Odgovornost

Odgovornost – stanje ili proces? (I deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 5-10). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Težnja za odgovornošću je
težnja za svrhom"
(Ing. arh. Isidor Njegovan)

PRETHODNA OBJAŠNJENJA

Kad sam odlučio da pišem na temu "Pred kim je pisac odgovoran?", samo sam nejasno bio svestan obaveze da kažem i PRED KIM SE JA OSEĆAM ODGOVORNIM, obaveze koju jedva imam šanse da ispunim. Nikako se, naime, nisam osobito brinuo o tome pred kim sam odgovoran – kao pisac. Pitanje koje me je mučilo i mahom ostajalo nezadovoljeno, uvek je glasilo: PRED KIM ODGOVARAM KAO ČOVEK?



Nadao sam se da ću odgovorom na njega, posredno, gotovo kao na dar, dobiti odgovor i na ono prvo.

Nada je, u stvari, samo kamuflirala besmislen pokušaj da svoje moralno biće ocepim od njegove profesionalne funkcije (sličan napor kod državnika daje vidno bolje rezultate), valjda iz bojazni da me odsudna prevaga kreativnog načela života ili rekreativnog načela umetnosti ne učini "amoralnim piscem", ili "umetničkim čovekom".

U primenjenom životu, za razliku od onog koji se ispoljava kao saznanje, odgovornost je ekskluzivno etički pojam, a njegovi ostali vidovi (psihološki, socijalni, filosofski) tu su samo da ga čvršće situiraju u područje ljudske aktivnosti, bilo da nam odgovornost potpuno ili delimično podrede, bilo da nas nje sasvim ili delimično liše, bilo, najzad, da menjaju njenu vrstu, obim, snagu i smer.

Pitajući se pred kim odgovaram za svoje postupke, uvek sam, sa žaljenjem doduše, imao u vidu činjenicu DA SU I KNJIGE MOJI POSTUPCI, nadajući se istodobno i lukavo DA ONE MOŽDA I NE MORAJU BITI SAMO TO.

Kao da sam se uzdao u mogućnost da se knjige, pod izvesnim idealnim uslovima, otresu svojih stečenih odlika (moralnih među njima), da se, ostavši samo sa urođenim, izdvoje iz sfere moje odgovornosti, i uđu u oblast nedefinisane odgovornosti, koja ni meni više neće biti dostupna. Da kad se razdvojimo, produžujući da živimo i delujemo, svako za sebe, budemo toliko nezavisni da se između nas više ne može uspostaviti nikakav odnos, a pogotovu ne odnos odgovornosti. Pošto knjige i inače ne mogu da slede metamorfoze svojih tvoraca, pošto se menjaju samo posredstvom promena koje se zbivaju u njihovim čitaocima i dobu u kome se čitaju, teorijski bar trebalo bi da je to moguće.

Ubrzo sam, međutim, ustanovio da i svi drugi naši postupci imaju isti status, da, pošto su učinjeni, žive sopstvenim, od naše volje redovno independentnim životom, i da se razdvajaju kroz posledice nad kojima nemamo kontrolu, a da za njih ipak, do njihovih krajnjih konzekvenci, ostajemo moralno odgovorni.

(Zašto knjigu pripisujemo njenom piscu, kad ovaj čovek kome je pripisujemo, nije više onaj koji je knjigu napisao? Ali, zašto onda da sudimo čoveku za prestup, kad ovaj čovek kome sudimo, nije više onaj koji je prestup počinio?)

Time je otpala primamljiva mogućnost da se umetnost izdvoji iz moralne sfere, i tako olakša bavljenje njome. A time je i pitanje na koje sada pokušavam da nađem odgovor ostalo na snazi.

Na raspolaganju su mi stajala dva pristupa, a izbor je zavisio od toga IMAM LI ILI NEMAM DEFINISAN STAV?

Prvi je zahtevao više-manje izgrađeno mišljenje. (U fluidnom obliku ono besumnje postoji, ali budući da ga nisam definisao, ne posedujem ga kao načelo koga svesno mogu da se pridržavam.) U tom slučaju, ja bih ga izneo, potkrepio dokazima iz sopstvenog i tuđeg iskustva, i eventualno suočio sa oponentnim nazorima.

Drugi bi bio stav,ispisujući ove redove, pronalazim, unapred se ograđujući od obaveze da ga i pronađem. Ne, dakle, da obrazlažem već izabrani stav, nego da obrazložim zašto ga do sada nisam izabrao, tačnije – da jednostavno ispričam kako sam do izvesnih odgovora ipak dolazio, kako su se ovi "snalazili" u stvarnom dejstvu, zatim kako sam ih i zašto napuštao, da bih, evo, ostao nemoćan pred jednim pitanjem na koje većina pisaca zna dobar odgovor.

