Odlomak dnevnika VIII a deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA BROJ VIII a
22. 12. 1983
"Povratak u zatvor" IV deo - ili Krofne na Obilićevom vencu.
Postoji pravo krštenje, kao sećanje na Jordan, potvrda saveza sa Bogom preko njegovog Sina.
Postoji vatreno krštenje u ratu kada čujete prvi metak koji još nije namenjen vama.
Krste vas i kada prelazite polutar, najčešće potapanjem u vodu po ugledu na gusare.
Postoji i polno krštenje kod prostitutke ako imate novaca, a ako nemate, što se češće desava, kad vam dopušte prilike i hrabrost.

Krste vas prvog dana u školi, a u engleskim Public schools okrutnije nego u ratu.
Kad dobro razmislite za svaki čin postoji "vatreno krštenje" ONO - PRVI PUT, što ga odvaja od svih istih ili sličnih u životu.

Čak i smrt ga može imati, jer ima onih koji su se iz nje vratili. (Čak mitski očigledne istine kao da se umreti može samo jednom - nije istinita, odnosno, očigledno je ali nije istinito.)



U zatvoru se nad vama obavljaju - čak i dva. Jedno dole ako priznajete na spratu, a živite u potkrovlju (ili ako živite u podrumu, a priznajete na spratu - onda gore) kod islednika, na prvom saslušanju - prvi put bez oca na jutrenju, drugo, gore ili dole ali u obrnutom smeru - u svojoj prvoj ćeliji.
Ova se beleška ne tiče onog prvog pa će se ovde dati samo njegova suština, ono što je ključ scene.

Kad sam uveden kod islednika ovaj je, po oznakama kapetan, igrao šah sa jednim drugim oficirom, po oznakama poručnikom OZN-e (UDB-e). Ne verujem da su - bilo je oko 2 po ponoći - ostali bez sna samo zbog mene i mojih drugova, jer noć je njihovo vreme u svakom slučaju. Šah je tu bio da utucaju vreme izmedju dva upoznavanja, a ne intelektualna pozlata na jednom odvratnom poslu.

Poručnik nije ni digao glavu, nije me ni pogledao. Očito je bio u nekim pozicionim govnima. Kapetan koji nije, takođe očito bio na potezu, jer me ni on ne bi pogledao, okrenuo je glavu i umorno bez srđbe rekao:

- Jebem ti sunce, samo ste mi još vi falili". Zatim je mahnuo rukom, mene su odveli na "protokolisanje", a on se udubio u odgovor partnera.

(Tek sam kasnije shvatio - njegovo nezadovoljstvo. Bio je novembar 1948 - u godini IB - budući golootočani su punili zatvore. Vreme je bilo "obračuna na levici". Grupa desničara (ne stvarnih, nažalost, već samo u odnosu na krajnju levicu) u tom trenutku nikome nije trebala (ni nama, bogami) samo je unosila konfuziju u ionako konfuznu islednu situaciju, jer to je za sve islednike UDB-e, za policiju uopšte takođe bilo vreme "krštenja".

Prvi put nisu pred sobom imali klasne neprijatelje, koji su se za vreme rata zvali izdajnicima, a sada "neprijatelji naroda" - nego vlastite drugove. Tek sada su našli pred logičkim problemom što ga je GPU sa uspehom rešio već 1921, u obračunu sa radničkom opozicijom, pošto se sa Belom gardom, kadetima, eserima, menjševicima (građanskom i socijalističkom levicom) već izišli na kraj. Trebalo je, možda i ...., tući svog druga iz rata, koji vam je možda i život spasao. Trebalo je verovati da je jedva 4 godine posle pobede - postao njen izdajnik. Trebalo je izbaciti iz njegove glave Ruse i Staljina, koji su još, i te kako živeli i u vašoj. No ovo će krštenje biti predmet jedne druge uspomene - ja je ostavljam i hitam (ne baš) u svoju prvu ćeliju.
Hodnik potkrovlja bio je osvetljen nekim čudnim, mutnim žaruljama, koje verovatno nikad niko nije oprao. (Kasnije sam dolazio u iskušenje, naviknut na red, da zamolim za volažnu krpu i obrišem ih sam. Uzdržao sam se.

Spaslo me je zatvoreničko samopoštovanje, jedna neobična osobina, o kojoj će takođe biti reč, ili strah da bi neko u tom trenutku mogao okrenuti prekidač.) Činilo mi se da prolazim kroz neki, tek načeti san, koga podsvest još nije stigla da oboji. (Ja često sanjam u boji, i prezirem crno-bele snove.) Uzduž hodnika, bez prozora, ređala su se vrata, iza kojih se nije čuo život.

