8. 12. 1983.
Kakav je smisao Reganove politike nuklearnog balansa ili prestiža (zavisno od toga kakvoj se argumentaciji poveruje, i kakve se statistike uzmu za osnovu suda, ali ja moram priznati da mi sve te brojke nijedne strane ništa ubedljivo ne kažu, ja još uvek ne znam da li je uistini Zapad u nuklearnom ne samo konvencionalnom slabiji od Istoka). Ako zanemarim defanzivne razloge (deterrent) ostaje onaj “zaobilazno ofanzivan”, dobitak koji se ne isplaćuje na glavnim vratima nego na vratima za poslugu iza kuće.
Pretpostavlja se da Sovjetski savez ne može izdržati trku u naoružanju, i da će ga strah od poremećenog balansa naterati na popuštanje dok za njega još ima vremena. Pretpostavlja se, takođe, da će ova trka ozbiljno ugroziti, ako ne i sasvim onemogućiti njegov mirnodopski ekonomski razvitak (ako je ovome do njega baš toliko stalo koliko prosperitetni hipnotisan građanin Zapada veruje).
Da li ovakva politika ima šanse da uspe? Iskreno sumnjam. Da bi ona donela izvesne plodove (da i ne govorim o tome mogu li ti plodovi biti Zapadu na korist ili će mu, zapravo, biti na štetu), dakle da bi se od nje, u uslovima načelne izdržljivosti totalitarnih sistema, bilo bi potrebno da USA ovu politiku “iscrpljivanja” vode najmanje pola veka. Dva razloga to čine neizvodljivim. Jedan neizbežno vodi do opšteg rata, drugi čini sigurnom promenu administracije, pa sa njom i promenu generalne strategije.
Ispitajmo sada ne ciljeve ovakve politike pritiska, nego ovo što se od postignutih ciljeva očekuje. Ako se očekuje takvo smanjivanje standarda koji bi jedan narod, naročito na Istoku, bacio u samoubistveno očajanje i raspoloženje za građansku neposlušnost ili pobunu, takva su očekivanja u najmanju ruku prostodušna.
Sovjetski totalitarizam spojen sa socijalizmom, koji se, ne znam zašto uporno zove naučnim, kao da su mu principi egzaktno dokazani, razvio je od 1917. na ovamo jednu besprimernu podnošljivost kod građana i za oskudice, i za lišavanja, i za odricanja, sve do stepena kod koga se stvari bez kojih mi više i ne možemo, tamo i ne poznaju. Ali pored toga je, samom činjenicom moći (apsolutne i mistične) razvio kod ljudi, pa i tzv. inteligencije jedan odbranbeni ponos (kome ne smeta što se osniva na neznanju, neobaveštenosti, moralnoj izopačenosti – naprotiv to ga jača) ponos siromaška na ono što ima.
A pošto ima samo bombe, biće on i na njih ponosan. Zapadni čovek kome se čini da bi bez erkondišna, i punog robnog magazina umro, jednostavno prestao da funkcionise, ne može razumeti da neko bude gord na nešto od čega nema neposredne koristi. Ali kada bi Amerikanci bili spremni da priznaju prirodu obožavanja svojih marinaca, kad bi shvatili kultni odnos prema njima, premda im njihovo umiranje po azijskim koordinatama ništa neposredno ne donosi (osim ponosa, i osećanja snage, dabome) onda bi shvatili običnog Rusa koji svoju bombu ljubi, iako miroljubiv, kao i samoga sebe. (Ono što je pisac dobro shvatio još 1965. u Kijevu.)
Pretpostavka, dakle, da bi raspoloženje naroda, čak i kada bi sve kontrolišuća i inhibitorska priroda sovjetskog sistema, to dopustila, da bi neko izmenjeno raspoloženje naroda nateralo gerontokratiju na popuštanje, jednako su neverovatni kao i pretpstavka da bi redovni udari po glavi protivnikovoj naterali ovoga da promeni glavu. Pre će biti da bi, ako vidi da to postaje neizdržljivo, udarac uzvratio.