Mana ovakvog postupka je u tome što je on u najvećoj meri privatan: od interesa je, pretpostavljam, rezultat, a ne mehanizam pomoću koga se postiže, naročito ako je već predočena mogućnost da se do njega uopšte i ne stigne. Prednost je, međutim, u tome što će se iznađeni stav (ako ga bude) ili nemogućnost stava (ako ga ne bude) staviti u stvaran i aktuelan, a ne nestvaran i istorijski odnos prema mom mišljenju, sadašnjem mišljenju, razume se, a nekom, koji je, u moje ime, nekada pokušavalo da ga formuliše.

Opredeljujem se za drugi postupak, u prvom redu stoga što stava odista nemam, a ne bi bilo umesno da ga na brzinu i samo za ovu priliku iskonstruišem.

(Dužan sam da učinim prethodno primedbu: neću se pozivati na autoritete ni iz jedne oblasti mišljenja i delanja, mada su me oni, razume se, često inspirisali. Izuzetak činim samo u pogledu mojih prijatelja ing. arh. pokojnog Isidora Njegovana i N. N.-a, pisca i čoveka neizlečivo sklonog politici.

Pošto smo na ovu temu vodili brojne polemike, i pošto se moje kolebljivo mišljenje prosto reflektovalo u njihovom, ne manje nestalnom, i obrnuto, a jedan je od njih – mislim na nesrećnog Sida – bio ne samo graditelj natprosečne vrednosti (rekao bih genijalan, da je dospeo da stvori dela koja je smišljao), već i čovek koga je, otvoreno mogu reći, PROBLEM ODGOVORNOSTI UBIO, ova mi nedoslednost mora biti oproštena.)

ODGOVORNOST KAO POTREBA ILI KAO PRINUDA?

Daleko pre nego što je, osim za Isidora, naša profesionalna budućnost bila fiksirana, odnos odgovornosti kao mogući odnos prema svetu, bio je jedna od najčešćih tema naših razgovora. (Isidor je još u gimnaziji odlučio da bude treći nastavljač porodične tradicije graditelja.) Pošto za sobom nismo imali nijedno umetničko delo – N. N. i ja nismo ni pretpostavljali da ćemo ga ikad imati – neka izuzetna odgovornost kojom bi umetnik bio opterećen bila je uglavnom izvan užeg kruga našeg interesovanja.

Pokušavali smo da dopremo do odgovora (čistih ali i primenljivih u isti mah) na opšta pitanja, na koja se odgovori traže između šesnaeste i osamnaeste godine, nalaze između osamnaeste i dvadesete, a napuštaju između dvadesete i dvadesetdruge. Svi ih dobro znamo: šta je dobro a šta je zlo? šta je to moral? da li je on moguć? šta je to "odgovornost" i prema čemu se ona određuje? Međutim, sve što smo dobijali behu protivrečni i nepouzdani zaključci. Oni "čisti" padahu čim bi ih stavili na probu neke zamišljene realnosti. Oni "primenljivi", behu, opet isuviše nečisti za naš puritanski ukus. Time se, uzgred, otkrilo da bi svaki moral bio dobar kad ne bi iziskivao da se po njemu živi.

Jedino što je u svim tim odgovorima bilo trajno (i do neposrednog značaja za ovu temu) beše uporna težnja ka postojanim kriterijumima moralnog ponašanja, PREMA NEČEMU ŠTO ĆE NAS, DODUŠE PODVRĆI ODGOVORNOSTI, ALI ĆE ZA UZVRAT NAŠIM POSTUPCIMA I DELIMA OBEZBEDITI SVRHU. U stvari, žudeli smo za moralnim standardima, nedvosmislenim Kodeksom Zabrana i Preporuka, i u tome se besumnje ogledala preka potreba za sigurnošću u jednom svetu koji se raspadao (mislim na naš svet).

(Potreba za sigurnošću, u stvari za svrhom dela, suština je pitanja PRED KIM JE PISAC ODGOVORAN – ako ga postavlja sam pisac. Ako ga postavlja društvo onda je to potreba za sigurnošću tog društva.)

Mi smo jednostavno hteli da "odgovornost pred sobom" prebacimo na nešto "izvan nas"; tragajući za formulom odgovornosti, želeli smo u stvari da ne budemo odgovorni. A sve što smo, kako rekoh, postizali bili su kao sir šupljikavi poluodgovori. I najvrsniji dokazi, suočeni sa protivdokazima, pokazivahu se u najmanju ruku nedoraslim stvarnosti koja ih je očekivala sa urođenim neprijateljstvom. (Kasnije će ovo iskustvo raskrčiti put jednom pragmatičnom moralu, sa kojim nećemo biti naročito srećni, ali ćemo živeti.)

