Republikanska Britanija

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

RE­PU­BLI­KAN­SKA BRI­TA­NI­JA I REPUBLIKAN­SKA JU­GO­SLA­VI­JA

Bri­tish Com­mon­wealth ili Bri­tan­ska Re­pu­bli­ka je tra­ja­la to­li­ko krat­ko da se kod iz­ve­snih eks­cen­tričnih domaćih is­to­ričara, ne­za­si­tih u po­tra­zi za ha­o­som, i da­nas za njom oseća no­stal­gi­ja.

Sum­njam da je to žal za re­pu­bli­kom kao mo­de­lom društve­nog uređenja. Pre je po­sre­di žal­jen­je zbog si­ro­maštva građe o njoj. Da je duže tra­ja­la, ma i više en­gle­skih gla­va od­ne­la, više bi se o njoj mo­glo pi­sa­ti- No i tako krat­ka ima­la je Re­pu­bli­ka po Bri­tan­ce znat­ne po­sle­di­ce. čak i po one koji nisu prak­ti­ko­va­li cr­nu ma­gi­ju, slo­vi­li kao vešci i veštice, pa u vre­me Krom­ve­la ve­ša­ni bili dil­jem Ostr­va.

Pre sve­ga u par­la­men­tar­nom živo­tu, u od­no­si­ma između Kru­ne i na­ro­da pred­stav­lje­nog njego­vom Na­rod­nom sku­pš­ti­nom. Ne­ spo­rim­ krup­nu ulogu Olivera Kromvela u izgradnji mo­der­ne en­gle­ske države, ali mi se čini da nje­gov do­pri­nos iz­ve­snim „re­vo­lu­ci­o­nar­nim shva­tan­ji­ma de­mo­kra­ti­je“ n­i­je u načinu za­ko­ni­tog sa­zi­van­ja par­la­men­ta već u načinu nje­go­vog ne­za­ko­ni­tog ras­pu­š­tan­ja, čemu su ga naučili kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­ni kral­je­vi.

Čarls I, re­ci­mo, koji je po­gu­bljen kao iz­daj­nik, od ka­kve će sud­bi­ne Krom­ve­la sačuva­ti samo pri­rod­na smrt.



Pos­le rata su re­pu­bli­ku u Ju­go­sla­vi­ji pro­gla­si­li par­ti­za­ni koje su po našim prašu­ma­ma, kao izvežbani istraživači div­lji­ne, prvi ot­kri­li En­gle­zi.

Iz za­hval­no­sti pre­ma En­gle­zi­ma ko­mu­ni­sti su u prvu Na­rod­nu vla­du i prvu Na­rod­nu skup­sti­nu pri­mi­li ne­ko­li­ko sra­zmer­no op­ti­mi­stički na­stroje­nih pred­rat­nih građan­skih po­li­tičara, pu­tem ko­jih su se međuna­rod­no le­ga­li­zo­va­li, a po­tom ih, po­sle krat­kog i mučnog kon­do­mi­ni­ju­ma, bez pre­ve­li­kih ce­re­mo­ni­ja ot­pre­mi­li na „gro­blje po­ve­snih ot­pa­da­ka“.

Po­što ­su iz di­ja­le­ktičkog Točka ne­za­drživog pro­gre­sa uklon­je­ni po­slednji re­ak­cionar­ni kli­po­vi, mla­da Re­pu­bli­ka ­je kre­nu­la u sop­stve­nu po­vest, u ko­joj se, na žalost, sila­bi­je sna­la­zi­la nego u tuđoj.

Tako je na­sta­lo novo stan­je od koga smo mno­go očeki­va­li, a oni koji su to i do­bi­li - očeku­ju još.

Pre rata Ju­go­sla­vi­ja je na­zad­na ka­pi­talistička mo­nar­hi­ja. Po­sle rata po­sta­je na­pred­na so­ci­jali­stička re­pu­bli­ka.

Pre rata je siromašna jer je eksploatisana od kapitalističko­g i­no­zem­stva.Po­sle rata po­sta­je bo­ga­ta, jer sad ona eks­plo­a­ti­še ka­pi­ta­li­stičko ino­zem­stvo. Bo­ga­ta, do­du­še, nešto više u ide­ja­ma kako da se bo­gat i srećan po­sta­ne, nego u neče

m dru­gom u čemu su bo­ga­te na­zad­ne ka­pi­ta­li­stičke zem­lje, medu nji­ma i Bri­ta­ni­ja. Po­red već po­zna­tih, ši­rom glo­ba pri­men­ji­va­nih so­ci­ja­li­stički­h i­de­ja­ za­ u­na­pređenje živo­ta ­ko­ji pre­o­sta­ne po­sle re­vo­lu­ci­je (kao što je li­kvi­da­ci­ja kao ob­lik de­mo­graf­ske sta­bi­li­za­ci­je, kon­fi­ska­ci­ja, na­ci­o­na­li­za­ci­ja i eks­pro­pri­ja­ci­ja kao načinu pro­iz­vod­nje ze­maljs­kog blaga), naši su ko­mu­ni­sti u prak­su do­tra­ja­lih građan­skih mo­de­la prvi uve­li i neke ori­gi­nal­no­sti.