Druga pretpostavka da bi do ideje o popuštanju mogla doći sama vlast, ili neki navodno njen liberalniji deo, još manje je verovatna. Morala bi onda takva vlast misliti na američki način, poznavati svoj narod jednako površno kao što ga poznaje prosečan građanin Srednjeg zapada. A to je contradictio in adekto. Da tog poznavanja nema u Rusiji ne bi od 1917. prošla kroz najteža iskušenja što ih je ikada jedan narod doživeo, a da pretežni uzroci leže u volji vlastodržaca.
Reganova politika zasniva se na radu mozga prosečnog Amerikanca sa Srednjeg zapada. Taj rad nema nikakve korespondencije sa funkcionisanjem prosečnog ruskog mozga u predelu Urala.
Pre je od popuštanja verovatno da će doći do nuklearnog kremiranja kad dalja trka ne postane bezpredmetna, jer ona je to već odavno, nego kad postane - nemoguća.
Možda bi jedna obrnuta politika imala više izgleda. Radikalno smanjenje izdataka za naoružanje omogućilo bi Sovjetima da ponovo krenu putem Lenjinovog besmislenog sna o imitiranju materijalističke civilizacije Zapada, “dostići i prestići” ponovo bi postala izvodljiva parola.
Za 100 godina mira, prosperitet bi daleko temeljnije razorio komunističko društvo od svakog nuklearnog straha. Obilje bi uništilo ideju koja se drži jedino na siromaštvu. Hiljade godina jedne usmerene civilizacije potrebno je da se čovek odvikne od prirodne sebičnosti (ne sebičnosti prirode, nego svoje – ljudske). Samo nekoliko godina laissez fair-a je dovoljno da tu sebičnost primi kao normalan način života.
*
Jedan morozni dodatak “Korisnim štetočinama” od 7. 12. 1983. i dalje unapređuje razumevanju dijalektike.
Na suđenju tzv. bloku trockista i desničara, sa Buharinom, Rikovim, Jagodom, Krestinskim u doku, otvorenom 2. marta 1938, tokom Jagodinog saslušavanja, državni tužilac večni Višinski rekao je bivšem, ne, dakle, tako večnom šefu NKVD-a da je njegova špijunska aktivnost dokazana. Jagoda je malo iznerviran odgovorio: “Ne priznajem da sam kriv za špijunažu. Da sam ja bio špijun, uveravam vas da bi tuce zemlja slobodno mogla raspustiti svoje tajne službe”. (Veliki teror, 549)
Jednom se i dijalektika našla u neprilici. Mislim, zašto bi buržoaskim zemljama, i inače štedljivim, trebali da održavaju tolike, nesigurne i opasne špijunske aparate, kada je za njih radio onaj ko je pozvan da ih goni i ko je po funkciji u posedu i onih tajni do kojih običan terenski špijun ni sanjati ne sme da dopre.
Na sudu dijalektika nije dala odgovor. Verovatno se držalo da se to u smislu čuvenih Staljinovih “korisnih štetočina” po sebi razume, da se po sebi razume kako su najviše zakonspirisani oni špijuni koji špijunsku delatnost ne obavljaju. U međuvremenu je, buržoaska formalna logika idiotski nastavljala da razbacuje pare na špijunažu, iako je Jagodu – smenio drugi špijun Ježov. Pa čak i kad je nakon njega, kad je ovaj razobličen, na čelo tajne policije došao Berija, za koga se tek od 1953. saznalo da je radio još odavno, od svoje džordžijanske mladosti za Intelligence Service.
*
9. 12. 1983.
Nekoliko ideja o komunizmu.
Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti [su] oni koji je vide u nepodnošljivoj jačini.
Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gori od samog komunizma. (Parafraza Kamija.)
Ako komunizmu treba hiljadu godina da na bolje promeni svest ljudi, pitam se koliko puta po hiljadu treba svesti ljudi da na bolje promene komunizam.
Komunizam je san iz koga se čovek ne budi. Komunizam je, takođe, realnost u kojoj će svako imati prema potrebi; pitanje je samo kako dotle sačuvati potrebe.
Komunizam je i pravedna raspodela dobara koja se ne proizvode.
Komunizam je jedini homeopatski lek za društvena zla; nejednakost leči neravnopravnošću, odsustvo slobode ropstvom, nepravdu nepravednošću i društvene neefikasnosti – neekonomičnošću.
Tvrditi da je komunizam nužan zato što je dobar (pravedan) isto je što i verovati da je žena kurva samo zato što je lepa.
