ODLOMAK IZ DNEVNIKA VII b
15. 12. 1983.
O spontanosti i gluposti!
U Gardijanu sam pročitao da je Mr. Kejn iz USA (država Vašington) vraćajući se iz goroseče, u planinama Olimpusa zatekao ženu u krevetu sa jednim drugom koji je bio uzeo slobodan dan. Goroseča je tom prilikom u ruci imao sekiru. Sveo je neprikladan par na izvesan broj komada (i ja sam se, priznajem, osećao kao kod kuće). Na pitanje zašto je to učinio odgovorio je mirno: “Zato što su se jebali”.
Na sledeće pitanje kako mu je tako nešto palo na pamet, odgovorio je još mirnije: “Spontano”. Sudija ga je osudio na 25+15 godina. (Prelazeći Atlantik, da bi se nastavio u anglo-puritanskom svetu, potomaka Mej Flauera, francuski je omiljeni zločin “iz strasti” izgubio izgleda sve olakšice, koji su i u vreme giljotine, punile francuske zatvore “spontanim ubicama”.
Na pitanje kako je došao do tog broja sudija je odgovorio: “Spontano”. (U stvari moj, nastavak sam izmislio, iako je moguć. Za ubistvo muškarca dati 25, a za ženu samo 15, izgledalo mi je suviše - smišljeno. Spontanost je prosto bola oči.)
U Worrington-u su prilikom pokušaja policije da rasturi sekonderi piketing (bilo bi nezahvalno ovaj pojam objašnjavati građanima zemlje u kojoj su i prvostepeni štrajkovi nepotrebni) – izbile – spontane demonstracije. Što su se tog dana u štrajkačkoj liniji videli isti ljudi i u istom raspoloženju kao i u više navrata ranije kada se, takođe spontano, tuklo, nije spontanost ove dozvalo u sumnju. (Spontanost bez izvesne organizacije teško izlazi na kraj sa realnošću, naročito kad ova nije spontana.)
Ovo su nejasne spontanosti (a većina je takva) o kojima ovde neće biti reči. One će, toliko da kažem, najbolje mogu objasniti ličnim iskustvom. U istrazi sam više puta (najčešće, zapravo, dogod sam mogao) lagao. Ta laž nije bila spontana. Ja sam o njoj razmišljao, koliko sam, naravno, za to imao vremena, od nekih drugih poslova koje sam istovremeno morao da obavljam.
Ali kad sam istinu rekao bila je ona uvek spontana. Nadam se da me razumete. Ja nisam hteo da kažem, ali sam morao. Istina je, pored nekih drugih stvari, bila jača od moje organizacije. No cela se ova misao može kazati i na drugi način. Mehanizam laži u istrazi je onaj isti što ga u životu zovemo odbranbenim instinktom.
“Nisam ja” je prva stvar koju dete kaže kada ga zateknemo nad parčićima bokala sa njegovom drškom u ruci. I to se “nisam ja” iz života nikada ne gubi, i premda, u osnovi te laži, leži jedna dublja, nevidljiva organizacija, ona je – spontana kao podizanje ruke kojom se štitimo kad nas neko udara po glavi. U tom smislu je i svaka laž pred islednikom spontana. A istina – paradoksalno organizovana, i smišljena.
Što tu istinu smišlja “organizuje” islednik, a vi je tek formulišete – spontano, jer vas nešto nepodnošljivo boli, osnovnoj organizaciji samog procesa ne smeta. U prvom slučaju, dakle, laž je organizovana, istina spontana, u drugom prva spontana, druga organizovana, ali to što je to zapravo isti slučaj (vi ste isti, islednik je isti, zatvor je isti, dan – isti, čas – isti, tema – ista) – celu stvar u pogledu ispravne definicije čini nejasnom.
Eto, zašto se mi takvim slučajevima, u koji spadaju gotovo sve spontanosti koje se čine u korist države (najlepši su primer pozdravna pisma Staljinu u vreme Velikog terora) nećemo baviti.
Bavićemo se spontanim spontanostima.
Šiblje se miče, lovac spontano puca u divlju gusku, u šiblju je, međutim, čovek.
