PEKIĆ I BEOGRAD

PEKIĆ I BEOGRAD - ZLATNO RUNO ( Sarajevsko izdanje)
Uzeto iz GLASOVA NJEGOVAN TURJAŠKIH redom iz svih tomova knjige.

(Pekić sebe naziva hroničarem beogradske čaršije. Njegovani su se u Beograd doselili 1783. godine)

Ono što nepobitno i definitivno dokazuje da je Beograd deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute ništa gore od pariskih ili londonskih. Kasnije smo, naravski, nešto malo zaostali. (I tom, str. 83)

Kukamo što Beograd nije pomorska luka, a da smo ostali u donjem pliocenu, u kome smo bili pre 8 miliona godina, bog bi nas video. Imali bismo ovde Paratetis, i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali luka ... (I tom, str. 86)

Prvi čovek na terenu Beograda pojavio se tek 1882., iz temelja Bajlonijeve pivare na Skadarliji. Pa i on samo u obliku lobanje. Naš antropolog g. Đoka Jovanović ga je smatrao neandertalcem s kraja ledenog doba, starim oko 50 000 godina. Pretpostavlja se da ga je ubio mamut prilikom obostranog lova. Svet ga je iz milošte zvao nakazom. Na žalost, i on je stradao za vreme Prvog svetskog rata ... (I tom, str. 148)



Otkako je mamutov ispisnik, nadmajmun mlađeg paleolitskog doba, u barskom lesu Srbije i Beograda, ostavio primitivnu sekiru u obliku trouglastog klina i četvrtaste ploče, ta alatka za drobljenje kostiju je postala naše univerzalno nacionalno oruđe pri rešavanju svih iole komplikovanijih privatnih sporova.... (I tom, str. 202)

Mi smo na beogradskom terenu relativno brzo uznapredovali, od pećina preko zemunica do četvrtastih nadzemnih zgrada sa zidovima od kolja opletenog prućem i oblepljenog glinom na zemljanom naboju, ali smo onda za 10 000 godina, sve do Napoleonovih ratova i ustanaka, u najstrožem centru Beograda, ostali na istom neolitskom urbanom nivou, uz dodatak maltera i kreča, naravno... (I tom, str. 264)

Ja sam [dr Mihajlo Njegovan govori] preveo one delove iz "Argonautike" Apolonija Rođanina u kojima Argonauti bežrći Dunavom obmanjuju kolhidske gonioce pustivši da ih njihov brod mimoiđe dok se oni skrivaju u nekom dunavskom rukavcu.

Bez obzira na legende, koje ionako nisu pouzdane, teorijski je moguće da je Zlatno runo uptavo u tom prvobitnom beogradskom naselju izgubljeno, i da prvi od Simeona, carigradski, nije pogrešio kad je u potragu za njim krenuo jednim sasvim neverovatnim i originalnim pravcem, na sever u Serbiju.

Evo kako Apolonije peva: "Kolhiđanska flota je stigla do brda Angurusa (naše Avale) i došla najzad, kad je iza sebe ostavila planinu i laurijansku ravnicu, do stene Kaulijak (našeg Kalemegdana) gde se Istar (naš Dunav) delio u dve grane, koje su oticale u dva različita mora. Kolhiđani su plovili ilirskom granom (našom Savom) u Kronijsko more, gde su zatvorili sve izlaze i sprečili Argonaute da im se kroz šake provuku. U međuvremenu, Argonauti, koji su ih istom rekom sledili ...." (I tom, str. 347)

Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunavom, pa onda sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana.

I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati ... (I tom, str. 403)

Celokupna četiristogodišnja vojnička istorija rimskog Beograda vezana je za Vespazijanovu IV legiju Flavija sa zodijačkim lavom kao simbolom, što nas je trajno zarazilo zabludom da smo rođeni ratnici, a sva privredna istorija za grčku trgovačku legiju, sa kantarom kao simbolom, koja je, pored glavnih zanatskih grana, zidarstva, kamenarstva i grnčarstva držala u svojim rukama ceo trgovački tranzit, koji je, kroz Singidunum, od Akvilije, preko Emone, Sirmijuma, Viminacijuma, Naisusa, do Bizantijuma, spajao Evropu i Zapad sa Azijom i Istokom, što nas je, opet ostavilo u trajnoj zabludi da smo sjajni graditelji i nenadmašni trgovci.

