Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 193, 200-205, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005
1/V
Račun četvrti, u kome se izračunava koliko je slavna grečeska mudrost "Pan metron ariston" ili "Sve sos mera" kalirala u Kir-Simeonovom stidnom poslu sa tjelodvižućom cirkuzantkinjom i angeloobraznom konjokrotiteljkom Julijanom Tolnaj, prilikom vilinskog jahanja serbskih državnih staleža petog oktombrija godine 1915.
(...)
Ne srđi se na mene, Tomanijo. Ja to vreme da projde. A i da se znaje... Nije Simeon uvek bio ofako batalanj. Ej, kaki su bio u dvadesetoj. Pa i poslek. Tek od očevu saranju počeo da se strunjujem. Unutri. A otkako napustio Upravnji odbor od našu industrinjsku branjšu, i iznapolju. Samo se to do moje suđenje devetnajste nije moglo okom notirati. Poslek suđenje, i kad tebe vido na krefet, ujeđanput sve u trunje otišlo. Ko da si mumiju jegipatske na vozduh izno...
Znaješ ti, znaješ kaki sum bio. Ne prafi se sađ. Onoliko si oko na mene bacila... Ne osporivljem, i moja Firma na tebe bacila oko. Najzad i nas dvoje u soglašenjije došli. Gubitak i dobitak se u zbir izravno. I nije nam bilo lošo, jel' da nije? Šta je sad važno je li smo se u bračnju kumpanjiju uortačili zbog radi strast ili da se zloslutnjo razmirenjije među naše Firme i familije jednom sanjira?... (...)
Dobro, de, nije samo to. Narafski. Ko s psima uspomenjama leže, sa grizodušnjim bufama ustaje ... Kosno me i spomenj na tejatar. Otkad sum se sazno, volo sam predstavljenjija. Bilo mi, pored računjanja, jedino predofoljstvo. To, i putujušče menjažerije. Ne ko ove današnje sa zverad, već sa prafi akteri i akterke ... "Vertep", pa "Karađoz", pa "Đosbojadžiluk" i ostala sočinjenija, više se i ne sećam koja ...
Osobito bilo kad otvorili na Safamali "Tejatar u Đumrukanju" ili Carinjarnicu, kako se sada viče. I to Cincar. Onaj Sterija što ga deda Lupus mrzeo kao kugu i nikad ga drukčije nije pominjo nego ko "onog prdizveka". A Cincar i zdanjije podigo. Hadži Nikola iz Voden. 294 742 groša egzaktnjo. Durašnjo ko kastel, na boj i sa arkađe. Bilo defet arkađa gdi smo se jureli kao deca.
Aromat, međtim, Bože saklonji! Nečufen bazd na kožu koju držali u drugi del od magazu. Asortimanj hudožestvenih sila nikaki. I hudožestvo, dabome, na dram. Ko da ga Simeon Grk merio. Apotekarski. Nisu mogli da se poduhvatu Sofokleta i Geteta, al' se rvali, pa i na kraj izilazili sa "Jenglezki espap". I što ono bi još?... Agošesku, bre, sve zaboravljam... Jeste, bio fin i potresnjut "Nefini stid iliti Fedor i Marija".
Uz mene, pak, najvećma prijanjale žife slike, gdi se glumci duševnjo ponamestu u neki istoričeski datum. Glafoodsecanje ili Glafokrunisanje, svejedno, meni bilo prafo... Sećam se još "Potonje večere pred Kosovo iliti Muratove pogibije", u sedam stojanja. Zatim i narodnjih pesama obučenih u odnoseću se nošnju i sa raznim licima u pozi i osećanju. Švaba svira, a neko tolmači ko je i šta se na sliku zbifa ...
Gdi je otađ teatar odmako? Kakve sum sve pokore upozno u Beč, Pešti, Bukurestiju, pa i kod nas... A ipak mi ona Đumrukana iz pamet ne izlazi. Podetinjilo se, Tomanijo, pa to ti je. Vidim ja i po jezik na koji mislim. Došo ko škarat, sve od neki jezičnji restlofi skrpljen ... Tu sum prvi put gledo i "Kir Janju", što ga sačinjio onaj prdizvek Sterija.
Po Čaršiji se svašta pronosi, niki ne znaje o čem se radi. A deda Lupus zna. Akikosesku! Ja znajem, veli! O čemu, Kir-Simeone? Sami vam titel kazuje, objašnjafa deda. O tome kako prosperuje i bogati se trgovac Cincar! ... Pa jeste! O čemu bi drugome pošten Romej mogao da piše? O čemu bi drugo i vredno bilo pisati pogotofu se troškofima izlagati?