Osmatračka ekipa u raketnoj bazi vidi približavanja roja iluminiranih tačkića sa istoka. Spontano javlja predsedniku USA da je u toku masovni sovjetski raketni udar. Ne lete, međutim rakete, nego, ovog puta, divlje guske.
To su stvarne spontanosti čiju prirodu bih da ispitamo.
Opet ćemo uzeti primer iz vlastitog iskustva. Ugovara se tele intervju sa B. Krivokapićem. Krivokapić je moj dobar prijatelj i dobar istražni novinar (ukoliko mu se istraga dopušta), znao sam da neće iskati od mene da ja platim njegovu radoznalost, osećao sam se bezbednim što se tiče njega (ja sam bio povod za brigu) pa ipak sam mislio da bi bilo dobro, kada bih na pitanja pismeno odgovarao, pa onda ih, u emisiji, ispod stola spontano čitao.
Krivokapić me je razuverio. Želeo je, naime, pravu spontanost. I dobio ju je. Intervju je prošao tečno, brzo, bez ijednog ponavljanja (ko će ponavljati gluposti, tu smo da ih ne ponavljamo, zar ne?). Krivokapić je rekao da je bilo sjajno (ukoliko je to od svojih pitanja mogao čuti). Tehničari su takođe rekli da je bilo – sjajno. I ja sam rekao da je bilo sjajno (ja sam možda jedini imao na to spontano pravo, jer nisam u isto vreme mogao govoriti i sebe slušati, jedva sam i Krivokapića čuo).
Kasnije su i kritičari kazali da je bilo sjajno naročito kao reklama za fabrike cigareta. Posle nekoliko dana, krivac (u značenju nadimka, a i u svakom značenju) je naš razgovor skinuo sa trake, pročitao ga i rekao M. Kovaču: “Ovde se ništa ne razumije” (doduše, meni je to rekao, ali ja sam “razumeo”). Mnogi koji su intervju slušali (i gledali, što je očevidno spaslo slušanje, kao što čovek koji preko brvna prelazi bujicu, nema vremena za njene strahote, samo za - brvno i ono što ispod svoje noge vidi) – rekli da je bio sjajan: “Tako prirodan, tako neizveštačen, tako spontan”.
U međuvremenu, dobio sam i ja traku. Iz nje sam video da ni jednu jedinu rečenicu, čak ni one koje su nešto obećavale spontano nisam završio. Da na veliki broj pitanja uopšte spontano nisam odgovorio, ili sam spontano odgovorio ono što nisam hteo. Ukratko, da sam spontano lupetao.
Naravoučenije: čovek koji nema šta da kaže može biti spontan (a da ponekad ostane i pametan; čovek koji ima, ili misli da ima, šta da kaže, mora o tome što govori najpre razmisliti. Ako ne ume brzo da misli – neka to najpre brzo napiše.
Dete je palo u vodu. Za njim skače čovek koji ne ume da pliva. On to čini – spontano. Ali glupo jer oboje se dave. (Ovo je organizovala voda kojoj se za spontane i glupe plemenitosti – jebe.)
Spontanost je, dakle, najpre glupa, a zatim neprirodna. (Osim kod ludaka, gde je prirodna i luda.) Čovek je razumno biće. (Koliko jeste, upravo zato što nije spontan. Da je spontan bio bi divlja životinja.)
*
Zabeleška povodom redakcije komentara za moja izabrana drame koje treba da izađu u X, XI tomu Sabranih dela za objavljivanje u “Književnosti” tokom 1984.
Opšte redakcije.
1) Dodati komentare dve u međuvremenu napisane drame: “186. stepenik” (Ezopovska komedija ili komedija ciljeva i sredstava) i “Five O’clock Tea” (anglosaksonska komedija).
2) Napisati uvod koji će objasniti moj odnos prema dramaturgiji, savremenoj drami i režiji, odnosu iskustva, umetnosti, itd.
3) Svaki komentar imaće svoj naslov, nezavisan od drame i svoj moto kao i drama. Zvezdica uz naslov označiće fusnotu sa curiculum vitae drame.