Sve je bilo mrtvo. Ali to je trajalo samo trenutak dok se šum zatvaranja rešetki izgubio i kad su moji i stražerevi koraci tek počeli remetiti tišinu: nju je ubrzo zamenio šum mora.

(Kasnije mi je i to bilo objašnjeno. Bio je to drugi, paralelan, obrnut svet. Ovde je sunce izlazilo uveče, a zalazilo ujutro. Ovde se živelo noću, a sanjalo danju. Život se sastojao od čekanja na isleđenje, od isleđenja, i povratka - kući, u ćeliju sa isleđenja, pa zatim opet na ćekanje. Snovi preko dana sastojali su se od nekoliko uspomena, priprema za odgovore koji će se noću morati davati, ili smišljanju načina, kako da se oni izbegnu. Koraci u hodniku noću značili su samo dve stvari: dolazak po nekog, ili odvođenje ili dovođenje nekog. U prvom slučaju čuli su se jednostruki koraci ključara, u drugom dvostruki. Jednostruki su značili - opasnost. Dvostruki - spasenje. (Naravno kako za koga, za onog koga su vraćali - da, za one po koga nisu došli - da, ali za novog koga su dovodili - ne.

Zatvoreničko uho se naviklo da ove šumove razlikuje. Ljudi potkrovlja znali su da šumovi što ga je pravio moj dolazak nisu ugrožavali. Nastavili su sa ... .... što su radili i čekali drugi šum.
Ćelija u koju sam uveden bila je sa desne strane hodnika, i ja sam kasnije popevši se na visok prozor, premrežen i rešetkom, poduprt leđima jednog bivšeg UDB-ovca, video da gleda u Kosmajsku ulicu. Bila je valjda dva sa tri. Imala je samo kiblu koju sam video prvi put u životu, dva stanovnika, koje sam video poslednji put.

Jedan je bio - da istrčim malo - dežmekast, bled, podbuo čovek ranih četrdesetih, čije ime imam u dnevniku, ali ga se ne sećam. Bio je ovde zbog neke političke organizacije Patrijaršije, koja je čini mi se, bar u nekom logičkom vidu uistini postojala. (Moram priznati, bar koliko sam ja obavešten, UDB-a nije - sve do IB-a, sledila slavnu tradiciju GRU da proizvodi krivce, nego se ograničavala da ih otkrije. Ovo je važilo kada su u pitanju bile organizacije. Kod pojedinaca, ako je bilo politički oportuno, već se postupalo slobodnije. Krivica se logički organizovala. Tek sa IB počinje mašta islednika da radi. Očito su ih klasni drugovi više inspirisali od klasnih neprijatelja.)

Drugi je bio vrlo mršav, asketski srezan čovek od preko 60, sa brkovima Filipa Višnjića. On je bio metalski radnik. Prvi (a i poslednji) koga sam u životu upoznao. Zvao se Brano Omorac. Ne znam odakle je bio poreklom. Možda iz Like. Ličio je na moju predstavu starih boljševika ali u vreme kada su, još daleko od moći, pre 1917, imali ljudske crte i ljudske osobine.

Bio je to izvanredan čovek. Sresti komunistu, četiri godine posle pobede, na kome se pobeda nije videla kao velike boginje, retkost je koja vredi da uđe u svake anale. On je bio onaj na kome se počela buditi mašta naših islednika. Njegova ljubav prema Rusiji bila je ogromna, i on je nije krio (u to vreme nisu je krili ni islednici, jer kada sam ja jednom spremno hteo da se pridružim kritici Staljina i staljinizma, bio sam prebijen, po načelu da što je dopustivo Jupiteru nije volu. Tada su o Staljinu ružno mogli da govore samo oni koji su ga obožavali, mi koji smo ga mrzeli morali smo da govorimo samo lepo.)

Islednika, međutim, nije zadovoljavala ova platonska ljubav prema majčici Rusiji. On je znao da iza platonske najčešće sledi, zna se već šta. Trebao mu je čvršći odnos, neki dokaz ljubavi. Organizacija bi bila najbolja, ali bi se najzad zadovoljio i osobnom špijunažom. (Poznato je da je špijunaža najtajniji posao na svetu. Inače bi bilo nemoguće da polovina ljudi iz engleske kontraobaveštajne službe radi za Ruse.

