„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DŽON KERNKROS I ENGLESKA ŠPIJUNSKA NUMEROMANIJA
Bog nije uhodioAdama i tako saznao da se on o njegovu zapovest u Edenu ogrešio. Znao je to i da ga potajno ne prati, da mu, u profesionalnom špijunskom žargonu rečeno, ne bude „rep“. Jevrejin Jošua Ben Navin, iako bogom obilno nadahnut, već nije tu moč posedovao: u Hanan je sa Sinaja odaslao agente da pre napada izmere debljinu jerihonskih gradskih zidina.
Od Izrailjca Jošue Ben Navina do Engleza Džona Kernkrosa proš1o je hiljade godina a priroda se najstarijeg zanata na svetu, drugog posle prostitudje, nije izmenila. (Ni prostitucije, uostalom.)
Njegov je cilj istina. Ako je filosofska, kad do nje dođe Sokrat, tako je i zovemo; zovemo je istinom. Ako se nje dokopao Zorge, zovemo je špijunskom informacijorn. Do filosofske istine stiže se obično putem druge istine. Do špijunske uvek putem neke laži. Šta smo izvesnim filosofskim istinama dobili, neizvesno je.
Ali je izvesno da su mnoge bitke dobijene blagodareći prethodnim obaveštenjima uhoda. Mnogi su pregovori uspeli samo zato što je preko špijuna jedna strana znala dokle je konkurentska spremna da ide u popuštanju.
Iako je cilj filosofije i špijunaže, kao posrednika istine, podudaran, filosofe smatramo časnim, povremeno pametnim, ponekad nastranim, pa i suludim, a špijune, takođe pasionirane tragače za istinom, uvek pametnim i nikad ludim, ali ih uvek pomalo preziremo.
U Engleskoj filosofi nisu na ceni, osim ako im shvatanje sveta nije ekstravagantno ili bar duhovito. Cene se špijuni, čak i kad su tuđi.
Pre svega svoji koji za tuđe rade. Stoga je špijunska numeromanija (patoloiška nesposobnost da se stane u njihovom brojanju) i lov na špijune masovan narodni sport. Ništa manje popularan od dostavljanja u Sovjetskom Savezu predgorbačovljeve ere.
Razlika je što Evropljani za obaveštajcima jure dok još deluju a Englezi kad su ovi u penziji, neki već i u grobu. Evropljani love sadašnje, Englezi isključivo bivše špijune. Druga je razlika što se evropska kontraišpijunaža bavi eliminacijom tuđih špijuna, a britanska, kad je uspela, njihovom serijskom proizvodnjom. Udruženi, ovi paradoksi tvore našu temu.
Vlada uverenje da je engleska viša srednja klasa između ratova gajila bizarnu potrebu da s podjednakom ažurnošću manufakturno produkuje izdajnike i heroje.
Ne zna se jesu li heroji iz redova džentlmena tu da poprave obeshrabrujući utisak što su ga na moral nacije ostavljali izdajnici iz boljih kuća, ili su gospodski izdajnici dolazili da pokvare malograđansko zadovoljstvo Engleza svojim herojima.
U svakom slučaju, uz mazohističko sladostrašće, jedan za drugim, otkrivana su, po engleskom pravilu sasvim slučajno, u domaćim tajnim službama zlatna deca razočarenja u kapitalističku civilizaciju; među onima, dakle, oni koji su, imajući od nje najviše koristi, najbolje znali njene moralne nedostatke.
Redom su pali Bardžes, Maklin, Filbi, Blant. Prvi, drugi, treći i četvrti čovek ruske obaveštajne omče oko vrata Velike Britanije.
Makar i zbog nacionalnog ponosa drugi ovde staju. Ne traže petog. Znaju da posle njega dolazi šesti, sedmi, i da tome kraja nema. Peti, dvadesetpeti, zar je važno kad je neko bio prvi? Za Engleze jeste. Lov na domaće špijune godinama se nastavljao i u njemu je s najmorbidnijim pretpostavkama, kao na narodnoj lutriji, učestvovala cela nacija, iako je praktičan značaj eventualnog otkrića davno bio iscrpljen.
Nijedan od hipotetičnih izdajnika nije više mogao biti u službi; ni Rusima, ni bilo kome, do grobarima, od koristi. Englezima to nije smetalo. Koristan posao male grupe Engleza pretvorio se u zabavu svih.
Kad je Gorbačov, 1984, prvi put konferisao s gospođom Tačer zapanjio se koliko je dobro informisana o stanju u Sovjetskom savezu. Naravno da je bila informisana kad su njena obaveštenja poticala iz istog špijunskog izvora kao i njegova.
Tvrdu damu engleske politike je za sastanak s mekim vođom sovjetske pripremio funkcioner KGB-a Oleg Gordijevski, već trinaest godina na britanskom platnom spisku.
On je u knjizi KGB - Priča iznutra otvorio novu sezonu lova na Petog ruskog čoveka u britanskoj tajnoj službi.
Pošto su u prethodnim lovačkim sezonama figurirali brojni veleizdajnički kandidati, on je za ovu rundu opštenarodne špijunske tombole predložio g. Džona Kernkrosa, osamdesetogodišnjaka koji na Jugu Francuske kreše ruže, delje amaterske poeme, misli da prevodi Rasina i u slobodnom vremenu umire.
Zna li Gordijevski u kojoj je meri njegov izbor pogodio britanske naravi i navike, koliko mu je zvanična Engleska zahvalna? Otkriveni, Bardžes i Maklin patriotski su utekli i spasli vladu nevolje da povodom njih nešto preduzima.
Filbia se, usled naivnog entuzijazma nekolicine mladih idiota u službi, za dlaku nisu dokopali i ponovo se u nekom sudskom mulju nasli.
Prokletog Blanta morali su uhvatiti, nisu imali kud! Magarac nije hteo da beži! Na sreću, sporazumno sa Dvorom, za koji je mimo Rusa radio, na vreme su ga pod ćilim gurnuli. Kernkros je hvala milostivom Bogu, van zemlje i van domašaja pravde.
Gordijevski nije bio naivan. Znao je kako će ugoditi sportskom duhu poslodavaca, a ne zaposliti ih više nego što žele. Znao je, takođe, da se u engleskom lovu na špijune zver ne ubija, samo za album fotografiše.
Mi smo u tom pogledu na konju, mada je pitanje za koga i taj radi. Kod nas su, izgleda, svi za nekog radili, samo je pitanje gde, kada, kako. I ko će im štampati ispovesti.
Odlicno!
ReplyDeleteDragi Anonymous,
ReplyDeleteMilo mi je da Vam se prilog dopao. Nadam se da Vam se i ostali tekstovi sviđaju i da Vas neki nasmeju a neki otvore neke nove poglede.
Srdačan pozdrav.