Posebna redakcija.
1) Na ludom belom kamenu ili Buđenje vampira (politička komedija?) Moto Borhes i Otkrovenje Jovanovo, 2-17.
Redakcija: naslov: Pigmalion 1984. Orwell-ove teze o dvomisli ovde su zamenjene drvetom na mestu gde ne bi smelo da bude. Rasprava o dvomisli? Razraditi takođe ideju o novom “vampiru” koji će se događati danas i izbeći sve istorijske maskarade i alibije originalnog. Dotaći temu o tome kakav je proces zaboravljanja kod obraćenika.
2) Razaranje govora (komedija savesti ili moralna komedija). Moto: Dnevnik, 1980.
Redakcija: Naslov – možda “Ketman” iz eseja Časlava Miloša – “Zarobljeni um”? Proširiti na praktične probleme pisca u totalitarnom svetu, ali iz jedne humoristične prespektive. Takođe je moguće iz dnevničke beleške “O spontanosti i gluposti” (15. 12. 1983) preuzeti odlomak koji se odnosi na paradoks istine i laži pod policijskom istragom, da bi se iz njega izvukla ona laganja sa mehanizmom stvaranja (laži i istine), gde bi islednik predstavljao i stvarnost i javnost.
3) Umetnost i stvarnost (komedija taštine). Moto: Knjiga propovednikia 4,11,1.
Redakcija: videti još jedan moto: ubijanje zbog samilosti je kao jebanje zbog neporočnosti (sa tel. govornice, natpis)
Naslov: “Jebanje (blud) zbog neporočnosti”?
Otvoreno govoriti o slučaju Hajnriha Bela i Katarine Blum. O dvomisli liberalne inteligencije Evrope povodom terorista (podaci iz knjige Hitlers Children) pa preko toga o većnom problemu sredstava i ciljeva.
4) Ko je ubio moju besmrtnu dušu? (klasna, pomalo klasična komedija). Moto: Marks – “nemačka ideologija”
Redakcija: naslov: “Kakva je klasna svest ljudoždera?” Ono što je napisano krajnje je nedovoljno. Dobro je počelo, ali prebrzo prešlo na ilustraciju problema u drami. Uvodni deo ogleda proširiti istorijskim primerima (opet iz ciničke perspektive): Staljin je živeo usamljenim načinom života što je kod njega stvaralo svest o apsolutnoj ugroženosti – Veliki teror je tako postao prosta ilustracija jedne oprezne svesti.
Klasa na vlasti se obogaćuju, klasa u opoziciji osiromašuje. (To izgleda ne važi jedino za proletarijat, on i na vlasti ostaje siromašan.) Bogat način života stvara prohteve kao prinudnu svest da se nešto po svaku cenu ima. Kad se to ima, da se ima još više.
Nikakva svest ne može izdržati pritisak te prinude, može ga jedino preinačiti i uzdići u žudnju za moći, kojoj ne treba ništa pojedinačno da ima, jer ima (upotrebljivo) sve, ili uviđajući da saznanja o grehu, pri čemu se dobra razdaju, moći odriče pa svest opet određuje život. Svest ovde određuje način života. (Šta je onda sa Marksom. Ponadao sam se da je bar ovde u pravu.) Svest revoluicije određuje način života pod giljotinom života, način života, giljotine, pdređuje ovde samo kako će se umreti.
Kako stvar stoji sa sirotinjom – stoji vrlo zapleteno. Trebalo bi je iskusiti da bi se problem shvatio. A ja nisam baš toliko znatiželjan.
Naći i pretresti i neke udaljenije istorijske primere.
Izvući i neke praktične paradokse: čovek postaje pošten, tek kad bankrotira, lopov kad ga uhvate. Naprotiv, moć kvari, apsolutna moć apsolutno kvari.
Pojmovi ovde još konfuzni. Izvući jasniju liniju, šokantniji paradoks.
5) Kako se kalio jedan gospodin (lingvistička komedija). Moto: Orwell 1984.
