Prvo je bilo govora o Pekićevom blog-u, o tome kako je organizovan i kako izgleda rad na njemu.
Tema razgovora je bio novi broj "Anala Borislava Pekića" broj 3, sa posebnim osvrtom na dramu Borislava Pekića "Rađanje jednog zapisnika". Pored toga je bilo govora i o eseju profesora Bogdana Rakića "Vrata dokaza koga si tražio otvorena su i za tebe" koji je izašao u "Analima".
O prevodima Pekićevih dela na francuski je takođe bilo reči kao i prevoditeljki Mireille Robin koja je dobila najveće francusko priznanje za životno delo povodom njenog prevoda "Zlatnog runa".
Bilo je moguće čuti i jedan deo Pekićevog dnevnika sa magnetofonske trake datiran 10. februara 1983. godine. Koristim priliku da transkripciju dam ovde u celosti kako ga je Pekić svojevremeno izdiktirao.
Klaus Barbije (Altman), kasapin i markgrofovi.
Pred sobom imam "Tajms" od 2. februara ove godine. Tu je jedan članak u kome je reč o Klausu Barbijeu, šefu Gestapoa u gradu Lionu za vreme okupacije. Klaus Barbije koji je u Boliviji živeo pod imenom Klaus Altman i otkriven 1972. g, a onda je dao jedan intervju argentinskom novinaru u kome je govorio o svojim iskustvima za vreme rata i o tome šta sada u vezi sa tim oseća. Novinar se zvao Alfredo Sera i taj intervju se prvo pojavio u "Pari Maču" u maju 1973. g.
Čitav intervju je interesantan u prvom redu zbog toga što Barbije uprkos zločina koji je evidentno učinio, nema nikakvog žaljenja zbog onoga što je uradio i tvrdi da bi sve to učinio ponovo za dobro i veličinu Nemačke i za Hitlera koji je za njega još uvek ostao veliki heroj.
Ja ću ovde da prevedem neke delove ovog intervjua zato što on predstavlja nešto na šta smo mi očevidno zaboravili u posmatranju i istorije i ljudske psihologije i gledajući na Nemačku danas, naročito na njenu mladu generaciju, jednostavno ne možemo pojmiti da postoje ljudi koji i danas misle kao što su mislili nekada i koji ni danas ne žale zbog onoga što su nekada učinili, koji zapravo bi to sve ponovili da mogu i da dođu u slične okolnosti.
U stvari naša naivnost, naš pokušaj da primenimo jedan statutarni moral koji će izviniti ljude za njihove pogreške time što će im dati mogućnost da se pokaju, dolazi ovde do jedne smešne poente. Mi očekujemo da se ljudi kaju, a u stvari suštinski malo ih je koji to zaista čine, pa i kada kažu da su se pokajali i ma koliko to zvučalo iskreno, da li tu stvarnog kajanja ima, to je veliko pitanje.
I neki komunistički disidenti koji su u svoje vreme činili, ne ovakve masovne zločine ali svakako izvesne zločine, ne pokazuju kajanje, jer brane okolnosti u kojima su oni učinjeni, a time i same zločine. Braneći revoluciju brani oni i sve ono što su tokom revolucije učinili.
No da se vratim ovom klasičnom intervjuu koji je neprevaziđen u svojoj jednostavnosti i u svojoj bestijalnoj otvorenosti. Prvo pitanje je glasilo:
"Francuska vas optužuje da ste naredili ubijanje 20 000 ljudi i deportaciju 115 000 ljudi. Da li to priznajete?"
Barbije kaže: "Priznajem. Ja ne znam tačnu cifru, ne znam da li je tačna ta cifra, ali to i ne znači mnogo. To je bila jedna normalna akcija. Mislim u stvari normalna tokom rata."
"Da li žalite zbog onoga što ste učinili?"
"Šta ima tu da se žali," odgovara Barbije. "U ratu svako ubija. U ratu nema ni dobra ni zla. Ja sam bio ubeđeni nacista, ja sam obožavao nacističku disciplinu, ja sam sada ponosan što sam komandovao najboljom vojnom jedinicom Trećeg Rajha. I ako bih ja trebalo da se rodim hiljadu puta ponovo, ja bih svih tih hiljadu puta bio ono što sam bio za dobro Nemačke."
"Da li ste poznavali Hitlera?"
"Da," kaže, "on je bio genije."
"Zašto?"
Barbije odgovara: "99% Nemaca bilo je za njega. Da li verujete da su svi ti Nemci bili budale?"
Pitanje: "Kako se neko koji je učinio takve stvari danas oseća?"
"Ja sam vojnik," odgovara Barbije. "Ja sam treniran da budem vojnik. Ja sam i član SS-a. Da li vi zaista znate šta znači biti SS vojnik? To je nadljudsko biće. On je profesionalac koji je izabran direktno od Hitlera. Vojnik čiji su preci analizirani kroz četiri generacije pre nego što mu je pružena čast da pripada toj elitnoj organizaciji. Vi verovatno mislite da svaka budala može postati član SS-a. Ja sam studirao prava i filozofiju."
Pitanje: "Kakva se vrsta čoveka krije iza toga fanatizma?"
"Ja nisam fanatik," odgovara Barbije. "Ja sam idealista. To je pitanje pogleda na svet. U Lionu na primer mnogi od Francuza kolaborirali su sa nama u tim represijama. Za nas oni su bili prijatelji, kolege. Ali vi ih zovete izdajnicima." Što se tiče Jevreja Barbije kaže:
"Učinite mi uslugu, nemojte ponovo da govorite o toj staroj priči o šest miliona mrtvih Jevreja."
Pitanje: "Vi znači poričete masakre Jevreja?"
"A ne. Ja ih ne poričem. Ali ja vas mogu uveriti da ih nije bilo šest miliona. Nemojte zaboraviti da istoriju piše pobednik."
Na pitanje: "Koliko Jevreja ste vi naredili da bude ubijeno?"
On kaže: "Ni jednog. Ja nisam imao ništa sa koncentracionim logorima i gasnim komorama. Ja sam bio komandant jedne jedinice koja je specijalno trenirana za borbu protivu gerile."
Klasu Altman, alias Klaus Barbijea zovu "kasapinom iz Liona". Postoje takvi kasapi Lidica, kasapi Kragujevca, kasapi mnogobrojnih evropskih gradova koji su bili pod nemačkom okupacijom. Nekada u feudalno doba postojale su vojvode od Liona, grofovi ovog ili onog grada, plemići pod čijim se imenom nazivala pokrajina ili obrnuto, a danas u XX veku te titule postale su ovo čime nazivamo danas Klas Barbijea. Da li je to mera našeg napretka? Dakle, mesto vojvode od Liona da dobijemo "kasapina Liona".
No comments:
Post a Comment