To je tako svuda - osim kod Rusa. Tamo je špijunaža .... svi su bili špijuni, zavisi samo za koga. I ne pojedinačno, tajno, već su znali jedan za drugog. Nisu samo ljudi bili špijuni, organizacije su bile špijunske. Išlo je to tako daleko da je jedan susret sa vratarem engleske ambasade na ulici - naleteli ste u gužvi na njega, izvinili se - ako ste član nekog filatelističkog kluba sve članove, zajedno sa vama, odvodio u Gulag kao zaklete plaćenike (Intelidžens servisa). Islednik je, dakle, pokušao da njegovu emotivnu krivicu - organizuje. Ne znam je li uspeo. Ubrzo su ga odveli. Dok sam bio sa njim još nije bio organizovan. Stigao je tek do razmišljanja o organizaciji. Nalazio se pred narednim logičkim pitanjem, na koga je u toj zamišljenoj organizaciji računao (imena! imena! imena!) i već je shvatio da bi bolje bilo da se rodio uopšte bez mozga, nego što je se ovim kojim ima pristao na islednikov kompromis. Jer on je bio privremen. Odnosio se na odustajanje od stvarne organizacije ako Omorac pristane da je na nju pomišljao. Sada, najednom, iz tmine nove logike, stvarna organizacija je ponovo uskrsavala.

Jedini kompromis je ovde mogao postojati u broju. Dati imena 5 umesto 15 nevinih ljudi. Ja mislim da se, kad sam ga upoznao, Omorac mučio upravo oko broja, jer opšte načelo stvaranja ilegalnih organizacija, u isled. kancelariji, tek pošto ste zbog njih uhapšeni, već prihvatio.

Bio sam lepo primljen. Smešten sam do kible, ne iz mrzovolje, nego zbog toga što je to nepisan zakon svih zatvora sveta. Na pitanje, zašto sam ovde, odgovorio sam da ne znam. "U početku" rekao je čovek iz Patrijaršije, mislim da je bio ekonom "to niko ne zna". Nisam ga pitao kada se najzad saznaje. Doznao sam 2 sata kasnije. Na moje pitanje zašto su oni ovde odgovorili su unakrsno. Patrijaršija je rekla da je Proletarijat ovde što voli Staljina a i da bi napravio jednu organizaciju. Ovo da bi nisam odmah shvatio. Činilo mi se da je trebalo reći što je, što je napravio jednu organizaciju.

Na to je Metalac usukao brk, pljunuo i rekao: "Jebem vam mater". Pa je za Patrijaršiju rekao da je ovde što je napravio organizaciju, i ta mi se formulacija činila trezvenija (ona definiše razliku, o kojoj sam već govorio, između stare logike koja se bavila klasnim neprijateljima, kod koje je krivica prethodila hapšenju, i nove za klasne prijatelje gde je krivica često tek sledila hapšenje).

Onda smo ćutali. Hteo sam da pitam da li biju? Nisam se usudio. Ne znam kako bih primio odgovor. Kao neprijatelj morao bih želeti da biju jer to je davalo za pravo mom mišljenju o banditskoj prirodi komunizma, kao zatvorenik nisam bezuslovno da u svemu budem u pravu.
Proletarijat je rekao: "Kod njega se to mnogo oteže". "Zašto? "Ima teškoće sa pamćenjem".
Memorija je važna stvar u čovekovom životu. Ali ne uvek. Sve ima svoje izuzetke. I mi nikada ne stradamo zbog pravila, nego zbog njegovih - izuzetaka.
"Sad mu ga popravljaju".
Toliko sam shvatio - biju, dakle. "Ali tebe neće morati" - rekao je. "Zašto?" "Ti ćeš im sve sam reći" - rekao je Proletarijat, kao jednu sasvim utvrđenu stvar. Ključar se pitao "kaki li ona?" Metalac je to znao.

Preskočiću dalji dijalog koji je povremeno dobijao lunatične forme nekih mojih zrelijih drama - da bih stigao do jutra, hladnog, bledog koje je bilo toplo, jer sam se vratio sa prvog saslušanja i shvatio da do večeri neće biti drugog. (Bilo je - i do tri, ali ja sam rekao da čovek ne strada zbog pravila nego njegovih izuzetaka.)

