Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 81 - 85 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
IV deo
A sada, evo me opet tamo gde sam stao dopuštajući sebi prividno udaljavanje od teme, čiji smisao čeka da se u nekoj naknadnoj prilici otkrije, evo me opet nad Isidorovom posthumnom pošiljkom.
U onom metežu, u kome se ni glas o samoubistvu još nije bio slegao u prepadnutoj svesti (povrh svega morao sam da se postaram i za njegovu sahranu), jedva sam bio kadar da letimično pogledam tek uručeni paketić, pa i tada samo u potrazi za porukom, nekim nagoveštajem, ma kakvim objašnjenjem. Nije ga bilo.
Meni neposredno upućena je samo ona Isidorovom rukom ispisana oznaka "Piladu", jedina živa reč u mrtvoj mreži otkucanih slova.
Sadržaj pošiljke, međutim, sastojao se od pozamašnog svežnja Jakovljevih pisama iz inostranstva (uglavnom iz Londona i Buenos Airesa), i dve Isidorove lične beležnice ; jedne boje meda, na kojoj je stajalo: "Spomenik Revoluciji 1. oktobra 1965. god." i druge sa azurnim koricama, uvijene u providan polivinil, preko koje je pisalo: "Sanjarenje o graditeljstvu – 5. februar 1955. god.".
Međutim reč "Sanjarenja" beše precrtana i zamenjena izrazom "Razmišljanja", a ispod te ispravke beše ispisan datum, 2. avgust 1959. god., kao da je autor izričito hteo da ukaže na bitnu promenu u karakteru svojih zapisa, na to da su njegova bezoblična umovanja o gradnji, građenju, graditeljstvu i graditeljima, slična neprimenljivim sanjama, počev od tog datuma počela uzimati praktičan sklop neke neimarske doktrine.
Odložih ih u nameri da ih kasnije podrobno ispitam, ne sumnjajući da će mi one odsudno pomoći u restauraciji Isidorovog mnogostranog lika, koji je za sada kao neka labava, provizorna žičana konstrukcija, kao formiran ali neispunjen kostur, stajao u sred nedovršenih "Graditelja".
Traverze, doduše, behu razapete, ugaono kamenje uglavljeno, temelji prokopani do duboke i čvrste podloge prošlosti, grubi zidarski radovi behu uglavnom pri završetku, i već se u hiljadama reči-opeka mogao nazreti neobičan, da ne kažem, nastran sklop Isidorove duševne građevine, ali nije bilo svoda, krovne konstrukcije ni prilaznih puteva, ornamentika ne beše ni zamišljena, sočne boje za zidove još ne behu izmešane, a tanani zanatski radovi tek su imali da se obave.
Isidorove beležnice pale su u dobar čas, kao što strelovita otkrivalačka misao, posle obeshrabrujućih sumnji, kolebanja i nedoumica za crtaćim stolom, iznenada obasja čitav učmao projekat nekim spasonosnim rešenjem.
Znam da ovakva sebična mudrovanja nad lesom prijatelja, ove profesionalne kalkulacije sa smrću, neće nimalo doprineti da ostavim dobar utisak na čitaoca koji od mene očekuje duševnost i nekoristoljublje, dve osobine koje se ni njemu samome ne rasipaju.
No, Isidor me razumeo, Isidor bi mi oprostio: veliki majstor oblika bio je, uvek kada je u pitanju njegovo delo, i veliki majstor samoživosti.
Moja prva dužnost, zacelo ne i najteža, bila je da o njegovoj smrti izvestim one koji su ga voleli, voleli najčešće uprkos toga što im za tu naklonost nije pružao nikakav primamljiv povod, a ponajmanje ohrabrenje. Te osobe, sve s reda, bile su žene.
bez preterivanja se može reći da je u jednom uslovnom smislu Isidorova mladost protekla à l'ombre des jeunes filles en fleurs, da je poput zabrana bio ograđen, opkolčan ženama, zasićen njihovim nežnim likovima, moćnim emocijama, zagušljivim mirisima, a bogme i uticajima, mada će, znam, ovaj zaključak izgledati proizvoljna kada se za koji trenutak bude saznalo gde su sada, I koliko daleko od njega bila vrela tih senki što su ga bojile jarkim, uzbudljivim, neuravnoteženim ženskim senzibilitetom, nema sumnje još i sa ove fizičke udaljenosti.
Telefonirao sam najpre Hristini, udatoj d'Amber-Cartier, u Bazel, a zatim napisao dva pisma, prvo staroj Adi u samostan "Sestara Isusovog Srca" kraj Kranja, a drugo Olgi (o njoj ovde nema smisla govoriti, jer će za to dovoljno prilike biti kasnije) koja je radila u Gennevilliers-u – Departement Somer, kao tehnički crtač firme "Ets Georges & Cie".