Redakcija: naslov: “K nekim pitanjima novogovora”; potpuno prekopati tekst. Postojeći je isuviše tehnički. Treba se međutim, dublja upustiti u probleme odnosa jezika i realnosti, a naročito jezika i logike, uz groteskne primere što ih ga politički (kom.) praksis u izobilju pruža. Primer: “Rakete su tu radi zaštite života". (Regan je rakete MX nazvao ‘peacekeepers’ – miročuvari.) D
Dobro zapažanje Klarina u NIN-u 1758 od 4.12.1983, str. 48/49 o Sovjetima i nezvaničnom mirovnom pokretu. Zatim Višinski o pravu i pravdi. Izjave velikih državnika u kojima se novogovorska dvomisao (dvojeverje, dvojelogika) najbolje očituje u eufemizmima: “totalno rešenje”; “elegantno rešenje” (u nauci); “ravnoteža sila (ti imaš svoje, ja svoje roblje)";
“večni mir” (u kome se, očito, ratuje samo s vremena na vreme, što bi se postiglo i bez ugovaranja večnosti za mir); “reprogramiranje dugova” (kada kirajdžiju koji ne plaća rentu, ne izbacite iz stana nego mu mesečnu kiriju prolongirate na godišnju, a zatim mu pozajmite novac da bi vam platio. Tako su javne kuće, prema Londru, sve slobodne prostitutke pretvorile u doživotno roblje.)
Bitno je ići dalje od drame u pravcu izopačenja logike, a onda činova, dela.
Kroz ceo komentar ilustrovati tezu dijalozima iz same drame “Kako se kalio …”
"Staromislitelji ne trbohoosećajući anglosak[sonci]?" (naslov)
6) Bermudski trougao (tragikomedija). Moto: geografske koordinate.
Redakcija: naslov: “Kamenje i saznanje”. Proširiti od tehničkog komentara na stvaran problem, da je i meni jasan – jer sada nije. Bespredmetno je govoriti o načinima mučenja, važan je njegov cilj. On je ovde nejasan.
Kada O Brajan muči Willsona, ovaj misli da zna šta on hoće, ali ne zna, sve do kraja. To bi kao primer i dobar put moglo da se upotrebi i u traganju za Alvarezovim motivima. Ima li u Alvarezu samo želje za pobedom, trijumfom ili nečeg od ponašanja zatvorenika u filmu “The good and the bad gay” prema Njumenu kao simbolu otpora za koga oni nisu dorasli.
Komentar bi, dakle, morao da sadrži više značajnih pitanja nego značajnih odgovora.
7) Generali ili srodstvo po oružju (vojnička komedija). Moto: Ludendorf.
Redakcija: naslov: “In memoriam jednom generalu Njegovog Veličanstva”. U glavnom u redu. Možda mali izlet u odnos objektivno – subjektivno, mašte i realnosti, naročito kad su pitanju “ratne igre” s nuklearnim oružjem. Dakle aktuelizacija generala u tom pravcu. Jedno je ludilo. Nemoguće je g. generale zamisliti kako na svom stolu prati i komentariše atomski rat. Jer ili bi morao biti pod zemljom, ili besmrtan. Besmrtan, nije, poginuo je 20. oktobra 1944. na pragu svoje kuće, Lamartinove 7 (?) u papučama, te sa njima odmah i sahranjen. Prvi uslov da nastavi svoju igru ispunjen je. Ja ne sumnjam da će ga on, kad opali, iskoristiti.
8) Five O’clock Tea. Moto: ?
Komentar je nov ali mu može poslužiti za osnovu jednog “Engleskog pisma” koje tretira “nesreću biti star u Britaniji”. Komentar treba da obuhvata rešavanje problema starijih ljudi kroz istoriju, naročito neobičnih tradicija (pojedinačnih slučajeva, takođe, roditelji se, naime, mogu i pojesti).