Naj­im­po­zant­ni­ja među nji­ma je sa­mo­u­prav­ljan­je, naj­sa­vrš­e­ni­ji ob­lik de­mo­krat­skog sa­mo­vlašća, u kome par­ti­ja uprav­lja va­ma ­a ­vi ­on­da­ sa­mi ­so­bom.

Dru­ga ­je­ društve­na ­svo­ji­na, o čijoj­ se ­pri­ro­di zbog nje­ne iz­u­zet­nosti još ni­smo do­go­vo­ri­li, pa njo­me, u me­đu­vre­me­nu, uprav­lja i njo­me se ko­ri­sti par­ti­ja.

Treća je ­o­ri­gi­nal­nost tzv. ne­svr­sta­nost, mi­stičan te­le­ki­ne­tički me­tod spol­jne po­li­ti­ke pu­tem ko­jeg se po­stiže da kao „te­le­sna masa“ živi­te u Evro­pi a kao gra­da­nin osećate se kao da ste u Africi.

Peti pro­na­la­zak, bes­par­tij­ska de­mo­kra­ti­ja, nije do­speo do re­a­li­zacije. Ne­o­bja­šnji­va na­klo­nost pre­ma tru­lim ob­li­ci­ma pa­rl­a­men­tar­ne demo­kra­tije po­ka­za­la se kod za­o­sta­log na­ro­da iz­ne­nađujuće ot­por­nom. Bo­ja­ti se da će nas ona ome­sti u dal­jem raz­vo­ju društve­nih te­o­ri­ja, jer ih u prak­si nećemo više tako lako moći pro­ve­ra­va­ti.

Najz­načaj­ni­ji događaj naše po­sle­rat­ne isto­ri­je ­je ras­kid sa­Stal­ji­nom go­di­ne 1948, za koji u pot­pu­no­sti ima­mo da za­bla­go­da­ri­mo Ko­mu­nističkoj par­ti­ji Ju­go­sla­vi­je.

Njoj, takođe, za­hval­ju­je­mo što nas je do­ve­la u položaj bez ko­jeg sa Stal­jmom ne bi­smo mo­gli ras­ki­nuti.

Da nas s njim nije po­ve­za­la, ni­kad ­se ­o­d Ru­sa ­ne ­bi­smo ot­kačili.

Ko­ja­ je ­o­d o­vih­ za­slu­ga veća ni­smo utvr­di­li, ali lo­gi­ka veli da je veća ona iz koje dru­ga tek pro­is­tiče, bez koje za dru­gom ne bi ni po­tre­be bilo.

Iz tog doba nam je ostao i Goli otok, u pe­no­lo­gi­ji, na­u­ci o ka­zni, rav­no­pra­van sa­mo­u­pravljanju u društvenoj teoriji vladavine nad ljudima koji sudski nisu kažnje­ni.

Iz po­lu­ve­kov­ne­ e­re re­al­so­ci­ja­liz­ma­ o­sta­le­ su na­m i­ sil­ne­ po­litičko-ko­mer­cijalne, ma­fi­jaško-ide­o­loške afe­re od ko­jih će žive­ti po­kol­jen­ja is­to­ričara isto ona­ko do­bro kao što da­nas žive nji­ho­vi su­de­o­ni­ci.

I, na­rav­no, osta­la nam je ka­ta­stro­fal­na na­ci­o­nal­na, po­li­tička, ekonom­ska, dru­š­tve­na, eko­lo­ška, obra­zov­na, du­hov­na i mo­ral­na kri­za. No, ona je bri­ga ju­go­slo­ven­ske vla­de, dok bude po­sto­ja­la, a ne ovog ko­menta­to­ra.

Nje­go­va je samo uko­li­ko se to­li­ko dugo pro­duži i tako ne­srećno raz­vi­je da mu ne do­zvo­li smrt u građan­skom kre­ve­tu.

Osta­le su nam, raz­u­me se, i mno­ge lične uspo­me­ne ko­jih bi­smo se, kad do­bro raz­mi­sli­mo, rado li­ši­li.

Sve nam je to osta­lo?

A šta nije? Šta nam nije osta­lo?

Nije nam, nažalost, osta­lo osećanje da ni­smo žive­li i ra­di­li uza­lud.