10. 5. 1983.
Iz činjenice da jedna ideja živi (pa čak i kada je njome prožet značajan deo čovečanstva) isto je što i tvrditi da je čovek dobar samo zato što nije mrtav. Ideja ropstva je bila prirodna ideja čitave jedne istorijske epohe, ali bi danas samo ekscentrik mogao da je brani. Ako je marksizam vredan samo zato što je živ (što je više ili manje dosledno proizvelo postojane, da se baš ne kaže odmah i večite državne sisteme u priličnom broju zemalja) onda on uopšte nije vredan.
Ozbiljan marksizam živi danas jedino na nekoliko zapadnih univerziteta i u knjigama nekoliko njegovih revizionista. A njegova jedina ozbiljna vrednost (i prednost) je u tome što nije imao nesreću da se negde realizuje.
*
11. 5. 1983.
Ugledni profesor uglednog srednjevekovnog engleskog univerziteta (poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna) tvrdi da je književnost mrtva, da je stvarno živa jedino nauka o književnosti. (Profesor je po shvatanju a pomalo i po naravi strukturalist.) To je isto kao kada bih vam lekar kazao da vas ne može izlečiti jer je medicina, kojom se on tek titularno bavi mrtva, da je živa samo obdukciona tehnika, da možete umreti da bi se saznalo šta vam fali. Morao bi dodati da pravi problem nije u tome da vas izleči, nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.
*
19. 5. 1983.
Nekada je svaki grad hteo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi da ima svoj skandal, svoju umetničku aferu. Često je to jedini njihov doprinos kulturi.
*
6. 6. 1983.
Ako dopustim da pri povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi (koji načelno i moji biti mogu, ali u nevreme) tuđi projekti opet sebi podrede – onda je moj povratak – odlazak u duhovnu, moralnu pa možda i fizičku smrt. Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku, pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to – uprkos beogradskog zagađenoj klimi, onaj stvarni, mislim, ne duhovni – kukavičluk. Ali sa nadom da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj problem, predstavlja dobru bazu za odbranu.
Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral ma mi to i štetu nanosilo ma koliko koštalo ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi ma koliko me i to koštalo.
U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje (ko zna koje po redu, pored onog od 1948, 1968. da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo). To je lepo za one koji se tek sada bude, i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja (lično nikad nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi). Sporeman sam da tome dam podršku ali ne i saradnju. Spreman sam da branim ljudska prava ali ne i ljudska mišljenja.
*
11. 6. 1983.
U poglavlju “Apsurdni zidovi” Mita o Sizifu Kami očajava što će zauvek ostati stran samome sebi. I to je mislim jedina nesreća koja premaša i oni u kojoj smo jednako strani drugim ljudima. A možda naša nesposobnost da uistini razumemo, spoznamo druge tek vidljivija funkcija naše nemoći da spoznamo sami sebe, nemoć koja je za većinu ljudi nevidljiva, nepoznata. Rekao bih srećno nepoznata. Takva sposobnost, takva moć, ako bi njome svi bili nekim čudom obdareni, revolucionarno bi izmenila svet. Mogla bi se početi iz početka s više nade da se tim početkom odmah i samim njim ne predodređuje i kraj.
Psihološki uzev naša spoznaja sebe, onoliko malo koliko je to ponekad ipak moguće, posredna je. Potiče od pogrešne predstave što je imamo o drugima. Analogija u vlastitu korist postoji tako osnova za sve zablude naših samosaznanja.
*
12. 6. 1983.
Neko saznaje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju sa takođe prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja. Biva to u onim čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo između mrtvog i živog, gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba.
Usporavaje sveta je, naravno, obmana. Mi se usporavamo. I tako vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza, kraj koga predeli promiču nejasno, sve dok na ulasku u stanicu voz počne usporavati. Staje i oštrina našeg poimanja upozorava često da je neka stanica (od kojih je poslednja – smrt) blizu.
Otkrovenje je nešto drugo, čak i ako ne uzmem u obzir njegovu religioznu definiciju i njegove mistične primere. Putovanje je obavljeno iako mi u njemu nismo učestvovali. Prebačeni smo s stanice u stanicu, a da nismo, sedeći kraj prozora voza, bili svesni predela kraj kojih smo voženi.
Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne vidimo kako smo došli.
Svako racionalno stizanje do tzv. istina pretpostavlja put traženja i lutanja, sumnje, biranja, odbacivanja. Istina koja tim putem do nas stiže liči na meteorit izjeden prolaskom kroz svemir. Njegova je površina trajno oštećena isto onako kako je to naša istina sumnjama kroz koje se probijala.
*
15. 6. 1983.