Sasvim nejasno, kao preteći kišni oblaci iznad naših zaključaka, lebdelo je saznanje da je odgovornost funkcija i onih uslova nad kojima nemamo nikakve vlasti, te da bi se skrupulozno primenjeno osećanje odgovornosti moglo sastojati samo u totalnoj neaktivnosti. Nadali smo se da ćemo "nevinost" obezbediti – neučestvovanjem. Ali, dabome, "ne učestvovati" još uvek ne znači i "ne biti odgovoran". Često je to značilo spoznati odgovornost upravo zbog neučestvovanja.

Idući korak bio je prirodan silogizam: biti nevin – znači biti mrtav. Život se odbijao kao "naturena, prinudna odgovornost", bilo je to razdoblje zanošenja samoubistvom kao totalnim rešenjem, čemu su, naravno, doprinele ponižavajuće i bezizgledne okolnosti u kojima je živela naša uža sredina. Ali, "biti mrtav", znači li zaista i "biti neodgovoran"? Ne postojati – da, to izvesno znači, ali "prestati postojati" pretpostavlja čin koji se tiče i drugih.

(Životopisi mnogih pisaca dokazuju da za njih ova pitanja nisu bila "gimnazijska".)

(Na teorijskom planu bio je to, svakako, bezizlazan krug, tradicionalna klopka za mlade mozgove. Na planu života imao je tek da rađa krize. Međutim, ma kako nevešto i "ekstremno" bila formulisana, sva su ta "apstraktna pitanja" ostala da i do dana današnjeg dovode u sumnju naše moralno ponašanje. Sabrana, u međusobnom prožimanju, čine ona korektiv koji neodređeno zovemo savešću. Razlika je samo u tome što odgovore više ne tražimo u nekoj idealnoj projekciji moralnih dogmi. Tražimo ih u realnosti ljudi i nas samih. Usled toga, već visokim moralnim osećanjem smatramo ono koje između dva zla ume da izabere manje. Međutim, kakvi su – da su, nekakvi odgovori na ova fundamentalna pitanja, nužna su pretpostavka svakog iskrenog razmišljanja o odgovornosti pisca u današnjem svetu.)

U međuvremenu, već smo uveliko živeli. Pa i počeli da pišemo.

KRITIKA KAO POZIVANJE NA ODGOVORNOST

Nekako u to vreme N. N. je napisao prvu knjigu. Predstavio nam je kao autobiografsku, maltene kao dokumenat. Naime, knjiga je kao autobiografska možda i bila zamišljena, ali mu je, očigledno, ograničenost vlastitog života toliko smetala, da ga je, bez skrupula napustio, i sasvim se prepustio imaginaciji. Polazeći sa suprotnih stanovišta, ali sa podjednakom žestinom, Isidor i ja smo knjigu osudili. Šta kažem? Prosto rasčerečili! Ja sam optužio prijatelja da je literaturu stavio u službu ideje, a Isidor je praroditeljski, inicijalni greh knjige video u tome što je stavljena u službu pogrešne ideje.

JA: "Da bi rukopis doveo u sklad sa svojom idejom o svetu, izvršio je nasilje nad istinom i realnost izopačio!" ISIDOR: "Da bi rukopis doveo u sklad sa svojom pogrešnom idejom o svetu, ti si realnost pogrešno tumačio!" Dok je, dakle, u načelu, Isidor dopuštao da se umetnošću preinačuje stvarnost (jer šta je tumačenje do preinačenje), samo je zahtevao da se to čini u ime ideje koju je ON smatrao ispravnom, ja sam – onda bar – držao da takve intervencije nipošto nisu dozvoljene: budući lažan, ishod eo ipso mora biti i nehuman.

Kasnije se pokazalo da obojica nismo bili u pravu. Ni N. N. takođe. Sporili smo se oko "realnosti kao takve" i "ideje kao takve", a bili smo, sa uzvišenom nedotupavnošću svojstvenoj svakoj isključivosti, zanemarili i "realnost autora" i "realnost knjige". (Zahvaljujući našem udruženom uticaju, N. N. nije knjigu objavio. To je bilo vreme kad je kritičnom pitanju naše odgovornosti "kao ljudi" bila pridodata i profesionalna. N. N. se pomirio sa tim da knjigu ne štampa. Pitao se samo, šta će se dogoditi ako se ona izda posle njegove smrti? (strašne li taštine umetnika!) Hoće li za njeno dejstvo – ako ga bude – i tada biti odgovoran? Jedino obezbeđenje našao je u ideji da je spali. Do sada to nije učinio, a ja se ne usuđujem da ga pitam: zašto?)

ZAŠTO SE POSTAVLJA PITANJE ODGOVORNOSTI?