Pitanje da li se time samo naznačuju komplikacije koje će nastati kada se rasi starih (koje se stalno penju, naći po mogućnosti statistike) pridruže i druge neproizvodne, ljudske vrste, neizlečivi: ludaci, nepopravivi disidenti (koji se radi jednostavnije klasifikacije mogu tretirati i administrativno i medicinski kao ludaci) trajno nezaposleni, beznadežno bolesni (neke probe u povoljnom pravcu vršili su Nemci 40-tih godina); socijalno neprilagođenih (pod kojima se, recimo, na Zapadu mogu svrstati štrajkači koji ne uspevaju da se prilagode na svoju bedu; na Istoku oni ne shvataju hegelijanske čari ropstva), itd., moja verzija u nezavršenom “Drvoredu”.
9) 186. stepenik. Moto: ?
Komentar, mora se nov napisati s tim da se zadrži koristan materijal iz upudstava za režiju Radio Zagrebu. Na kratkoj analizi same drame raspraviti što originalnije večno pitanje odnosa sredstava i ciljeva. (“Kokoške ili jajeta” možda pod naslovom: “Velika kokoška i sitna jaja” gde kokoške očigledno predstavljaju sredstva a jaja – cilj. U rađanju je obrnuto, jaje predhodi kokošci.) Sredstvo je, dakle, cilj. Sredstvo = cilj. Čuveno pravilo: ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija, nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura.
Pitanje je centralno da li je novinar Higgis imao prava da u smrt otera staroga Goldmana da bi se dokazala jedna istina – o stvarnom broju stepenica mauthauzenskog kamenoloma. Jer da je sve to imao prava (ako je istina viša od života) onda su i nacisti imali prava da zbog svoje istine ubijaju i ovog i druge Goldmane. Sporedna teza da li [bi] u odgovarajućim situacijama i Englezi (svaki narod, zapravo) jednako postupao, nije bitno, jer drama se ne piše da bi se izvinili Nemci, nego da bi se reklo kako ne određuju ciljevi – sredstava, nego sredstva – ciljeve.
10) U Edenu , na Istoku (optimistička farsa). Moto: prva Mojsijeva 2, 8 i Kuran (naći broj).
Redakcija: naslov: “Pod kestenom senke duge …”. Uglavnom uspeo komentar. Zadržati lirsku boju. Možda učiniti jasnim da je “onaj drugi” s Golog otoka, ali bi to bilo protivrečno sa profilom Novog koji je disidentski a ne golootočki. Možda je potrebno malo više razraditi tajanstvenu povezanost između zločinca i žrtve. Možda se pozvati na pojedinost iz Priznanja o osećanjima osuđenih da u islednicima imaju sada jedine prijatelje. Raskoljnikov i Porfirije Petrovič. Ali je bitno zadržati tugu kao osnovni ton dat pesmom.
11)Kako zabavljati gospodina Martina (farsa sa igranjem, pevanjem i pucanjem). Moto: Borhes – vavilonska lutrija.
Redakcija: naslov: “Kako verovati u stvarnost?” Zadržati samo opšti uvod, analizu drame izbaciti i zameniti je jednim kratkim filosofskim disputom, čiju pravu temu za sada ne vidim ali joj opšte granice znam i one su određene uvidom o odnosu istine i neistine. Vrlo me privlači ideja da raspravu spustim na zemlju i u istoriju (ma koju). Zabavljači zapravo predstavljaju vođe kojima je dano da stvarnost i “pravila igre” u njoj menjaju kako im je volja (i uvek tada kada im se čini da je njihova žrtva i podanik, na putu da pobedi). Izvanredan primer dao je Sartr u “Prljavim rukama”.
Drugi su gusto posejani po istoriji kominterne i boljševičke partije, u obliku tzv. zaokreta “stvarnosti”. (Ti zaokreti su ličili na regularne promene teže pri kojima je uvek veliki broj ljudi oduvan sa zemlje.) Većina će na kraju reći da je ubistvo koje vrši gospodin Martin – pobuna, legitimna pobuna bića željnog jedne nepromenljive stvarnosti i slobode koja, kako veli Orvel, počinje time da se sme reći kako je 2 i 2=4.
12) Kategorički zahtev (filosofska farsa). Moto: dnvnik 1954.