Patrijaršija koja je celu noć bila indisponirana za razgovor - radila je jamačno na svom pamćenju - živnula je. "Znaš šta", rekao je, "ovde nas hrane balegama". (Što se mene tiče uopšte me nisu morali hraniti, lepo sam živeo na vlastitoj jetri.) "Ali", nastavio je "imaju običaj da kad god dođe neko novi, dele krofne". "Svima?" raspitivao sam se kao da je u tom saopštenju najvažnije bilo pitanje - opšte jednakosti, a ne same krofne. "Ne svima. Samo ćeliji sa tim novim". "Ja ne volim krofne". "Ali mi ih volimo. Budi drugar, traži ih". "Zar ih sami ne daju?" "Ne govnari ih pojedu, ako se ne traže".
Dali su nam doručak, parče crnog hleba (koji danas smatram zdravim) i ciguru od kafe (koju danas, kao zdravu, takođe pijem).
Ključar je zatvorio vrata. Moji drugovi posmatrali su me nemo i žalosno. Osetio sam solidarnost. Ja sam upravo imao slavu - Sv. Luku - a oni ko zna kada su videli kolače. Kucao sam na vrata. Na buši se pojavi jedno oko. "Šta hoćeš?" "Krofne" - rekao sam. Oko je, kao magično na radiu, još neko vreme sijalo u koturni buše, a onda se ugasilo, pa metalni se poklopac spustio i ključar otišao.

Verovao sam da je otišao po krofne. Posle izvesnog vremena ponovo sam zakucao. Buša se ponovo otvorila. I u njoj ponovo pojavilo oko. Sijalo je jače, kao na čelu kiklopa. "Šta sad hoćeš?" "Šta je bilo sa tim krofnama?" "S kojim krofnama?" "Sa krofnama koje delite kad dođe neko novi!" Oko je još neko vreme divljački sijalo zatim se sve ponovilo, buša se zatvorila, stražarevi koraci udaljili.

Sada mi je bilo dosta. Znao sam da zatvor pretpostavlja izvesna ograničenja, ali čak i kod komunista ograničenja propisana zakonom. Bio sam spreman da te propise poštijem. Ali nisam smeo dopustiti nikakvu arbitrarnost, naročito povodom mene. Ako se krofne u načelu dele, moraju se podeliti i u svakom pojedinom slučaju koji načelo obuhvata. Čovek i u najtežim situacijama mora zahtevati poštovanje svojih prava.

Zalupao sam na vrata iz sve snage. Okrenuo sam se mojim drugovima da vidim odobravaju li moju upornost. Nisam video. Obojica su ležala pokrivena ćebetom koje se čudno treslo. Nisam video ni zbog toga što su se vrata iza mene oznenada otvorila i pre nego što sam stigao da se okrenem, i primim krofne, za koje sam bio siguran da su konačno stigle, strahovit udarac čizme u stražnjicu bacio me je tri metra napred.
To je bilo moje krštenje. Mogu biti srećan što nisam bio u zatvoru jednog Vojnovičevog romana, gde se ono izvodilo kao lutrija koja se igra žmurke.
A. Weisberg-u je rasrđeni islednik naredio da se okrene zidu i tako daje svoje izjave.Weisberg-a je posle ceo islednički kor zvao onim koji govori zidu.
Za mene su svi pitali: "Jesi li to onaj koji traži krofne?"
*
"Jedan odgovor iz zavetrine". (Ilustrovana politika 6. 12. 1983.)

Voleo bih videti hoće li se Binićanin osećala u zavetrini 5 000 funti duga, ili naših 100 miliona, u zavetrini života na kreditnim kartama, koje se primiču kraju, u zavetrini odsustva ikoga da vam pomogne, u zavetrini pisanja knjige čije vam se tek drugo izdanje - od pola pa napred - isplaćuje, jer sve ostalo potrošite na studije, u zavetrini nemogućnosti da već decenijama idete na letovanje, jer vam je avion skup, a voz dug, u zavetrini možda da oko 12 gasite sijalice na ulasku u kuću, da bi uštedeli na struji, u zavetrinama u kojima, taj moj narod, u čiju službu nepozvana stavlja ona svoju borniranu ironiju - ne živi. On živi na vatrometini. U redu. Ali ja u zavetrini - zdrave pameti.
*
23. 12. 1983.
Sinoć gledao jedan francuski TV film "Putevi egzila" o poslednjim mučeničkim godinama Žan Žak Rusoa. Situacija ovog evropskog potukača, večnog prognanika, ovog "nežnog" buntovnika, opterećenog upornom grižom savesti (koja je, naravno, imala i nešto stvarnog posla) jer on je naterao svoju družbenicu Therese Lavasseur da se odrekne njihovo petoro dece, ovog egocentričnog idealiste i humaniste koji toliki broj ljudi nije trpeo, podseća me na jednu od najsavremenijih crtanih šala.