Ona metafora s kojom se po Kamiju (“Apsurdni vidovi”, poglavlje Mita o Sizifu) završava tmurna lucidnost traganja nauke za konačnom istinom, ona slika na samome dnu, gde mi očekujemo naučno objašnjenje, bar onoliko samouvereno, pompezno i aksiomatično koliko i objašnjenje bazičnih uslova s kojim je nauka u traganju krenula, najzad, ona pretpostavka koja je, na kraju svih stvari, zamenila žuđenu istinu – to je metafora Boga, to je slika Boga, to je najzad pretpostavka Boga.
Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički stići do – hipotetičnih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropo-logika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.
Nauka je zapravo zbir privatnih, radnih pretpostavki u procesu pretvaranja u konačne istine do kojih se nikad ne dolazi. Ništa se ne može znati, može se samo pretpostaviti. Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme funkcionisati kao istine ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat u koji se ne može verovati, u koji se zapravo jedino može verovati ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti – istiniti. Slika na kraju naučne jednačine – neizbežna je. Bog je ovde – nužan.
*
16. 6. 1983.
Partija je Keslerovom Rubašovu u Pomračenju u podne, kros usta islednika Gladkina obećala da će posle konačne pobede njegova žrtva biti obelodanjena, njegova usluga Partiji i revoluciji shvaćena. Partija ni ovo obećanje nije održala. “Ljudi velike čistke” nisu rehabilitovani kao heroji, nego kao žrtve. Ne zato što su svojim lažnim priznanjem da su izdajnici i špijuni u datoj istorijskoj situaciji, zatomivši i ljudsku taštinu i tzv. malograđasko osećanje časti, spasili tu Partiju, već prosto stoga što su bili nevini.
A kada bi komunizam kojim čudom uspeo da proizvede jedno bar normalno, ako već ne i idealno društvo, ubeđen sam da bi njegova Partija još jednom te ljude izvela pred sud. I, ma koliko to bilo surovo, ne bi pogrešila: za ono što se u Rusiji dogodilo u dane tih pogroma tela i duha krive su žrtve bar koliko i mučitelji. Tačno je da žrtava ne bi bilo, da nije bilo mučitelja, ali isto tako ni mučitelji ne bi uspeli da nisu naišli na pogodne žrtve.
Za to ludilo odgovorna je komunistička logika a ona je upravljala postupcima i jednih i drugih. Teror je pogled na svet ideje u ime koje su jedni ubijali a drugi dopuštali da budu ubijani. Krivica je solidarna. Ako mi ljudi još imamo sentimenta, pa imamo razumevanja za žrtve, koje odričemo dželatima, istorija takvo razumevanje nema. Istorija “zna” ko je kriv za njen nakazni izgled.
*
17. 6. 1983.
Kako opisati jedan predmet a da taj opis jezgrovito pruži sliku kako na empirskom, tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez kojih bi on ostao “mrtva priroda”, foto-deskripcija modernog francuskog romana.
Premda pretenduje na objektivnost ova foto - deskripcija daje lažnu predstavu o predmetu jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti, od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži – a to je ljudsko oko i duša iza njega. Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi, istine nisu nikada na površini stvari.Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba saći u utrobu piramide. Opis mora ići tim labirintom a ne kliziti po površini predmeta.
*
20. 6. 1983.
Bez spoznaje konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale – nema prave sreće. Celokupna racionalistička filosofija, poduprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite, nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi, uključujući i samoubistvo - stavljene su, posredno ili neposredno u službu tog kolektivnog napora da se stigne do dna, da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao, čak i tada kad taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kad je, poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven tzv. razumnijim, dostižnijim pa i praktičnijim ciljevima.
Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće on da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje, suštinske tajne, sva druga izvedena, funkcionalne saznanja nemaju smisla. (Svi odgovori na pitanje KAKO I ZAŠTO besmisleni su bez odgovora na pitanje ČEMU.) Kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti. Da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi. Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja – konačna istina za uvek nam je odrečena.
*
21. 6. 1983.
Dar je organizovana i negovana sklonost. Dar je sposobnost da se nešto obavi na naročit način. U književnosti je to ponajpre umeće opisivanja privida, ređe naziranje iza njega.
Dar je poklon kome, suprotno poslovici, stalno u zube moramo gledati. Dar je mašina koja neupotrebom rđa, ali i mašina koja još brže rđa lošom, neodgovarajućom upotrebom.
Dar je nasledstvo koje se dobija da bi se drugome kao delo ostavilo. To je rudnik. Zlatna žila u njemu nikad se ne iscrpi ako znamo kako da kopamo. Ako ne znamo, on se neće pretvoriti u jalovinu, ali će nas otrovati – gasovima.