Komunizam je kao vatra; najlepši je iz daljine; na izvesnoj udaljenosti može vas ugrejati, ali ako mu se suviše približite, ili u njega uđete – spaliće vas.
Komunizam je kao Bog, ne može se dokazati, samo iskusiti.
Opresija je majka komunizma, kao i svaka majka ostavlja (detetu) čedu u nasleđe svoju prirodu. Komunizam, međutim, kao i svako potomstvo ima i vlastitu, stečenu opresivnu prirodu. Opresija porekla i opresija vlastitog života, urođena i stečena spajaju se (stapaju se) u jednu.
Razlozi za komunizam mogu biti i očevidni; u kapitalizmu se ponekad čak i mogu dokazati; poteškoća leži u tome da se oni dokažu i u komunizmu.
Komunizam je jedini društveni sistem u kome je komunistima vrlo često teže nego u bilo kom antagonističkom poretku. Ovi im po pravilu ograničavaju slobodu samo kao komunistima, pa najčešće ni to; vlastiti ih ponekad ograničavaju i kao ljude.
Sve što računa na prinudu, na prinudu je osuđeno; sve što od prinude živi od prinude će umreti. (Ova se maksima, nažalost, ne odnosi na komunizam.)
*
10. 12. 1983.
“Lektira, decembra 1983.”
1.Solženicin: The Gulag Archipelago 3, Collins – London – 1978. (U džepnom izdanju imam prva 2 dela, 3. mi nedostaje, nabaviti ga. To je jedna od onih knjiga bez kojih se ne može. Poput Biblije, Don Kihota, Josifa, itd.)
2.David Irving: Uprising! Hungary 1956 – Hodder and Stoughton – 1981.
3.The Collected Works of A. Huxley – eseji pod zajedničkim naslovom “Ends and Eons” – Chatto/Windus – 1969.
4. The Collected Works of A. Huxley – “Music at Night and other Essays” – Chatto/Windus – 1970.
5.Bernard Crick: George Orwell – A Life – Secker/Warbourg 1980.
*
“The Day After” (tele-film)
Kraj ljudske civilizacije doneo bi prirodi nesumnjivo olakšanje, čak i ako bi joj trebale hiljade godina da se vrati u ravnotežu iz koje je izvedena poslednjim humanim ratom. Jedan od dobitaka svakako bi bio brisanje iz memorije (iz memorije uopšte) Krstaških ratova, Aušvica i Kolime, Svete inkvizicije i svete tehnologije, gladijatorskih (igara) i berzanskih igara, spaljivanja Aleksandrijske biblioteke, Hirošime i Đordana Bruna, beskonačnog umiranja od gladi afričke dece, istrebljenje Acteha, Inka, i Indijanaca severne Amerike,
ukratko, sem izvesnih časnih ali neobjašnjivih izuzetaka, celokupne ljudske istorije, stopa ljudskih sa planete koju smo isprljali; ali zajedno sa onim za čime se nema šta žaliti, nazvali je ako hoćemo, našom sudbinom, otplatom tzv. napretka, nužnim posrtajima u razvoju, s tim bi propale i Leonardova “Tajna večera”, oba Zaveta, Hristova žrtva, mudrost Bude, Betovenove simfonije, Mocartovi kvarteti, Vagnerove opere, sopoćanske freske, burmanski hramovi i piramide, uspomene na Haldejske mage, Albertusa Magnusa i vesti saidskih sveštenika o velikom Atlantisu, nestala bi uspomena na toliko neuspelih napora da se ne doživi Dan Posle.
A to je za žaljenje.
Prikazivanje filma nije ostavilo utisak na američko javno mnjenje. On, izgleda, nije promenio ničije mišljenje. Oni koji su za bombu bili – ostali su za nju i dalje. Oni protiv – protive se još uvek.
Možda je to zato što svi mislimo da nećemo biti u ….. kada ona padne. Da neće pasti na grad u kome ćemo mi biti A možda je to prosto zato što nas je istorija ipak naučila nečemu – da živimo dok možemo, da umremo kad moramo.
Francuske kritike pišu da je film “drven” (wooden). Hoće se reći da je neubedljiv. Možda je to razlog ravnodušnosti?
Ali, ona, bomba, neće biti - dosadna. O, ona će biti metalna i vrlo ubedljiva. Ona će konačno ubiti ljudsku memoriju, koju mi sada uspavljujemo ravnodušnošću.