Spor nas je doveo do toga da se upitamo: Zašto se pitanje o piščevoj odgovornosti uopšte postavlja? I da li bi ono imalo isto značenje da je postavljeno bilo kome umetniku koji ne operiše rečima?

Rizikujući da simplificiram (uostalom, svako je razmišljanje simplifikacija) umesto umetnika za primer biram državnika. Državnik je, nesumnjivo,odgovoran najpre svom društvu, ali on je istovremeno odgovoran i budućem. Najčešće što ga nije stvorio onakvim kakvo bi ono htelo da bude. A otkuda naš neupućeni državnik može da zna šta će ono hteti kroz sto godina? U najboljem slučaju, uz pomoć sumnjive naučne aparature i nešto prigodne intuicije (koja više opravdava njegovu današnju politiku nego što predviđa njene sutrašnje posledice), on to može samo da pretpostavi.

Politika, pa sa njom i istorija, grade se, dakle, na pretpostavkama? (A može li književnost to da čini?) Stoga je revalorizacija istorijskih veličina praktičan posao kojeg se, bez mnogo obzira, prihvata svaka generacija, da bi ih prilagodila svojim aktuelnim potrebama. Istoriografiji se ostavlja Herkulov Rad da ih vrati u kontekst doba iz kojeg su izvađene "po potrebi službe". To je izopačavanje istine kojeg smo prećutno svesni.

Znamo, valjda, da revolucionarne ideje nekog seljačkog srednjevekovnog vođe nemaju ništa zajedničko sa utilitarnim tumačenjima koje im pridajemo, da bi, recimo, održali istorijski kontinuitet misli za koje verujemo da su progresivne. Ali, sve u svemu, skloni smo da političarima priznamo pravo na "ograničenost istorijskog radijusa dejstva", iako se oni za to pravo baš i ne otimaju, a od pesnika se – i njihovom krivicom, razume se – neprestano zahteva izvestan odnos prema večnosti (veza sa dobom se podrazumeva), izvesna trajnost, proširena odgovornost, rastegnuta aktuelnost.

Trezveno se mirimo sa činjenicom da su od vrlog Nabukodonosora ili još vrlijeg Epaminonde – opet posredstvom pisaca, ili ako hoćemo, beležnika – ostale samo beskorisne anegdote, koje već decenijama terorišu učenike širom sveta, ali zar ćemo zbog toga reći da su bili rđavi diplomati ili stratezi? Međutim, ako nam Platon, Euripid ili Homer ne kažu u dlaku ono što se od njihovog genija danas očekuje, mi ćemo ih hladnokrvno odbaciti kao neupotrebljive, ili ćemo ih mučkim prekrajanjem učiniti ponovo "dobrim i za nas".

Tako je otprilike izgledao pravac naših razmišljanja. Činilo nam se u stvari da je ovako shvaćena odgovornost pisaca plod nesporazuma za koji je podjednako kriv tradicionalni utilitarizam svakog društva i tradicionalno misionarska svest svakog umetnika. Odgovornost je tako i prinuda i potreba. Potrebna prinuda i prinudna potreba.

N. N. je o tome imao svoju teoriju. Smatrao je naime, da to što se pisci "pozivaju na odgovornost" još od pamtiveka, stoji u neposrednoj vezi sa naročitom prirodom posla kojim se bave, polazeći od sumnjive hipoteze da se ta priroda nije menjala, pa da "poziv" može da ostane u svoj svojoj neprijatnoj važnosti. A da li je to tako?

Pesnici nisu više "sveštenici", ni "izabrani borci u dolini Ili", nisu više tumači bogova (premda poneki još uvek nekog tumače), mnogi su umesto proroka postali narikače, umesto narkotika narkomani, umesto da budu ogledala, u drugima se ogledaju; oni više nisu u savezima sa božanstvom (sudeći po sudbini, pre bi se reklo da su u mezalijansi sa đavolom), a kad bilo šta žele da "u ime viših sila" poruče. oni su samozvanci.

Društvo je to spoznalo. Sem u slučajevima krajnje nužde i na poriv najvulgarnijeg društvenog koristoljublja, piscima se retko priznaje pravo da u ime tog društva govore. Ali, zlu ne trebalo, drevne dužnosti hijerofanta, koje potiču još od vremena prijateljevanja sa bogovima – ne oduzimaju im se. Od njih se dakle traži ono na šta oni više nemaju prava – pa ni volje, možda – i što im je oduzeto samom promenom suštine njihovog poziva.

U svetlu te opšte činjenice, kao i pod osvetljenjem drugih pojedinačnih uslova, nemoguće je naći zajednički imenitelj za odgovornost jednog Pindara, Getea, Kafke, Sartra ili Pasternaka.