Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 74 - 77 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
II deo
Sad moram da obuzdavam pero i da svoje predstavljanje odložim za povoljniju priliku, jer me tišti jedno priznanje koje nerado činim, ali koje bez ikakve sumnje dugujem.
Prirodno, trebalo je da ga učinim već u prvim pasusima ove ispovesti, ali, sticajem okolnosti, početak je bio posvećen više knjigama koje tek nameravam da napišem, nego ovoj koju sam, bez preterivanja, sačinio u "znoju lica svog".
A ta su obećanja, opet, razume se prikrivena kajanja kojima pribegavaju pisci kad, odlažući pero posle blagoslovene reči "Finis", "Završetak" ili "Kraj", (ne znam da mi je i jedna druga tešnje za srce prirasla) zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedeni najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
Trebalo je, zacelo, već od prve da priznam da ovu, a naročito ovakvu knjigu nipošto nisam imao volju da napišem, i da sve do incidenta, o kome će, samo strpljenja, uskoro biti reči jedva da sam njenom junaku dipl. ing. arh. Isidoru-Sidu Njegovanu namenjivao više od usputne epizode u ispovednoj hronici, koja pod stendalovskim naslovom "Crveno i Belo" nedovršena čami u fioci, čekajući bolje dane.
O tome da mu dodelim zasebnu knjigu, da mu ogradim takoreći lični feud, nije moglo biti ni govora, premda, istini za volju, u mnogim od svojih javnih i privatnih izgleda Isidor je bio izuzetak, da ne kažem književno zahvalna ličnost već i pre svoje začuđujuće odluke da učestvuje na konkursu što ga je CK SKJ-e i Glavni odbor SUBNOR-a, uz podršku svih masovnih organizacija, raspisao za monumentalni spomenik Revoluciji.
Moja zapanjenost, razume se, za vas još uvek ništa ne znači, osim što i sama izaziva čuđenje.
Pogađam li da se pitate čega ima neobičnog u tome što jedan ambiciozni, talentovani, ne ustežite se da kažete čak i genijalni mladi arhitekt poseže za temom koja će mu, ako bude uspeo, učvrstiti i onako cenjeno profesionalno ime i obezbediti visoko društveno priznanje, tako drago svim umetnicima?
Ubrzo, međutim, uvidećete kako je ova, na oko, prirodna odluka, (za svakog drugog graditelja ona bi to i bila) po Isidora postala i sama revolucionarna, ne manje kataklizmična i ne manje protivrečna od tajanstvenog pojma revolucije sa kojim je imala da se uhvati u koštac.
U međuvremenu biće dovoljno ako sa verodostojnošću krunskog svedoka izjavim da je baš ta iznenađujuća odluka, doneta po svoj prilici početkom oktobra 1965. godine, a kroz 36 meseci istrajno sprovođena sve do svog još nepojamnijeg ishoda krajem oktobra 1968. godine, da je, tvrdim, upravo ta sporna i njegovim nazorima protivrečna odluka (koliko sam ga poznavao, a može mi se verovati da sam ga poznavao svestranije od ma koga) prosula na Isidora neko prozračujuće, bezmalo rentgensko svetlo, i da se tek pod tim naknadnim premazom njegov do tada siv, nečitak i nevidljiv život obojio raskošnim nijansama trpljenja i nadanja, te postao transparentan i uočljiv (kao što mikrokosmički život bakterija postaje pristupačan ljudskom oku tek kada ga izazovemo Lefrerovim metilenskim plavilom, karbol-fuksinom ili nekim preparatom Gram-Jansenove metode) čime je sebi izvojevao pravo da bude opisan, ako već ne i opravdan.
Isidorova rešenost da revoluciji sagradi spomenik, rešenost koja je po neverovatnosti podsećala na neuračunljivi naum žrtve da svom zlotvoru podigne spomen-ploču, gigantski memento na poprištu sopstvenog stradanja – a on nimalo nije sumnjao da će upravo njegov projekat biti izabran za izvođenje – tek kratko vreme prethođaše mom pristanku da ga uzmem za temu jednog beočuga u Sagi o Usponu i Padu kuće Njegovan-Turjaški.
Bila je to, eto, tek iznuđena privola da ga smatram ravnopravnim po nesreći u izbegličko-doseljeničkoj povorci grkocincarskih Njegovana (po izvornoj transkripciji Nago-a) iz Moskopolja koji su godine 1769. prognani od Ali-paše Janjinskog, naselili podunavsko-mediteranski heksagram između Beograda, Segedina, Zagreba, Ljubljane, Rijeke (Fiume) i Dubrovnika, i u tom asimetričnom i osmotičnom šestouglu, kroz dvesta godina (sto devedeset devet ako ćemo pravo) stigli da do cvata razviju sve svoje rasne i klasne osobine, i da najzad pod, rekao bih, osvetničkom težinom sopstvene građevine budu smrvljeni u prašinu.