***
Sve velike istine su očigledne, rekao je A. Haksli (od onih za koje znamo, dodao bih, možda izlišno ja), ali sve očigledne istine nisu velike. Jedna od njih je očigledno istina “Dana posle”. Ona je, naime, očigledna, ali je to u našim očima nije načinilo naročito velikom. Možda će to postići bomba. Ali niko to neće znati.
(Ovo je zabeleška pre gledanja “Dana posle”.)
*
Jedna uspomena. Mahinalno sam otvorio televizor u vreme kada ga nikad ne gledam. Stan Laurel je pokazivao Oliver Hardiju trik sa unakrsnim hvatanje ušiju, koje Hardi, naravno, nije nikako mogao da ponovi. (Jedan sat sam pokušavao i ja ali bez uspeha, samo to nije tema priče.) Odmah sam prepoznao film “Fra Dijavolo”, priča o kavaljeru – razbojniku.
I više nisam bio u Londonu 1983. nego u Kninu 1938. Sedeo sam za rezervisanim stolom “Grand hotela” – u društvu četiri generala, filma koji se davao dok se večeralo i himbersafta, kako se zvala ondašnja Coca-Cola. Sećam se žandarmerijskog generala Trišića, ali ne i imena komandanta mesta, komandanta divizije i komandanta Kninske armijske oblasti.
Moj otac i majka su imali neku večeru u varoši i ja sam ostavljen vojsci da se o meni stara. Tada smo se skoro godinu dana hranili u hotelu g. Laće i generalsko se društvo svake večeri skupljalo za našim stolom.
Ne znam jesam li išta zapamtio od razgovora koji su se vodili – i koji su jamačno kretali oko buduće teme elaborta generala Đorđija Njegovana “Kako odbraniti Jugoslaviju”, ali se dobro sećam te večeri, kako smo se bučno smejali Fra Đavolu i svi zajedno pokušavali da savladamo trik unakrsnog hvatanja noseva. I ja ne znam da li je iko od tih vojnika tokom karijere uspeo najzad da uđe u Stenlijevu tajnu. (Bilo je to vreme kad su Nemci ulazili u Prag). I možda je bilo i važnijih tajni za pronicanje.
*
11. 12. 1983.
Noću sam platio gledanje jednog dana – “Dana posle”. Ne mogu reći – neočekivano. Predviđao sam da će moji živci pokušati na neki kurvinski način da se oslobode šoka što ga je priča o nuklearnom ratu u njih deponovala, ali nisam verovao da ću lično biti bombardovan. Prošli put kad sam nešto slično sanjao iskušenje se zaustavilo na totalnom, zaslepljujućem bljesku u jednom prozoru u kome se pre toga videla kupola St Paul-a. Ta se mora, izgleda, sada nastavila.
Nisam zaslužio ničeg da budem pošteđen. Najpre sam doživeo iskonsku paniku bez posledica, potom posledice bez panike ali pune bespomoćnog očaja. Imao sam samo jednu poštedu. Nisam bio oženjen, i nisam imao ćerku. Ni majka mi više nije bila živa. Umrla je vrlo davno i pretvorila se od bolne u prijatnu uspomenu. U potajnom pogađanju sa napetim živcima, pre nego što su me prinudili na san, odneo sam, najzad, i ja jednu pobedu. Možda je moja podsvest odbila da sanja san, ako je on u prvobitnom scenariju sadržao smrt onih koje volim?
Ležao sam na skveru pošto je atomska bomba već odavno pala. (Prema mom dnevniku u snu od …….a ovaj san se sanja u noći između 10. i 11. decembra 1983.) Nuklearni orkan, koji se već udaljivao, oslobodio je obrise nebodera oko mene svih izlišnih detalja i ostavio samo užarene čelične skelete da se elastično povijaju kao drvored crnogorice sa jednog popularnog snimka iz 1950-tih.
Nebom je vejao crven, usijan sneg. Na poravnjenom pejzažu koga je plameni orkan tek doticao, poslednji su ljudi, grafički kao na filmu, nestajali, ostavljajući iza sebe samo svoje usijane kosture u grotesknim pozama u kojima ih je toplotni udar zatekao. Ja sam bio, znao sam, poslednji živi čovek na svetu, ostavljen, jamačno da bih bubašvabama, budućim gospodarima planete svojim bolesnim, leproznim izgledom pokazao, dokle ne smeju dospeti ako ikada stignu do neke civilizacije.
