„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
„ZIVA BOMBA“ I KAKO JE NAPRAVITI
U prošlom ratu, japanske kamikaze - samoubice u avionima -zadale su američkoj pacifističkoj floti teške gubitke u ljudstvu i materijalu. S neba se na brodove VI flote obrušavao „božanski vetar“ japanskog patriotskog fanatizma, u očaj dovodeći zapadnjačku odbranu a u sumnju zapadnjački razum.
Ma šta se o samoubilačkoj taktici mislilo s gledišta savremenog shvatanja humanosti i neotuđivih ljuskih prava, od kojih je pravo na suvereno raspolaganje vlastitim životom najsvetije, dobrovoljna smrt u ratu stekla je u svojoj domovini, Japanu, vitešku slavu, a na Zapadu, u visokim vojnim krugovima, izazvala nevitešku zavist.
Običan, mobilisan, regruto-van vojnik, iz statističkog proseka kojim se pune sve armije hrišćanske civilizacije, ma koliko kod kuće vatren rodoljub, retko se u rovu odlučivao na poduhvat iz kojeg nema povratka.
I na bezazlene ratne zadatke dobrovoljci su se određivali.
24. oktobra 1990. i hrišćanska je Evropa stekla „samoubice za nacionalnu stvar“. Što samoubice nisu u strogom smislu reči dobrovoljne - nisu to, zapravo, ni u jednom smislu - drugo je pitanje i spada u psihopatologiju našeg prosvećenog stoleća.
Već godinama u Severnoj Irskoj tinja, ponekad i besni, nemilosrdan građanski rat, kome smo se u ovim komentarima više puta vraćali, sve dok nam Kosovo nije odvuklo pažnju i bacilo nas u kotao vlastitih nacionalnih briga.
280 milja dugu granicu prema Republici Irskoj nadziru 18 kontrolnih postaja koje vrše pregled vozila u oba smera.
Postaje su bile fortifikovane na klasičan način, koji, ako se u obzir uzme rutinska engleska nebriga i jednako rutinska zagriženost Iraca, nerazumljivim čini fakat da pojedinačni ataci Irske republikanske armije nisu davali dobre rezultate.
Onda je na kontrolnu stanicu u okrugu Tiron, 14. decembra 1989, izveden komandoski prepad dvanaestorice provosa, skrivenih u transporteru, punom brzinom uteranom u englesku bazu. Granični su punktovi još savesnije utvrđeni i čeličnim branicima zaštićeni od napada automatskim oružjem.
Sa strane Iraca, odgovoreno je provalama auto-mobila punih eksploziva s najsmelijim pripadnicima IRA. Ni to nije uspevalo.
Engleska sigurnosna služba je uspavana, premda, istini za volju, nikad i nije bila naročito budna. Definitivno se oslonila na trezvenu pretpostavku domaćih antiterorističkih eksperata, čuvenih po tome što na treninzima zaboravljaju bombe koje su sami u putničkim avionima sakrili, da svaki normalan napadač ima dva podjednako važna cilja: što više Engleza ubiti i pri tom preživeti.
Tu je ekspertiza promašila. Ishod nepoverenja u zle potencijale ljudske inteligencije, naročito ako je inervirana višim idealom, bio je 24. oktobra 1990.: 3 simultana prepada na engleske vojne baze, 7 mrtvih, 47 ranjenih vojnika i građana, postaja u Londonderiju uništena a 71 kuća u okolini teško oštećena.
Šta se dogodilo? Da li su se engleski antiteroristički eksperti, kao i obično, prevarili? Da li su pripadnici Irske republikanske arnnije preko noći postali veći rodoljubi nego što su dosad bili - a i dosad behu to malko suviše - pa odlučili da u ratu s mrskim engleskim okupatorima prezru vlastite živote i pristanu na japansko kamikaze-samoubistvo za nacionalnu stvar?
Ne, nisu oni prezreli svoje živote. Prezreli su tuđe.
Četvorica maskiranih, naoružanih ljudi izvukla je iz kuće četrdesetogodišnjeg građevinskog radnika, ucenila ga životom žene i troje dece, privezala za sedište kamioneta s tovarom od 630 kg. eksploziva i primorala da punom brzinom provali u bazu Koskvin tačno u vreme kada je živa bomba tempirana da eksplodira.
Ona ga je raznela zajedno sa šest vojnika. Druga dva prinudna dobrovoljca behu srećnija. Jedan je, južno od Njuria, uspeo da se iz kola izvuče i upozori vojnike pre nego što će bomba eksplodirati. U trećem slučaju, u Omanu, takođe u okrugu Tiron, otkazao je detonator na eksplozivu.
Japance smo smatrali varvarima zato što, da bi neprijatelju svoje domovine udarac naneli, svoje avione, i sebe u njima, pretvarahu u žive bombe.
Zaboravili smo da njih na to niko nije primorao. Za sedište žive bombe privezalo ih je rodoljublje, spremnost na poslednju žrtvu i, jamačno, naročiti odgoj kome je Zapad, kod svojih patriota, često mogao suprotstaviti samo prinudu.
Pripadnici prosvećene hrišćanske civilizacije ne vezuju za te bombe sebe. Vezuju druge, nevine ljude. Žene dobrovoljnih japanskih samoubica, dok su im muževi viteški leteli u smrt, gledahu slobodno prema moru u kome će ovi u ognju nestati.
Žene, čije su muževe irski patrioti izabrali da umesto njih „dobrovoljno“ umru, moraju da gledaju u puščane cevi njihovih maskiranih ubica.
Ko je tu varvarin?
U prošloj emisiji sam vas uveravao kako je jedina dobra strana tuđine ravnodušnost s kojom primamo njene nacionalne nevolje; ćini se kao da tom zaključku ovaj komentar protivreči. Ne čini se, naime, da sam prema masakru u Severnoj Irskoj toliko ravnodušan koliko položaj stranca, tuđina i gosta dopušta.
Samo, pitam se da li bi moja angažovanost bila tolika, moj otpor terorizmu tako jasan da je ostao na izvesnim apstraktnim humanističkim načelima, koja uostalom svi delimo, da nadahnut nije i strahom od mogučnosti da naše Kosovo postane balkanski Alster?
No comments:
Post a Comment