Ove su dve zablude trajno unakazile srpsku istoriju. Za tih četiri stitine rimskih godina samo su dva događaja ostavila izvesne posledice na buduće Srbe. Karakalinim ediktom, 212. godine, Singidunum od samoupravne municipije postaje kolonija s punim građanskim pravima, čiju širinu nismo ni do danas uspeli da dostignemo, a 363. njegovo čedo Jovijan postaje rimski car.

Činjenica da je nesrećnik vladao manje od jedne godine, ali da mu je i to bilo dovoljno da ceo Rim obrne na glavu i pagansku versku politiku Julijana Apostate zameni hrišćanskom, svedoči da je iz naših krajeva... (I tom, str. 515)


Prema klauzulama o podeli Rimskog carstva 395, Singidunum - Beograd će pripasti Vizantiji i postati Singidon, ali će ga u toku narednih 200 godina za redom temeljno rušiti Atilini Huni, Babajevi Sarmati, Teodorihovi Ostrogoti i Gepidi. Činjenica što je to ordinarna gomila kamenja neće nikome smetati da se o nju otima, mada priznajem da je u tom stanju arhitektonski bio znatno lepši i racionalniji nego danas.

Obnoviće ga tek Justinijan polovinom VI veka. I u tom romejskom gradu formiraće se PANDOKEON, budući turski HAN, buduća srpska KAFANA, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag... (II tom, str. 101/102)


Zajedno sa Slovenima u VII veku pada mrak i na istoriju Beograda, koincidencija koja nije bez značaja. Izvesna istorija uspostavlja se tek ponovnim vizantijskim osvajanjem godine 1018....(II tom, str. 178)

U toku tri naredna veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da zaostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijom pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Zemlje. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak... (II tom, str. 183)

Najzad, u istoriju Beograda ulaze Srbi. I u načinu na koji ulaze krije se zanimljiv paradoks. Ja ne tvrdim da on dovodi u pitanje našu ratničku tradiciju, ali je, ipak, simptomatično da smo mi jedini posednici Beograda koji su ga, osim 1806, dabome, dobijali na poklon, a ne na snagu.

Jer sve do konačne Predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: sa Dragutinom od 1284. do 1319. i sa Stefanom Lazarevićem od 1404. do 1427.

I oba puta ga nismo dobili na mač, nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno 58 godina.... (II tom, str. 246/247)

Za 23 godina svoje vladavine Beogradom učinio je despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrđenje da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrđenje, umesto da ga plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrđenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali... (II tom, str. 334)

Ono što je despot Stefan učinio kada je 1427. Ugrima vratio Beograd liči na postupak trgovca koji bi četvrt veka punio magaze, a onda ih jednostavno predao konkurenciji. Ali, ako je time hteo da obezbedi Đorđu Vukoviću priznanje prava na srpski presto, poređenje bi bilo povoljnije. Onda bi on ličio na trgovca koji se lišava jedne magaze da bi sačuvao ostale....(II tom, str. 411)

Mislim da su Turci tri puta sa sultanskom vojskom bombardovali i opsedali Beograd, 1440. pod Muratom, 1456. pod Mehmedom II Osvajačem i, najzad, pod Sulejmanom Veličanstvenim 1521. Tek te godine, 29. avgusta, ravijen je crveno-žuti janičarski steg na bedemima i Defterdar Mehmed Čelebija mogao je početi sa inventarisanjem dragocenosti u Kuli. Srpsko stanovništvo nije inventarisano. Ono je jednostavno deportovano u okolinu Carigrada... (II tom, str. 437)