Naravno, najteže mi je pala dužnost da obavestim Isidorovu majku, gospođu Angelinu, mada je njeno stanje pružalo tom poduhvatu izvesne (nepouzdane!) olakšice.
Nije se sa izvesnošću moglo predvideti kako će primiti udarac, pa sam joj po odobrenju doktora V. J., i moram dodati, uz njegovu dragocenu asistenciju, koja je daleko premašala stručnu obavezu, a prešavši preko žalosne činjenice što joj time uskraćujem mogućnost da isprati sina na poslednjem putu kroz život, rekao da je Isidor neočekivano morao da otputuje, nipošto ne sluteći da ovom lažju ironično zaokružujem jednu neverovatnu farsu, u kojoj su majka i sin živeli godinama i koja je uzela ne malog učešća u oblikovanju njihovih nesrećnih udesa.
Ono što se neposredno mene ticalo u iznenađujućem toku što su ga uzeli događaji, izuzimajući, prirodno, potištenost usled gubitka prijatelja, bilo je pitanje da li i u kojoj meri nastali preokret utiče na moju odluku da odložim izdavanje "Graditelja".
Ispostavilo se da nema razumnih razloga zbog kojih bih tu odluku izmenio, štaviše ta nerastumačljiva smrt i njegove lične hartije koje sam posle nje baštinio, zahtevali su pregled, dopunu, a možda i reviziju čitavog manuskripta u svetlosti novog stanja stvari.
Mogu reći da sam, dabome isključivo u profesionalnom smislu, bio srećan (evo, opet, te neprikladne reči zbog koje mi preti prezir) što najzad imam one prave visceralne razloge za odgađanje, i što se više ne moram uklanjati iza paravana nekog izmudrenog plana.
Pogađate li, a morali biste, da sam i ovog puta pravio račun bez krčmara?
Savladao me je treći događaj u ovoj konsekutivnoj seriji iznenađenja, neverovatniji od samoubistva, neobjašnjiviji čak i od njegove odluke da projektuje spomenik revoluciji, događaj toliko apsurdan da se jedva usuđujem da ga iznesem, mada je nezaobilazan, pa se neću srditi, a na to i prava nemam, ako mi se odmah ne poveruje na reč, nego se novine potraže kao dokaz, jer će se na taj način ratifikovati i moje sopstveno odbijanje da poverujem vestima koje je 24. oktobra 1968. godine, na dan Isidorove sahrane, objavila "Politika", a sutradan naširoko preživala cela jugoslovenska štampa.
Da bih izbegao nesporazum, umesto da ih prepričavam, biće najkorisnije da ih navedem doslovno.
List: "Politika";
Datum: 24. oktobar 1968. godine;
Izdanje: beogradsko (mada je vest svakako objavljena i u izdanju za unutrašnjost);
Mesto u prelomu: strana peta, četvrti stubac pri vrhu;
Fotografija: Isidorova slika u poluprofilu (na granici upotrebljivosti usled ogrebotina, mrlja i mrene po ivicama koja svedoči da se negativ "uležao");
Naslov: SAMOUBISTVO KAO PROTEST.
Podnaslov: U oproštajnom pismu mladi arhitekt Isidor Njegovan objašnjava razloge koji su ga naveli na samoubistvo;
Potpis ispod članka: D. D.;
Tekst članka:
"Kada smo 24. o. m. doneli vest o tragičnoj smrti inženjera Isidora Njegovana, u kome je jugoslovensko neimarstvo izgubilo jednu od svojih najistaknutijih nada, još se nisu znali uzroci koji su trideset petogodišnjeg arhitektu naveli na ovaj sudbonosni korak.
Juče, međutim, stiglo je u našu redakciju njegovo pismo bez datuma, ali po svemu sudeći pisano neposredno uoči samoubistva.
Poštujući njegovu poslednju volju, a u nadi da će ono poslužiti svrsi u čiju službu je ovaj daroviti umetnik stavio i sopstveni život, mi ga objavljujemo u celini:
'Sa osećanjem straha, stida i revolta već nekoliko godina pratim ono što se događa u Vijetnamu.
Više nisam u stanju da podnesem nemoć koja me protivu moje volje i mojih načela čini saučesnikom tog rata.
Pošto svojim životom ne mogu da sprečim to saučesništvo, odlučio sam da ga prekinem smrću.
Umirem u nadi da će ova u punoj svesti i savesti izabrana smrt pomoći ljudima da shvate šta u močvarama delte Mekonga nesvesno i besavesno gube.
Isidor Njegovan'".
No comments:
Post a Comment