Reč je o otmenosti

REČ JE O OTMENOSTI
Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001. © Borislav Pekić.

15. avgust 1955.

Čudno – nije reč o hrabrosti. Reč je o otmenosti. Gde je sada maršal Francuske koji je pretpostavio da zasluži gnev svog kralja izuzimajući se od Vojnog suda, nego da izrekne smrtnu presudu maršalu Neju "koga neprijatelji Francuske ne mogu da se sete, a da ne zadrhte od poniženja"?

Gde je kralj koji bi na maršalovo pismo odgovorio kao poslednji Burbon, ljupko i bez srdžbe? "Tri meseca zatvora piscu ovog lepog pisma."

Gde je Danton čijoj plemenitosti nije mogao da nahudi ni lopovluk, gde Mirabo čije bi se reči skamenile u vazduhu da traju, gde je Klarens koji je bio udavljen u najboljoj malvaziji, gde je Marija Antoaneta koja je umela zaista bezazleno da narodu koji je bio gladan predloži kolače umesto hleba, gde dani Konventa (koga uzgred ne trpim) u kome su se za jedan dan izgovorile mudrije i lepše reči nego u našem parlamentu za čitavo vreme njegovog izlišnog postojanja?

Mi preziremo aristokrate zbog njihove nemoći. A gde je nama snaga da se friziramo pre nego što će nam glavu odrubiti giljotina? Evo završetka knjige Benoa "Za Don Karlosa" koji na naročito upadljiv način ilustruje razliku između slabašnih plemića i jakih buržuja (recimo sada proletera).

Mladić o kome govori Benoa[2] prolazi kroz nepoznatu oblast. Iz tmine ga pita glas: "Za Don Karlosa ili Don Alfonsa?" (Dva pretendenta na španski presto.) Pre nego što je odgovorio, mladić navlači svoje rukavice i kaže: "Ta Don Karlosa!" Ne sećam se da li čitalac doznaje ko je bio u zasedi: Karlisti što znači život ili pristalice Don Alfonsa – što znači smrt. Jedan buržuj, po duši, rekao ni: "Ni za jednog ni za drugog", u najboljem slučaju, ili bi pobegao, a uopšte ne dolazi u obzir da bi se setio da pre odgovora navuče svoje rukavice.

Eto razlike. Ona je veća nego između šimpanza i čoveka, jer ona je u duhu koji se ne može prekoračiti, dok je ova u mesu koje nije nikakva prepreka.

"(...) Buržoazija će pružiti još mnogo manje otpora no nekadašnja aristokratija, jer staro plemstvo, čak i bez obzira na svoju bednu nemoć, na svoju mlitavost izazvanu razuzdanim životom, na svoju pokvarenost izazvanu dodvoravanjem, ipak je bilo nadahnuto izvesnim point d'honneur[3] (pitanje časti), kojeg nema kod naše buržoazije. (...)" (Hajne)

Upravo taj potpuni nedostatak point d'honneur, to superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, svojstvo je kojim se ponosi jedan razuman burger. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa.

Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržuj ne sme da ima, i koja je nestala zajedno sa kadrilima Ramoa[4] i kratkim pantalonama aristokrata.

Ne, Hajne nikako ne potcenjuje ličnu snagu jednog buržuja u otporu koga će on dati proleterskoj revoluciji. On jedino potcenjuje sredstva, bezlična sredstva koja tome buržuju stoje na raspolaganju. U tim sredstvima je i razlog otpora.

Kada njih ne bi bilo, uništiti jednu demokratsko-buržujsku državu koja bi za svoju odbranu imala jedino karakterna svojstva građana, bilo bi lakše nego napisati istoriju tog poduhvata. Zar je materinska ljubav od pre hiljadu godina toliko dobila na snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: "Sa štitom ili na njemu"?

Zar je Kornelija Grašo manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen?

Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vredniji od Nejovog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopravljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?