Redakcija: naslov: ovde se nema šta menjati, možda tek nešto proširiti tezu o nezavisnosti ludačkih svetova, a naročito učiniti jasnim kobno preuzimanje od strane inteligencije i uma, celog procesa shvatanja, koje je moglo već davno, da je civilizacija pošla drugim putem, biti neposredno i intuitivno. G. Valentino tada ne bi umro. Bio bi odmah shvaćen. Ovako niko ne zna šta je – hteo. Ni lica iz drame oko njega. Ni njen pisac.
13) (Psihoterapeutska farsa) Siva boja razuma. Moto: izvod iz drame.
Redakcija nije potrebna, samo naslov.
14) Rđav dan na Stock Exchange (farsa – berzanska simfonija u IV stava). Moto: dnevnik, 1970.
Redakcija: samo i eventualno malo proširenje sa uvođenjem mojih ideja o posedu. Uneti podatak da istočni Nemci prodaju svoje nepoželjne građane zapadnim – za novac. Da su Rusi otišli i dalje, premda je to više neka vrsta otkupa. (Građani su taoci vlastite vlade. Ako imaju dovoljno novaca mogu se otkupiti i otići u inostranstvo.)
15) Obešenjak (ispovedna farsa). Moto: Jesenjin.
Redakcija: ovde se mora napisati ili potpuno nov komentar – pomenuti “dramu kao ispovedaonicu” ili kompilirati najznačajnije delove tog eseja, što bi bilo lakše i bolje.
16) Tezeju jesi li ubio Minotaura? Moto: Epikurov vrt Frans.
Redakcija: zadržati elemente postojećeg teksta, naročito neudomicu, pa ga proširiti temom, o kojoj trenutno blagog pojma nemam, ili, ako pogodnu temu nađem, napisati sasvim nov komentar. Ali se on mora uneobičiti.
17) Rajnske zadušnice (okultno kriminalistička drama). Moto: Elrat: “So Little Gidding”.
Redakcija: upravo zbog tehnike objašnjenja – prvi put – treba sve kako stoji zadržati. Samo promeniti deo o paranormalnom i deo o beogradskoj verziji za 20. oktobar.
*
17. 12. 1983.
Beleške o principima redakcije dnevnika 1983. Za objavljivanje u Književnosti godine 1984.
Opšti naslov bi mogao možda biti 1983 – povratak sa Tibeta (premda se ove godine aktivno ne vraćam, ova je odluka doneta, te u uvodnom komentaru reći kako je doneta. “Ljiljana se danas vratila iz Beograda. Novosti nepovoljne (kad nisu bile?). Sedimo uz viski. Na radiju Mocart, "Praška symphonia".
Priča o ljudima koje je viđala, stvarima koje je videla, najednom, bez ikakve pripreme kaže: ‘Kako bi bilo da se vratimo?’ ‘Hajdemo’ – kažem ja. Ponašam se kao da moramo samo uzeti šešire (kao Goldman) i krenuti na avion”. Tako je bilo. Razlozi su došli posle. Da opravdaju odluku srca nečim jačim. Bio je poslednji ustupak pameti. Razlozi su se, međutim, kad smo ih pretresali pokazali dobrim.
Možda bi bili nešto manje dobri, da odluka već nije doneta. Podseća me na jednu uspomenu. U Bavaništu, gde sam na majčinom imanju proveo okupaciju, bila je jedna bara koja se zvala, ne znam zašto “Vikaja”. (Možda su iz nje noću izlazili barski duhovi i puštali čudne vapaje.)
U svakom slučaju tvrdilo se da nije za kupanje. Mi, deca, naročito ona iz Beograda, izbeglička, koja su smatrala o svetu da više znaju od seoske, nismo u to verovali, držali smo “kao svetski ljudi” da je to još jedna roditeljska laž, sračunata da nas sačuva od utapanja, ali nekako se nikada nismo odvažili da se u bari kupamo. Jednog vrelog popodneva, godine 1944, dok su saveznički avioni ….. srebrne stanjolske pantljike, leteli na Ploešći, Z. N. moj prijatelj i ja našli smo se kraj bare. Ja sam se povukao u šiblje, da …. i tako dalje, a on je ostao kraj bare, po kojoj se vukla plesniva zelena krasta žabokrečine, a tu i tamo neka pena kao na njušci besnog psa.