Probudio sam se. Pretpostavljam da me je od nastavka sna spasao užas pred saznanjem da sam poslednji čovek, izabran za muzej jedne insektoidne rase. Zapalio sam cigaretu i izdiktirao u diktafon sledeću belešku: “Dobitak od nuklearnog rata imaće samo – bubašvabe. Samo one imaju neke ozbiljnije šanse da ga prežive. Ima li, dakle, smisla povesti rat da bi se jednoj drugoj vrsti otvorio put zvezdama?” Tome sam dodao opasku: “Napasti nuklearnim oružjem nekoga da bi ga pobedio, isto je što i izvršiti samoubistvo da bi ga ubio”. Zatim sam zaspao.
San me je čekao tamo gde sam iz njega pobegao. Još uvek sam bio poslednji čovek na svetu. Razlika je bila jedino u tome što sam svojim Sabranim delima, za Muzej bubašvaba, mogao dodati još dva pismena zaključka. Najednom svuda unaokolo, po avetinjskom pejzažu koji je siveo, i ličio na neki urbanizovan pakao u naglom hlađenju, ali još uvek daleko od mene, počeše padati minijaturne atomske bombe, hiljade metalnih kopiladi velike hidrogenske majke, zamišljene za kloniranje stometarskog dijametra. Jedna od njih pade mi kraj nogu.
Ličila je na starinske bombe, sa propelerom u repu. Propeler se usporavajući još okretao kad prestane patuljasta atomska glava eksplodiraće i razneti me ili, ako krened da bežim, pretvoriti u grafi;ki prikaz čoveka, njegov koštani obris. Brzina kojom sam bombu zgrabio, bacio je u jednom pravcu (na horde bubašvaba koje su se spuštale belim spomenikom Neznanog junaka iz jednog od naših ratova) a sam pojurio u suprotnom, bilo je za moje fizičke moći – one se jave - čudesna, naročito ako se uzme u obzir da san retko kome dopušta željene pokrete i da ih najčešće svodi na ponavljanje besmislenih pokušaja. Bomba je eksplodirala na spomeniku (ostavljajući me i sada u nedoumici koga sam gađao: ratnika ili bubašvabe) i ja sam ostao živ.
Pošto sam i dalje osećao da sam poslednji čovek na svetu, ponovo sam se probudio.
Ovog puta nisam pušio i nisam pokušavao nešto pametno da smislim. Napolju se čuo vetar koji sam sa sobom doneo iz svog nuklearnog sna, u sobi je bilo hladno, mračno i neprijatno. Java ništa nije činila da me zadrži. Ponovo sam utonuo u san.
Ali ovog puta on nije bio isti. Događalo se, doduše, kao i oni raniji u svetu “Dan posle”, ali su neke okolnosti bile povoljnije. Kao da je san popustio mojoj odvratnosti pred izgledima da ostatke života provedem sa bubašvabama, i vratio svetu izvestan broj ljudi. Svi su oni, istina, bili radioaktivni, i beznadno bolesni, svi su ličili na izopćenike u visokom stadijumu lepre, ali su bili ljudi, i to se, što se mene ticalo, jedino brojalo.
Bio sam bibliotekar jedne džinovske biblioteke, smeštene u atomskom skloništu, u kojoj je, prema mom snovidnom saznaju bilo skupljeno celokupno iskustvo čovečanstva. Sedeo sam za stalkom za izdavanje knjiga, a ispred mene se, sve do tmine koja ga je gutala, vukao red ljudi, žena, dece, u raznim fazama radioaktivnih raspadanja. Ja sam svakome od njih davao knjige.
Cilj je bio da se ljudska memorija, ispražnjena nuklearnim udarom, onako kako ovaj magnetnim poljem zaustavlja svaku mašineriju, ponovo napuni znanjem o sebi i svetu kakav je bio nekada. Cilj je, tako sam bar tada mislio, bio da se opet postane čovek, jer sada smo bili samo besciljni automati.
