Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 172-176 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
II deo
Naš pisac uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Kinematografsko takorekuć. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je, izgleda, krenula u bioskop tek šesdesetih godina. Nedavno je čitao jedan takav roman u kome su sve važne stvari spretno bile preskočene.
Voleo bih da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu baš jako mobilan svet. Veći deo vremena provode na divanu. Misle ili eglenišu. Ono malo Srba, nužnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu gde za neku naročitu aktivnost nisu sposobni.
Retke su bile grane na koje bi kao pisac mogao da odleprša. Retke i tanke. Ali naći ih mora. Inače, nikad novelu neće završiti. Uvek će se naći neki prokleti turski efendija da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u ruci – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa.
Ni u bioskopu, uostalom, pojma nemamo šta junaci platna misle, pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaoci ni od kakve stvarne pomoći.
Neprilike bi, međutim, nestale, a s njom i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako Jusuf beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.
Zašto bi onda pisao ispovest?
Naš pisac ispija još gutljaj viskija. I nalazi da je pitanje neumesno. Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih se najređe i poduhvataju. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od naknadne iskrenosti očekuju izvesne neposredne koristi.
Slavni ljudi da bi objasnili zašto i kako su postali slavni, i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.
(DRUGA PARANTEZA: Čovek pokolje čitavu porodicu. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo s tugom, knjigu čitamo sa zadovoljstvom. Ako je zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik ... Juda je prodao Hrista. Zatim se raskajao. Ja napišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim, bio Hristos ...
Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su stradali. Drugi da je bio u pravu. Potom su napisali memoare u kojima su časno priznali da su napravili grešku. Za to su pohvaljeni. Njihove su ispovesti, uostalom, tako lepo sročene da se prosto postidite što ste bili u pravu pre njih. Znate li možda nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa ...
O Neronu takođe znamo sve, o hrišćanima koje je bacio lavovima samo da ih je bilo mnogo. Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest. Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. To će vam obezbediti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.
Lažite, varajte, obmanjujte, samo nam kad budete uhvatili malo vremena, objasnite vaš sistem. Neprilike sa savešću uvek pale. To greh snabdeva dušom nad kojom ćemo, dobar vam stojim, gorko plakati. Jer, ima li išta pravednije od okolnosti koje prinuđuju čoveka da unesrećuje bližnje. Sami bližnji ovde si sporedni. Oni nemaju dušu. Tu su samo da se ispolji vaša.
Možete malko ubijati, pod uslovom da nam, kad sredite utiske, potanko opišete kako ste to izveli. Nije na odmet da nam date i neki bolji razlog. Vaš čin će tako postati životno ubedljiv. Možete biti u zabludi koja će vaš narod dovesti do propasti, ništa ne mari. Samo nam se na vreme pokajte, kažite onako iz sveg srca da ste omanuli.
Ispovedite se u obliku višetomnih memoara, po mogućstvu s priloženim dokumentima. Ako već ne mogu da vas čitaju žrtve vaše omaške, biće to dobra lektira za njihovu decu. Ta nesrećna omaška, najzad, to je vaša lična tragedija. Vama je najteže i vas treba žaliti. Osim toga, tako ste časni, iskreni, hrabri. Vaša otvorenost je besprimerna moralna kuraž. Gotovo nam je krivo što niste još više grešili da bi se vaša plemenita istinoljubivost ispoljila s još većom žestinom.
Možete biti nekrofil, ubica, varalica, dostavljač, izdajnik, makro, tiranin, ucenjivač, sadist, pa i manijak, sve što najviše odgovara vašem naročitom pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta, zaboraviti da vaša iskustva jednom i na hartiju bacite ... U stvari, ne shvatite sve ovo baš doslovno. Budite rđavi, ako već morate, samo kumim vas Bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine. Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva! ...)
U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao da za sobom ostavi poruku na poleđini nekog starog koverta. Nipošto izvesnu knjižurinu. Pa ma bio s Balkana, gde za svaku glupost uvek ima dovoljno vremena.