On platio ceo cesarski dukat za ložu, pa svi Njegovani što nas se na popisu našlo prafo u tejatar. Odelo crkveno. Da se auktor grečeski i pripofest o grečeskoj mudrosti ispoštuje. Jedva u ona drvena kutija stali. Ko roba u maloprodaja ... Deda računjo da se deca nauče kako se trguje i ćemeriše ... Da vide od koju smo sortu. I da nema čega da se pred Srbima hodrokefalosima stidu ...
Ali se već na "Pan metron ariston" smrko. Šta onaj mufluzis Janja na daske sere? Kako, bre, sve sos mera? Je li, bre, Janjo, viko iz ložu, koji te gumari tome naučio? Kaka crna mera u bogaćenju? Da je ima, ne bi bilo bogaćenja! Unjaokolo vikaju na nas! Će se objasnimo posle dejstva, u odmor, moli sa binju Kir Janja! Pokor. Jok. Deda ne haje: ima l' mera u vlast kad je čovek zajmi? Nema! Ima l' mera u strast kad ona njega zajmi? Nema! Što samo u profit da ima? ...
Jedva ga umirismo, te sede hukćući ... Više mu se svidelo ono: "Ama prokleto sadašnje svet oći sve visoko: oći mamuzu, oći bal, oći kafana, oći svilena kadifa. O tis anankis! Oćiš moda! Kamo aspri? Gledaš na baron, gledaš na gospoda? Kaimeno! Ne znaiš da će da propadni svet? Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? - bađava; pošto pamvuk? – bađava. Sad je došlo vreme da čovek ide bez čizmu ... "
Ili "Srpsko hondrokefalos, ne znaiš gramatiki? Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao?" ... U to vreme još se nije poevropio, ko posle u Beč, ni kesu politici otvorio. Još nije mario da pokazuje šta ima u džep i gazdinjski da žifi. Ko može da ti kesu probuši ako ne znaje šta u njoj držiš? ... Uglamnom, stalno nešto meljo. Ništa nismo čuli šta Kir Janja na binju zbori. Samo parčad.
Ne može ništa da se od njegofo mumlinje pofata: Sve sos mera, pa ćeš da dođiš do velika slava! Moj tur, oćiš!Će dođiš do ćepenak u ciganjska mala! ... Drugi put je drekom prekinuo predstavljenije već u četvrtom pozorju. Janja zabrafio vrata iza Jucu i broji pare u kemeru: "Moji krasni život! Kako mi rasti srcu kad vidim moi lepi dukati, kad gledim moi krasni taliri i kad pazim veliki pakli sos banku!
Što ću da mu dam? Ovo kaži: Nemoj mene, gospodar! Ovo opet viče: Nemoj mene, ja sum lepa! Škilji mali, nećem da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, dovdi. Pak onda da legnim, da spavam slatko! Odite vi. Mia hiljada: ekaton, dio, tria, tesera, pendi, eksi, epta, okto, inja, deka; dijes hiljades; tris hiljades; teseres hinjades. Teseres hiljades to – i deset hiljadi u banku. Zbogom, vi dragi moji srci!
Oćim da vas zatvorim da vas niki ne dira. E sad da nosim na Kir-Dimu i da ištim obligacija. O-ho! Ima više banku! E, ja sum dobro trgofac. Ne može da fali Grku..." Mlogo se bio rasrđio. Pozeljeneo. Samo što ga šlog nije strefio:
Kako je to skotsko rasuždenjije? viko. Gdi to ima u romejski trgovac? Kad je to tvrdica pravio veliku špekulaciju? Tvrdice, Janjo, pijačne tezge drže, a ne kumpanije! Da je taj vaš jebeni Sterija ikada dinar na čaršijsku pamet zaradio, ne bi take besmislice sozdavo! Pare se po glavi, Janjo, a ne po kemeru maze i prebiraju! Ne stoji svetska trgovina dok se Janja prebroji!...
I sve tako. Bruka! ... Najgorče mu bilo, zacelo, što će sutra srpska čaršija seiriti. Svi ima da povtoravaju Kir Janjine ajmanaste ideje o trgofanju i da viču "škilji" i "o tis anankis", "kirie imon" i "dulos sas", sprdajući se sa lepa grečeska jezika ... A kad u trećem dejstvu srpska pamet nadvlada grečesku, više ga niko zaustafiti nije mogo. Svi smo navrat-nanos, iz lože morali.
Baka kukala: Lele! Lele! Ode dukać zabađava! ... Mari taj! Dao bi on i stotinju da je pre predstavljenija dokučio o čem se radi u tom "Šaljivom pozorištu u tri dejstva". Dočepo bi se tih Sterijinih posranjstava, makar mu personjom u kvartilj profaljivo. Ovako mu ostalo samo da pcuje dok smo izilazili kroz smej i podbadanje publikuma:
Gdi je taj kusorepi Sterija, ja da mu zube izbrojim?! Gdi je zveroobrazni auktor? Prdizvek! Hondrokefalos! Porkopulos! Pasji sin! Pangalos! Antikrist! Bankrotirac! ...