Čudno je, međutim, bilo, i ja tome u snu nisam mogao naći objašnjenje, da nikome nisam uzimao ime ili zapisivao knjige koje sam im davao. (Pretpostavljam sada da ti ljudi više nisu imali imena, da ga se više nisu sećali, da je zajedno sa ljudskim saznanjem iščezlo iz njih i ime koje je bilo samo njegov najnevažniji deo.) Još čudnije je bilo – ali za to sam od sna na kraju dobio dobre razloge – što knjige nisam izdavao po nekom sistemu, vodeći računa o korisnim ili nekorisnim temama za vaskrsenje civilizacije (očevidno je, na primer, da knjiga o ribolovu ima trenutnu prednost nad udžbenikom okretnih igara ili Eliotovih stihova) već sam vodio računa i ne otvarajući ih, da svako dobije istu količinu papira, odnosno znanja. Pošto je težina bila odlučujuća, upotrebljavao sam kantar, pa je neko dobijao po nekoliko tanjih knjiga, a neko dve deblje, a neko, opet, jednu vrlo debelu.
Ne znam koliko je to trajalo, ali najzad sam ostao sam. Uzeo sam knjige i za sebe. Kantar mi je dosudio, Bibliju, 3. knjigu Don Kihota i sveščicu šahovskih otvaranja.
Izašao sam iz skloništa, s namerom da odem kući i da počnem rad na obnovi svoje ljudskosti. Sve tri knjige bile su za tu svrhu neophodne, prva je ponovo trebala da me načini dobrim, druga veselim, treća, vežbajući me logičkim zaključcima, pametnim. Osećao sam da sam bolje prošao od nekih drugih, pitajući se šta će naučiti neko ko je dobio francuski kuvar, priručnik za zaštitu od atomskog udara ili cenovnik hotela na Bermudima.
Napolju je, usled leta, i dana vladala polarna noć. Zemlja je posle toliko meseci opet postala čista. Svuda unaokolo, gde je nekada bio skver na kome sam iskusio poslednji rat (koji je trajao 30 minuta za razliku od nekadašnjih 100-godišnjih) stajale su modre sante i ledeni tesnaci škripali na vetru.
Uvukao sam se u svoju celiju i zapalio vatru. Počeo sam najpre sa Zbornikom šahovskih otvaranja. Bibliju sam ostavio za kraj. Njen fini papir daje trajniju toplotu. Svoje sledovanje morao sam štedeti. Iduće knjige biće izdavane tek kroz mesec dana.
Shvatio sam i probudio se. Ovog puta za uvek.
*
Revolucija i insekti.
U ogledu “Kako organizovati takmičenje” iz januara 1919. Lenjin je kao jedinstveni cilj čistke označio “oslobođenje Rusije od svih vrsta štetočinskih insekata”. Kad saznamo da je reč o jednom naročitom sloju ljudi, postaje nam jasna i prava priroda preporučenog takmičenja.
Slobodniji prevod bio bi da se preporučuje utakmica u ubijanju. Što se istrevljivanju ljudi daje agrikulturni značaj potvrđuje naučne izvore Lenjinovog marksizma. Jer, ako neko u jednom čitavom sloju ljudi vidi samo “insekte”, pa još i štetne, logički je da mu jedino njihovo gaženje može pasti na pamet. Očekivati da taj neko vidi kako su ti “insekti” ljudi, samo u “klasnom insektoidnom obliku”, štetočine možda (klasi, ali ne sebi zahvaljujući) ali ipak rođenjem ljudi, bilo bi, u međuvremenu, prirodno ako je reč o marksisti.
Jer ako klasa čini čoveka, pa, dakle, rđava klasa nužno i rđavog čoveka, ili “štetni insekt” onda se ne uništavaju ljudi nego njihova klasa, odnosno ono što je klasom čini, što je omogućuje. Pa ipak Lenjinov zahtev smesta i sa preporučenim takmičarskim elanom sproveden. Vlasnička klasa nemilosrdno je anihilirana, a njeni mizerni ostaci dovršeni čistkama od 29-te i onim od 37-38. godine, najčešće pod starom zoološkom klasifikacijom, ali su u međuvremenu još mnogi slojevi stanovništva (proletarijat uključujući) proglašeni insektima.
*
13. 12. 1983.