Da je 1521. u okolinu Carigrada preseljen Jerusalim, danas bi to bio jevrejski grad, a od Beograda nije ostalo ništa sem imena jedne šume... (III tom, str. 156)

Godine 1566. prolazi kroz Beograd dženaza Sulejmana Veličanstvenog, koji je s jednim Simeonom umro pod Sigetom. Beograd je tada vojni logor koji ne mimoilazi nijedan pohod na Evropu, nijedan povratak na zimovanje. Ali i internacionalno trgovačko središte. Neka vrsta permanentnog grko-cincarskog, jermenskog, jevrejskog, dubrovačkog sajma. Srba, na žalost, više nema. Oni ne učestvuju u skidanju kajmaka s turske pljačke.

I u toj perspektivi, iseljenje srpskih građana iz Beograda 1521. postaje najkobnija narodna katastrofa posle Kosova, ono što našu buržoaziju drži sto godina iza evropske... (III tom, str. 166)

Velikog turskog Šeher-Beograda nikad ne bi bilo da 1541. nije osvojen Budim i granica od njegovih zidova pomerena daleko na sever. Ali, koliki je on i kakav bio, nikada nećemo saznati. Neki tvrde da je na osmanskom vrhuncu imao 100 000 drugi vele samo
50 000 žitelja.

Piše se o njegovih 17 000, ali i o njegovih 10 000 kuća za stanovanje. Broj džamija, amama, bazara, bezistana, velikih konaka i hanova u stalnom je, mesečarskom, pokretu. Čas je veliki kao Nirnberg, a čas veći i od Budima. Istovremeno velika turska palanka i drugi grad carevine. I te će se neizvesnosti zadržati do danas. Lično smatram sigurnim jedino da se kod Beograda Sava uliva u Dunav... (III tom, str. 331)

U vreme bečkog rata, avgusta 1688, Austrijanci prvi put osvajaju Beograd, koji Turci u napuštanju pale. Oktobra 1690. osvajaju ga Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedan drugog [antropofagija], a što ostaje u bunilu i neredu, prelazi preko reke u Velikoj seobi Srbalja... (III tom, str. 350)
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta iz istorijskog groba podigao - kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori? (III tom, str. 462)

Godine 1717, kad su Austrijanci, pod Evgenijem Savojskim, osvojili Beograd, da ga drže do godine 1739. i ponovo ratom ustupe Turcima, građani su stanovali samo u 316 kuća od ukupno 1290 zatečenih. U preko 900 stanovali su austrijski vojnici. Od 316 kuća, građanskim srpskim porodicama pripadalo je samo 39, jevrejskim 47, jermenskim 29, mađarskim 11.

Zatim je tu moćna grkocincarska kolonija, a doseljava se i nemačka sirotinja. Pa kome onda, dođavola, u nacionalnom smislu Beograd pripada? (III tom, str. 464)

Kada su 1739. ponovo preuzeli Beograd od Austrijanaca, Turci su u njemu zatekli 45 Jevreja i 8 Srba... (IV tom, str. 110)

Sve do Prvog srpskog ustanka i ulaska Karađorđa u Beograd, godine 1806, njegova istorija za punih 100 godina, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna... (IV tom, str. 375)

Prvi srpski ustanak je krvava tačka, u kojoj se prvi put seku i spajaju istorija Njegovana i istorija Beograda, da se do dana današnjeg godine 1941, nikad više ne razdvoje. Prva značajnija posledica tog uzajamnog sećanja je - seča srpskih kneževa 1804, koju je, prema mojim istraživanjima inspirisao Simeon Grk iz zemunskog izbeglištva ... (IV tom, str. 527)

Simeon Lupus je poginuo za vreme turskog bombardovanja Beograda, 1862. (...) kad je ispred Kolarčeve kafane palo đule ... (IV tom, str. 527/528)

Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije.

Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumom, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol.

Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe.

Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas, gospodo? Puki geografskostatistični pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu!... (V tom, str. 160)