Jedan čovek besomučno beži ulicom. Sa svih strana ljudi pakosna izraza na licu na njega pucaju. S prozora odozgo baca se na njega kamen. U daljini se razapinje žica preko koje će pasti - čovek kaže: "Jedino se plašim da ne dobijem maniju gonjenja". Ž. Ž. Ruso je dobio maniju gonjenja. prestao je verovati i svojim zaštitnicima i svojim prijateljima. Ali uprkos proganjanju kojima je ga izložila monarhija, (nudeći mu u međuvremenu penziju koju odbija da bi ostao nezavisan i izdržava se dajući časove, prepisujući note) napadima crkve i štampe, šikanama neobrazovanog naroda koji ga smatra antihristom i ismejavanju intelektualaca koji ga drže ludakom, njemu se ne veruje da za strah ima razloge.

Oni koji vladaju uzvišeni su u neznanju svoje sudbine. Aristokratija ga štiti. U Parizu gde mu je zabranjeno da objavljuje, čita svoje "Ispovesti" po salonima, oduševljavajući one koje će njegove ideje odvesti na giljotinu desetak godina kasnije. Palili su njegove knjige, ali ih je voleo i Robespjer.
Žan Žak je bio jedan od prvih modernih ekologista. Nekada sam se volterijanski podsmevao njegovoj ljubavi prema prirodi. Danas sam i sâm na tu ljubav prinuđen opasnošću da je izgubim.
Za Rusoa egzil nije bio samo prinudan način života, on je bio dobrovoljan način mišljenja.
*
Moto za drugu priču "Arhipelag" zbirke koncipirane 17. 11. 1983.
"Decenije prolaze i ožiljci prošlosti za uvek iščezavaju. Tokom toga neka ostrva Arhipelaga zadrhtala su i raspala se, i Polarno more zaborava pokrilo ih je. I jednog dana, u budućnosti, taj će se Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, od naših potomaka biti otkrivene kao neki neverovatni salamander".
*
Arhipelag (komentari - Solž. I deo, str. 4.) upravo zato ga i ne prepoznajemo, zato što počinje odmah do nas, pored nas, a ja bih se usudio ići i dalje i reći - U NAMA. On počinje u hladnoj bezobzirnosti beznačajnog činovničića na šalteru pred kojim čekate satima, i u našoj spremnosti da to podnosimo; u ravnodušnosti bolničara koji vam saopštava smrt oca, i u našoj ravnodušnosti sa kojom ga izvinjavamo; u nekom trivijalnom propisu naopake logike, ali u u našoj naopakoj logici sa kojom se ne samo sa njime mirimo, nego mu još i opravdanje nalazimo; okrutnost logoraških i zatvorskih stražara počinje sa neljubaznošću prodavačice u trgovini i kojoj kupujete duvan, i još bliže u vama kada ste sa njom - grubi.

Kapije gulaga nisu blizu nas; one su u nama.
Ovo je nacrt teme za jedan širi ogled sa citatom Sol. kao motom.
*
"Ponovo u zatvor - V" - "Otpori i komoditeti" strana 3.
Ni u jednom jedinom trenutku, tokom mog hapšenja, sa 6. na 7. novembar 1948, ja nisam pomišljao na otpor. (Koji je uostalom bio prilično nemoguć. Za otpor pored volje, a pre toga još i toga da je čovek o tome uopšte mislio kao alternativi, pored fizičke snage i veštine - sve prednosti koje su meni nedostajale, pa su se iz ove perspektive molbe roditelja, naročito oca, da gimnastišem, kao i svi nepoštovani roditeljski saveti, pokazali pametni, potrebne su još dve stvari: oružje ili prilika, premda bi za to drugo, uostalom jedna - prilika koja čini nepotrebnim oružje, ili oružje koje samo sebi pravi priliku.)

Nisam dakle pomišljao na otpor iako nisam imao ni to oprevdanje koje Sol. dopušta svom zamišljenom uhapšeniku. Ja nisam imao potrebe da se trošim oko pitanja zašto sam uhapšen. Ja sam to znao. Mozak mi je, dakle, bio slobodan za otpor (koji u prvom redu uključuje bekstvo, koje može biti samo bekstvo, jer se ostali duhovni, platonski otpor dovoljno iscrpljuje u pitanju blagog protesta ZAŠTO, koje se izgovara, kao amin nužno, kriv čovek bio ili ne bio.)
Zašto onda nisam na bekstvo mislio?