“Povratak u zatvor” – 2
Kad su Solženicina dva SMERŠ oficira (Gulag, I, 18) saopštili da je uhapšen, on je, naravno, kao i svi uhapšenici svih vremena pitao: “Zašto?”. Ali pitanje je postavljeno prilično drukčije od svih koje se ponavljalo, iako je značilo isto. Bilo je nekako suviše tehničko, pošteno, njemu nije sledila, iskazana ili promišljena, tvrdnja da je to “mora biti neka greška”, tvdrdnja koja u najvećem broju slučajeva predstavlja konstitutivni, premda neformulirani, sadržaj pitanja – zašto?
Sol., dakle, nije znao samo zašto je optužen, interesovala ga je specifikacija krivice, a ne njeno postojanje. Po uzansama sovjetskih logike morao je on biti svakako kriv (jer da se ostane nevin načina nije bilo) i sve dotle krećemo se po terenu raskrčenom ispovestima bezbroj ruskih uhapšenika. Ali to plauzibilno “zašto?”, to naivno, tradicionalno zašto (s konotacijom “čemu?”) otkriva kod Sol., i odsustvo i pomisli da je u pitanju greška, svest da ta greška, zapravo, čak ni po suludim dijalektičkim sovjetskim standardima – uopšte nije greška.
Da je njemu i mesto u zatvoru. Dozvolimo bar da je bio nesiguran. Možda baš i nije držao da mu je mesto u zatvoru ali da na pravom mestu nije ni na slobodi, to se čini verovatno.
Ja ni toliku nesigurnost nisam imao. Kad mi je, u izmicanju prvog sna, rečeno da sam uhapšen, ja sam odmah i jednovremeno znao i "zašto" i da tu nema nikakve greške. (Jedina je greška u tome što sam dopustio da me uhvate.)
Izdeklamovao sam, dabome, i ja svoje obavezno zašto. Zašto, zapravo? Bilo bi lepo otvoriti dnevnik pa tamo pročitati da sam to pitao samo zato da dobijem u vremenu (koje bi na prvom saslušanju iskoristio da izvučem iz islednika sve što ovaj o meni zna, da bih sakrio što ne zna). Jer ako bih se ponašao kao da znam zašto sam uhapšen, morao bih početi priznavati još sa vrata. Bilo bi to, dakle, lepo, ali ja ne otvaram dnevnik, koji bi, uostalom, jedva mogao pročitati, jer nekako znam da tu nikakvih lukavih planova neću naći (nadam se, vraga, da sam bio iskren?) nego prosto priznanje da ništa gluplje trenutno nisam uspeo smisliti.
Sol. (pa ni ja) ne kažemo da je to bila greška. Milioni su, međutim, rekli. A, da li je uistini bila? Da li je ta greška zaista bila ona prava, grešna greška. Uzmimo da je bila. Pa šta? Naravno da je bila. To je i htela da bude. To je greška koja se kao greška izvodi. To je greška zbog greške. To je ona vrsta stvaralačke (da se ne kaže baš prirodne) greška, zbog koje se i svi nevini moraju osećati – krivi.
Ako policija goni SAMO krive, kako bi mogla uplašiti nevine i sprečiti ih da jednom i oni skrive. Samo tako, očigledno, što ih ne razlikuje od krivih. Kad bi se samo na krivima ostalo, nevini bi se osećali sigurni, i ako bi se dovoljno dugo osećali tako zaštićeni, tako bezbedni, tako sigurni, nema sumnje da bi nešto skrivili. (Pravdu bi protumačili kao slepilo, što ona i jeste, inače ne bi bila dočarana uvek povezanih očiju.) Dijalektički je nužno, dakle, da se hapsi svi, krivi što su skrivili, što se razume, nevini, što će skriviti i što će se razumeti bolje kada se to desi.
Formalno logičke cepidlake bi mogle, naravno, pitati, zašto bi se nevini ustručavao od krivice, kada zna da ga to neće spasti? I da je, dakle, konzekventno, bolje u zatvoru, i savesti ugodnije, ležati kriv, nego nevin, bolje se ždrati zbog nesavršene krivice nego zbog savršene nevinosti. Pitanje je formalno i glupo, što je isto. Nevini ne greše - prosto ne znaju za ovu tajnu.
Ja sam znao. Potrudio sam se da bar ne budem nevin, da na svoju robiju ne bih morao gledati sa odvratnošću zatvorenika sa Golog otoka.
*
No comments:
Post a Comment