se, takođe, ne slažu ni među sobom. Zato je srpska najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima i ne slagao.
Tako misli jugoslovenski cinik. Kako misli običan građanin, kome ružna stvarnost ne dopušta engleski optimizam i na tempiranoj bombi, ne znam. I misli li uopšte? Neko kome toliko dugo nije dopušteno da išta misli, samo da izgovara šta drugi misle, mora se tome najpre naučiti.
Za učitelje preporučujem Britance. Ne moraju biti Englezi.
Mogu i Škotlanđani. Mogu oni mrzeti Engleze i vatreno propovedati nezavisnu Škotsku, ali će na izborima u velikoj većini glasati za stranke koje štite integritet Ujedinjenog kraljevstva. Englezi, takođe, mogu ismevati besmislenu težnju siromašnih Škotlanđana za samostalnošću, ali im nikad neće braniti da je zastupaju.
Vaš komentator, u međuvremenu, misli na žalosnu ćinjemcu koja nikog ne optužuje, ali i nama mnogo govori: sedamdest dve smo godine zajedno a dalji smo jedni od drugih nego ikad.
Teši me da su jedni od drugih daleko Škoti i Englezi, pa su ipak zajedno.
No comments:
Post a Comment