Mogao bih reći više razloga. U prvom redu da nisam imao ništa s čime bih ga izveo, ni oružje, ni priliku. Ali to bi pretpostavljalo da sam o otporu mislio, pa sam od njega racionalno odustao, kad sam takođe racionalno ustanovio da bi on bio beznadežan. Ali to nije istina. Mogao bih takođe reći da sam bio iznenađen, i da je uzbuđenje demobiliziralo moju misao o bekstvu, ali ni to ne može biti istina, jer takva misao koja bi se demobilizirala uopšte nije postojala. Bila je prosto neegzistentna, taman koliko i kod Jevreja koji su čak i kad su znali da ih sa peškirima preko ruke vode u smrt, i dalje išli na - tuširanje.

Ispravno bi pitanje bilo ne zašto nisam pružao otpor, nego zašto na otpor nisam mislio? Znao sam da ću biti uhapšen, samo ne i kada. Svaki iskusan "ilegalac" jednostavno bi iščezao. Ili barem pokušao da iščezne. Ilegalne organizacije se ne prave RADI hvatanja njenih članova. Trebao sam ostati jedino pod uslovom da smo SDOJ napravili da bi lakše bili pohvatani. Očito to nije bio slučaj, jer bi onda jednostavnije bilo samo se prijaviti nego iscrpljivati u čekanju - neizbežnog.
Ispitujući okolnosti u kojima se u to vreme živelo, nalazim prave razloge odsustva svake ideje o otporu (osim one već sadržane u činjenici da se kroz organizaciju deluje protiv komunista i komunizma).

Znam da mi se neće dopasti, da će mnogima izgledati smešni, ali to ne može umanjiti njihovu psihološku verodostojnost, izraženu već u naslovu ove uspomene.

Razlozi su u - komoditetu. Naslov "Otpori i komoditet" precizno pogađa istinu.

Ma koliko, nakon 1944. živeo, u širem krugu postojanja lišen bezbednosti koja je moje detinjstvo učinila srećnim, u jednom užem krugu roditelja, prijatelja, drugova, iluzija te bezbednosti se zadržala, i ne samo zadržala, već paradoksalno, u uslovima dobrovoljne izolacije - pojačavala.

Ona je osiguravala san nekog DUHOVNOG pa i fizičkog komoditeta neophodnog da se podnesu i preovladavaju mnoge neprijatnosti koje je čovek van tog "branjenog" ekskluzivnog kruga doživljavao. Odlazak u zatvor je samo povećavao te neprijatnosti ali ni duhovni, pa u izvesnoj meri i fizički, nije izvodio iz mog kruga u kome sam bio bezbedan. Taj je krug, istina bio oko zatvora, a ne između njega i mene, pa ipak probijeni sa obe strane zatvorske zidove kao osećaj solidarnosti, brige, jedinstva, bio je osnova jednog produženog osećanja sigurnosti i komoditeta u njemu.

Bekstvo bi me bacilo izvan tog kruga, izvan njegove zaštite. (Jatake bih imao, ali ne i komoditet.) U zatvoru, nakon istrage, nisam imao više čega da se plašim, u "ilegalstvu" ako mi ne bi uspeo prelaz granice - o čemu će još biti reči - ovaj strah bi bio stalan sve dok me ne bi, već zbog njega, možda uhvatili, i ja bih se našao u istoj poziciji kao 6/7 novembra noću, samo sa gorim izgledima. U zatvoru sam dobijao pakete, "napolju" bih se morao sam brinuti za ishranu, nešto što nikad u životu nisam činio.

U zatvoru sam se s vremena na vreme mogao prati, napolju bi mi za to stajale na raspolaganju reke. U zatvoru mi je bilo relativno toplo, napolju bi mi bilo apsolutno hladno. U zatvoru sam čitao knjige, napolju za to ne bih imao ni mogućnosti ni vremena, u zatvoru sam razmišljao, napolju bih morao celo vreme misliti na to kako da ne budem uhvaćen. U izvesnom smislu, dobro, zatvor je jedno izgubljeno vreme, ali vreme koje se na jednoj drugoj strani iskupljuje. Vreme ilegalnosti bilo bi apsolutno izgubljeno. Ono bi, možda, razvilo neke od mojih zakržljalih instikata, ali bi to vredelo jedino da sam mislio ostatak života provesti među gorilama na Borneu. (Možda i živim, ali ne znam, i to je sve - dobit - zatvora.)