„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
REPUBLIKANSKA BRITANIJA I REPUBLIKANSKA JUGOSLAVIJA
British Commonwealth ili Britanska Republika je trajala toliko kratko da se kod izvesnih ekscentričnih domaćih istoričara, nezasitih u potrazi za haosom, i danas za njom oseća nostalgija.
Sumnjam da je to žal za republikom kao modelom društvenog uređenja. Pre je posredi žaljenje zbog siromaštva građe o njoj. Da je duže trajala, ma i više engleskih glava odnela, više bi se o njoj moglo pisati- No i tako kratka imala je Republika po Britance znatne posledice. čak i po one koji nisu praktikovali crnu magiju, slovili kao vešci i veštice, pa u vreme Kromvela vešani bili diljem Ostrva.
Pre svega u parlamentarnom životu, u odnosima između Krune i naroda predstavljenog njegovom Narodnom skupštinom. Ne sporim krupnu ulogu Olivera Kromvela u izgradnji moderne engleske države, ali mi se čini da njegov doprinos izvesnim „revolucionarnim shvatanjima demokratije“ nije u načinu zakonitog sazivanja parlamenta već u načinu njegovog nezakonitog raspuštanja, čemu su ga naučili kontrarevolucionarni kraljevi.
Čarls I, recimo, koji je pogubljen kao izdajnik, od kakve će sudbine Kromvela sačuvati samo prirodna smrt.
Posle rata su republiku u Jugoslaviji proglasili partizani koje su po našim prašumama, kao izvežbani istraživači divljine, prvi otkrili Englezi.
Iz zahvalnosti prema Englezima komunisti su u prvu Narodnu vladu i prvu Narodnu skupstinu primili nekoliko srazmerno optimistički nastrojenih predratnih građanskih političara, putem kojih su se međunarodno legalizovali, a potom ih, posle kratkog i mučnog kondominijuma, bez prevelikih ceremonija otpremili na „groblje povesnih otpadaka“.
Pošto su iz dijalektičkog Točka nezadrživog progresa uklonjeni poslednji reakcionarni klipovi, mlada Republika je krenula u sopstvenu povest, u kojoj se, na žalost, silabije snalazila nego u tuđoj.
Tako je nastalo novo stanje od koga smo mnogo očekivali, a oni koji su to i dobili - očekuju još.
Pre rata Jugoslavija je nazadna kapitalistička monarhija. Posle rata postaje napredna socijalistička republika.
Pre rata je siromašna jer je eksploatisana od kapitalističkog inozemstva.Posle rata postaje bogata, jer sad ona eksploatiše kapitalističko inozemstvo. Bogata, doduše, nešto više u idejama kako da se bogat i srećan postane, nego u neče
m drugom u čemu su bogate nazadne kapitalističke zemlje, medu njima i Britanija. Pored već poznatih, širom globa primenjivanih socijalističkih ideja za unapređenje života koji preostane posle revolucije (kao što je likvidacija kao oblik demografske stabilizacije, konfiskacija, nacionalizacija i eksproprijacija kao načinu proizvodnje zemaljskog blaga), naši su komunisti u praksu dotrajalih građanskih modela prvi uveli i neke originalnosti.
Najimpozantnija među njima je samoupravljanje, najsavršeniji oblik demokratskog samovlašća, u kome partija upravlja vama a vi onda sami sobom.
Druga je društvena svojina, o čijoj se prirodi zbog njene izuzetnosti još nismo dogovorili, pa njome, u međuvremenu, upravlja i njome se koristi partija.
Treća je originalnost tzv. nesvrstanost, mističan telekinetički metod spoljne politike putem kojeg se postiže da kao „telesna masa“ živite u Evropi a kao gradanin osećate se kao da ste u Africi.
Peti pronalazak, bespartijska demokratija, nije dospeo do realizacije. Neobjašnjiva naklonost prema trulim oblicima parlamentarne demokratije pokazala se kod zaostalog naroda iznenađujuće otpornom. Bojati se da će nas ona omesti u daljem razvoju društvenih teorija, jer ih u praksi nećemo više tako lako moći proveravati.
Najznačajniji događaj naše posleratne istorije je raskid saStaljinom godine 1948, za koji u potpunosti imamo da zablagodarimo Komunističkoj partiji Jugoslavije.
Njoj, takođe, zahvaljujemo što nas je dovela u položaj bez kojeg sa Staljmom ne bismo mogli raskinuti.
Da nas s njim nije povezala, nikad se od Rusa ne bismo otkačili.
Koja je od ovih zasluga veća nismo utvrdili, ali logika veli da je veća ona iz koje druga tek proističe, bez koje za drugom ne bi ni potrebe bilo.
Iz tog doba nam je ostao i Goli otok, u penologiji, nauci o kazni, ravnopravan samoupravljanju u društvenoj teoriji vladavine nad ljudima koji sudski nisu kažnjeni.
Iz poluvekovne ere realsocijalizma ostale su nam i silne političko-komercijalne, mafijaško-ideološke afere od kojih će živeti pokoljenja istoričara isto onako dobro kao što danas žive njihovi sudeonici.
I, naravno, ostala nam je katastrofalna nacionalna, politička, ekonomska, društvena, ekološka, obrazovna, duhovna i moralna kriza. No, ona je briga jugoslovenske vlade, dok bude postojala, a ne ovog komentatora.
Njegova je samo ukoliko se toliko dugo produži i tako nesrećno razvije da mu ne dozvoli smrt u građanskom krevetu.
Ostale su nam, razume se, i mnoge lične uspomene kojih bismo se, kad dobro razmislimo, rado lišili.
Sve nam je to ostalo?
A šta nije? Šta nam nije ostalo?
Nije nam, nažalost, ostalo osećanje da nismo živeli i radili uzalud.
No comments:
Post a Comment