On lično morao bi naći malo vremena da se snabde ledom. Ali, to bi iziskivalo napuštanje sobe. No može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Čim bi ga primetili ukućani bi zakačili za njega, onako usput, s nogu, neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezli, ostavljajući ga da, kako zna i ume, pomiri građanske nevolje aeronautičke ere s istorijskim iz doba konjskih zaprega.
Uskoro će morati da instalira sobni frižider. Neće ići lako. Već i s ručnim televizorom je imao okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i led, postaće autohton. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već se ionako ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu pate. Porodične spone zarastaju u zarđalu rutinu.
Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje o životu nego stvarno življenje. Čak i ako se ispostavi da je taj Jusuf beg obrazovan i nadaren čovek – jer kakav je, on još ne zna – da se frižider ne kvari i televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduje, teško bi se takvo društvo moglo smatrati dovoljnim da čoveku ispuni vitalne godine.
Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, po običaju sve već biti jasno. Dok osuđenik bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, pa i izvesnim praktičnim nadama na rehabilitaciju bude davao krila, ta istorija će, s konopcem u ruci, stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja da pribegne.
Neočekivana, crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu objasni sve svoje nedužnosti. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simulira tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako se živi u najboljem od svih svetova.
Može li se biti aktuelniji? Za pametne ne može. Budalama se ionako niko ne obraća.
Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se begov ispražnjeni mozak nečim mora napuniti. Po mogućstvu nečim praktičnim. Logično je, dakle, da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da se, ne savijajući previše fakta, on, beg, osvetli sa najpovoljnije strane. To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administraciji beogradskog pašaluka.
Jer sve što on, pisac, o begu zasada zna je – ime. Egzotično ime koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku. I godine. Blizu je, naime, pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski plemić ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre pedesete mu se za tako nešto i ne daje prilika, koju ima danas svaka tridesetogodišnja šuša.
Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč tog dokumenta ne ispisala. (Junak je uvek mogao biti na vreme ometen u nepoželjnoj iskrenosti bilo čime, čak i prirodnom katastrofom, ako se u spisateljskoj torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na tom prvom arku bila su popularni tehnički detalji kojih se nije spasla nijedna priča o tim nesretnim Turcima na ovim meridijanima napisana.
To je taj njegov tropos. Njegov način. Knjigu bi počinjao s nekom opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko i originalno progovori o dubokim ali krajnje neoriginalnim pitanjima života i smrti. Što je vek XIX a ne XX, stvar je izvesnih "stvarnosnih" okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja o životu i smrti bila pomalo preterano opšta. Ispod tanušne opne njegovih lingvističkih dojenčadi vire mrtvačke kosti klišea.
Sve ima transparentnost rentgenskog snimka. Ali, on se ne brine.
Uskoro će oko odvratnog skeleta početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi ispuniće prozne šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ispala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija s njegovom neumornom maštom koja će kroz manuskript pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu.
Posle desete knjige stvarna briga za jedanaestu više ne postoji. Išijas je ono što u istini pisca zabrinjava.
Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda pale mu nepca. Reže i novu cigaru. S ploče je do sada Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovom rečenicama davao lakoću i voluminoznost. Sad ga zamenjuje Bruckner-om. Treća simfonija u G molu snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu.
Prvoj stranici vraćao se odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati kraj. Prvi akord je presudan. On je ključ knjige. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.
Okreće na dole olovku s crvenom gumenom usnom. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se na pojedinosti. U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče, prevukao je preko zarđalih reči duhovnu patinu. Opis Jusuf bega, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i predačkoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkasto-siv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar.
Ponešto manufakturan, ponešto nalik njegovim ranijim tekstovima, ali to je i hteo. Čitalac voli da prepozna pisca. Novine ga odbijaju, Niko ne mari da u kasapnici u kojoj je kupovao dobro meso, na tezgama zatekne egzotično voće.
No comments:
Post a Comment