Nisam mu, dakako, dopustio da se u moj projekt o Njegovanima ugura preko reda što sam ga, iz sklonosti prema duhovnoj disciplini i po uzoru na vojničku hijerarhiju, ustanovio za svoje teme, čime sam, među nama, samo bio dosledan nedoslednosti našeg ponašanja: iako nikada nisam podnosio vojsku, odlazeći u toj idiosinkraziji tako daleko da budem srećan što nisam služio makar i uz pomoć bilateralne kavernozne tuberkuloze, iako sam iz dna duše prezirao jednoobrazne mašine u koje ona saliva plastičan čovečiji duh, ipak sam u sopstvenom književnom delokrugu primenjivao kasarnski postupak u njegovom najstrožijem vidu.
Po tom poretku – evo ga sa razumljivom melanholijom prepisujem iz radne beležnice – Isidor je imao da sačeka dovršenje "Crvenih i Belih", a potom najverovatnije redakciju "Vremena reči" i "Vremena vaskrsenja", pre nego što bi smeo da računa na moju pažnju.
Tim odlaganjem sam dopustio događajima oko Isidora da malčice potonu u prošlost, nipošto da se tamo do guše zaglibe, jedva da se kao u kupku blatnu umoče u zaborav, da urone u još nestinuti talog susednih događaja, u kome će im se oštre ivice ublažiti, jasne površine zamagliti, a jarke boje istrti, kako bih, kad mi jednom pod pero padnu, mogao da ih bez otpora podvrgnem ličnom osećanju i bezuslovno privatnoj interpretaciji.
Što mi taj umesni plan nije pošao za rukom nije moja krivica, u svakom slučaju, ne samo moja.
Tako strog poredak, na žalost, nije odgovarao Isidorovoj nasrtljivoj prirodi, tom tvrdom klupčetu živaca, energije i samoljublja, prirodi koju je on sa monomanskom bezobzirnošću nenadmašnog graditelja naturao okolini, neumorno udarao na sve okolnosti unaokolog života, kao rovaš, žig vlasništva, kao pečat sa svog prstena-pečatnjaka.
Nasledivši njegovu žilavost, događaji koje je inspirisao, poslednjih godina nestrpljivo provališe u doba u kojem im nije bilo mesto.
Kao od šale preskočivši dvadeset stoleća, banuše oni na krševitu golet Gore Iskušenja iznad Jordana, posred tajnog sabora kojim su hrišćanski obraćenici slavili spasiteljev uskrs, što ga je baš tad na bezazleno uveseljavanje posvećenih jedan izmožden, polugo i rutav fakir glumio, pribivši sebe na rimski krst visoko iznad žutih, lenjih, svetih voda Krštenja.
Svaki pokušaj da te uzurpatore moje pažnje, te nesnosne uljeze proteram iz biblijskog područja kojim sam se bavio, ostalo je uzaludno.
Bilo je beskorisno pružati otpor nečemu čemu je potajno u susret hrlila i moja sopstvena volja.
Priklonio sam se toj obesnoj sili u nadi da ću poredak, do kojeg sam držao sve ljubomornije ukoliko sam ga se neizbežnije odricao, moći da uspostavim kasnije i na zaobilazan način.
Kad stvari tako stoje, nakanih se u duši, napisaću "Graditelje" (naslov mi je savetovala sama tema, ali za njega sam se neopozivo odlučio tek po čitanju prepiske Isidora i Jakova Njegovana, tek pošto sam saznao da, šturo je reći neverovatnu, tajnu ove višegodišnje korespondencije između sina i oca emigranta) međutim, imprimatur za njihovo objavljivanje daću samo kad po unutrašnjem ustrojstvu ciklusa o Njegovanima na njih dođe red.
Daleko od mene beše namera da ovu knjigu, svakako njegovanovsku po duhu, no nikako najsrećnije odabranu za početak, objavim pre nego što joj srodnim rukopisima utrem put i sagradim neku vrstu mostobrana u javnosti.
Suprotan postupak – ovaj zbog koga sam prinuđen da se pravdam – činilo mi se onda i, uprkos svemu, još uvek mi se čini kao opasno hvatanje zmije za rep, umesto za glavu, kao pretraživanje neznane planete počev od najskrovitijeg, najnepristupačnijeg i najsloženijeg jezgra, umesto da se ono blago zbog kojeg se trud i ulaže krije ušančeno upravo u tom neprobojnom jezgru.
Kao i svakad u ovoj istoriji obilatoj nepredviđenostima, okolnosti su se postarale da u stranu gurnu moj naivni raspored.
2o. oktobra 1968. godine – grozim se neopozivih reči koje ću morati da ispišem, kao da njima tek pristupam već učinjenom nepopravljivom činu, ili da ga dokumentarnom preciznošću odobravam, oturam od sebe i preseljavam u prošlost odakle od njega više neću dobijati uznemirujuće signale – 20. oktobra 1968. godine, između jedanaest i dvanaest časova noću, Isidor Njegovan je izvršio samoubistvo.
No comments:
Post a Comment