Kad sam se vratio zatekao sam druga do grla u vodi. “Šta je bilo?” viknuo sam. “Ništa, kupam se”. “Kakva je voda?” “Sjajna!” kazao je. Skinuo sam se i skočio u vodu. Voda je zaista bila sjajna, možda malo mlaka za doba godine, ali u svakoj drugoj sjajna. Posle dva tri dana dobio sam tešku šugu, i mazan nekim odvratnim crnim sapunom sve dok se kao zmija nisam potpuno oljuštio.
Kad smo se oporavili i ja i Z. N. pitao sam ga šta mu je trebalo u tu prokletu baru da skače, kad je znao da je zagađena. “Nisam skočio”, rekao je mirno. “Pao sam”. Razlog – da je u njoj što je voda sjajna – došao je kasnije. Šuga takođe. Uporedite ovo iskustvo sa načinom na koji sam našao sjajne razloge, pošto sam odluku povratno doneo, pošto sam se u vodu omakao, i videćete izvesnu prikladnu sličnost. Ja sam, kao nekada moj drug, u vodu pao a onda sam iz samopoštovanja smislio da sam u nju skočio. Što se tiče šuge videćemo. Valjda se ipak sve na svetu baš uvek ne ponavlja.
Ovim redovima, otprilike trebao bi da počne uvodni komentar “Dnevnika 1983”, kao objašnjenje naslova “Povratak sa Tibeta”.
Godini 1983. potrebno je takođe naći odgovarajući moto. Za sada ga ne vidim.
Kompozicija bi mogla biti podređena podeli godine na mesece koji mogu, ali ne moraju imati svoje naslove. Dakle – januar, februar, itd.
Time se, osim izuzetno, isključuju datumi unutar meseca.
Svaka selekcionirana zabeleška ima svoj naslov i biće samo ako je nužno, redigovana da ostvaruje zatvorenu celinu, koja i inače kod svake nastojim da ostvarim. (Ako imam kakav naknadni komentar, biće dodat naročitim kurzivom u fusnoti.) Tačkice unutar teksta označivaće ispuštene odlomke.
Ispuštene beleške u celini biće zamenjene samo u naslovima da se sačuva kompletan sadržaj dnevnika.
U dnevniku sam često razmišljao na neku temu u nastavcima. Takve “oglede” treba sabrati pod jednim mesecem, prvom u kome je započeta ili poslednji, kada je završen. (Iza svakog dela moraju stajati datumi.)
Još uvodim komentar u kome ću dati principe kompozicije ali i principe selekcije. Ovaj put niti nameravam, niti je moguće obrazovati ma i provizornu celinu – u smislu priče, ali je za razliku od selekcije 1948-1982. gde se neka priča ocrtavala, a duh bio razvojan i protivrečan, ovde, bez ikakve priče, duh u svojim stanjima ostaje prilično ujednačen.
Negde sam bio zapisao ili izdiktirao još jednu temu za uvodni komentar. To je izvesno odsustvo od mesta događaja a zatim “Sjajne kritike građanske klase” u nekada objavljenim dnevnicima. Toga ovde neće biti. U zemlji građanske klase jedva više da ima, ima njenih osobina u drugim klasama, ali te klase imaju svoje pisce. Ovde od građanske klase, one više, vidim samo zastupnike na televiziji. Lično ne znam nijednog. Znam inteligenciju, koja bi samo htela da bude viša građanska klasa, ali joj prokleta pamet ne dopušta. I uostalom o njoj neka pišu Englezi.
Za sadašnju kompoziciju – princip je s jedne strane kontrapunkt a sa druge – doboš torta: red paradoksa, red akcije (događaja); red uspomena; red čiste meditacije; red beležaka koji podsećaju na račun za pranje rublja, red izvoda iz štampe, sa komentarima; red prepiske; red zanatskih problema iz tekućeg rada; red lirskih redova, itd.
*