Gore da smisli nije umeo. To je bilo najcrnje što u ljutini stigo da skuje ... I uopšte, tih dana prek bio. Godine 1842. U kostima, kanjda, nofu bežanjiju osećo. Ko revmatizam. A ja se naslaždavo. Smejati se, naravski, nisum mogo. Glafu bi mi deda sa čibuk na licu lože odvalio. Tek kad Lupus u Beč odbego, odreših ti ja stras za tejatar. Išo sum na "Kir Janju" i pre i posle ratofa. Sve dok se nisum zafezo.
Ali uvek ostanem samo dok mi udesno. Najviše mi se dopado baš onaj pojetični epizod – nema ga ni kod Omira – kad Janja broji i celifa dukati ... Mada je to sa trgofačko stanovište, priznajem, koješta. To čuvstvo sprama ležeći kapitalj. Međutim, kad Janju počnu za nos vući, štrikle mu preko nosa prevlačiti, ja iziđem. Ma koliko biljetu platio. Preko toga, Tomanijo, nisum mogao da prejdem.
Šta, jesum li Srbin? Dabom da jesum. Pa što, oćimo li zbog toga u oči da se gledamo i lažimo? da Srbin Grku štrikla preko nos prefuče, na ovaj svet nije bifalo. A za onaj, gdi nema trgofine, den ksero, ne znajem, biće kako bude... A u pofod auktora Sterije, Lupus prafo imo. Deda, ispada uvek prafo ima. Pre ili docnjije. Kao što Simeon Grk uvek prafo imo, samo se kod njega to nikad načisto videlo nije.
Sterija, slafoljubac, hteo da se podrepi srpskoj čaršiji. Računjo: opisanija radi serbskih kačestava, mogu jali da ih hvalim i mazim, jali da ih kudim, karam i kritiziram. Prvo ću posvršafam lasno sa "Miloš Obilić", "Kraljović Marko", "Stefan Dečanski" i ostali istoričeski smrtofi, koji su, po sreći, puni.
Da ih grdim, mogu takođe, tako mi ustrojenje taljenta, a u tome nekako i jeste sva otečestvenoljupstvena objeznost pisca, ali nije pribitačnjo. Kaki su drčni, će me u gomna zavaljadu. Će mi blagodarnjo otečestvo od gomana mesto od broncu statuju erektuje. Ali da kudiš, moraš. Ako ne umeš da pcuješ, karaš i kudiš, nisi pisac nego pisar. Istoričeski ćata, Kir-Sterijo! U najbolji slučaj, orator za groblje, Kir-Sterijo!
A okrom, kao učefan čovek, gramatikoi, racijonjalac, znaješ da je svakome ispravnome rodoljubu milije ako se drugi nacijoni ponizuju nego da se njegov sopstveni uzdiže. Teknjiku znaješ, svakojako. Od Odadžije nema boljeg Gomnadžije. Sad je samo u pitanje – koga? Koji nacijon, koji etnik nagrditi?
Šta bi Srbima bilo najmilije? Ugra, Bugara, Švabu, Turčinja, Arbanjasa? Naroda mlogo, netrpljenija sabranjog još više, šta da se čini? – Ci s fak? ... Tako se to mučilo dok se nije opsetilo rodnog Vršca i gospodina oca – Greka. Eureka! Eto koga ću – toga! Oca Paterasa.
To je nekako i najbrže i najbezbednjije. A i, s obzirom na srpsko grkožderstvo, na biljetarnjicu najunosnije ... Tako je to bilo, gospođo. Sprindžur, kunem se. Neka sum banjkrot ako nije!... I onjdak, ta fama da smo mi Cincari tvrdice! Mi samo nismo prosuti. Mi smo za meru. Sve sos mera. PAN METRON ARISTON. Da računjaš i da brineš. To je naše, kiria. MERA.
U svemu, osim narafski, u kapitalisanje. U tome ne može biti mere. Ako se zaustafiš i kažeš "dosta", gotov si. Padaš, ne stojiš u mesto. Ko i kad dijaš. Ne možeš reći "sad mi dosta vozduha". Deponofo sum ga dovoljno. Ću sad malo odmorim od dijanje. Ću se pofučem, penjsioniram. Pluća moradu stalno u radu da budu, čist profitnji vozduh da akumuljiradu, a kvaranj i iskorišćen da eliminjiradu.
No comments:
Post a Comment