Dar je i radost i mora. Ropski rad koga sasvim retko obasjaju munje otkrovenja. To su oni trenuci u kojima smo srećni što smo robovi.
Dar određuje jednu od retkih sudbina koje se ne moraju ispuniti. Jer on nije sudbina. On je samo osnovna pretpostavka za nju.
*
U ovaj dnevnik ništa nije beleženo od 21. 6. 1983. do 21. 8. 1983. (Usmeni dnevnik, međutim, na mahove, nastavljen je.)
*
21. 8. 1983.
Samoanaliza je, zapravo, samorazanje koje počiva na potresnoj nadi da će se u tom procesu rasturena parčad ličnosti spontano udružiti u jedno novo uspešnije jedinjenje. Nisam primetio da se to tako događa. Stvarne promene u nama su one koje se odvijaju bez našeg znanja i naše volje. Volja se uključuje tek kada smo gotovi, drukčiji, novi. Ona tu našu ličnost prima kao svršen čin. Ima o njoj obično visoko mišljenje – deo zablude da je, kaogod, i opšti – i lični progres moguć – i zatim se troši u tzv. dekorisanju te naše ličnosti za ulazak u svet, za njeno predstavljanje u novom svetlu. Usavršavaju se – do nove promene – one promene koje su nam prosto: naturene.
*
23. 8. 1983.
Suština demokratije je u pravdi ne u funkcionalnosti. Prema tome svaki argumenat protiv proporcionalnog predstavništva koje se zasniva na pragmatičnosti, funkcionalnosti onog drugog – promašuje temu. (Povodom debate o prop. reprezentaciji, kampanji liberalno - socijal - demokratskoj.) ….
Najpre treba pravdu zadovoljiti, a tek posle videti kako će ona najefikasnije funkcionisati. Ako se od funkcije pođe – otvaraju se vrata svakoj nepravdi…. Po istoj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati. Napustiti načelo pravde i preuzeti i ovde načelo – funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice – sve krivce bi jednostavno trebalo umlatiti, jer je to očigledno najfunkcionalnije rešenje….
Slepa odbrana ne-proporcionalnog predstavništva (britanski sistem) je nesvesna žudnja za jednopartijskim sistemom – večnom vladom jedne partije. Ona postaje svesna kad Tory misli na svoju a Labour na svoju….
*
24. 8. 1983.
“Praskozorne misli”.
Svaka nova generacija termonuklearnog oružja za jednu ljudsku generaciju približava nas globalnoj katastrofi – smrti vrste …
Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije spontano, prirodno usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo….
Budućnost je uvek skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja o tzv. dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto kroz šta smo već prošli. (Atlantis)
*
29. 8. 1983.
“Umetnost i stvarnost”
Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva i pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju. Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružuje ili ispunjava razmišljamo SAMI i bez ikakve pomoći, da bez posredstava i bez posrednika upoznajemo (saznajemo) svet. Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.
Težiti svesno, programski za nekom originalnošću (kao da je ona tako često moguća a da pri tom ne odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze nadrealističkih, modernističnih žderača lotosa), kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novost staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote, znači arogantno prezreti celokupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.
*
30. 8. 1983.
Svaka specijalizacija u opštem obrazovanju je put u duhovno, moralno i političko ropstvo. Razumljivo je, onda, što sve diktature teže sa jedne strane specijalističkom, a sa druge – tehnološkom obrazovanju gajeći prema humanističkim – odvratnost. Znanje i obaveštenost osnova je svake slobodne odluke a slobodna odluka srž ljudske slobode.
Marksizam nije devijacija naše civilizacije; on je prirodan stadijum razvoja materijalističkih načela na kojima ona počiva od svog nastanka. Iz toga proizilazi da su razlike između između kapitalističkog i socijalističkog sveta – površinske i prividne a njihovi sukobi – rođački, familijarni, pa prema tome i besmisleni.
Nekada sam patio od iluzija usled krive perspektive. Prave dubinske opasnosti za čoveka mahom su dolazile sa zapada. (Racionalizam, analitizam, nauka, funkcionalizam, ekonomizam, materijalizam, itd.)
*
10. 9. 1983.
U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo SAMOOSEĆANJE – intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za FERMENTACIJU LIČNOSTI. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava, samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju. Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.
Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio. Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.
*
18. 9. 1983.
Demokratski socijalizam mora podrazumevati i pravo otpora socijalizmu, inače se ne može definisati kao demokratski; demokratske slobode obuhvataju i pravo građanina da ih odbaci, inače se ne mogu definisati kao slobode.
Ako se prihvati ideja moraju se prihvatiti i odgovornosti za njene činove; ništa ne može pripadati jednoj ideji a da mu ne pripadaju njena dela. (Kao što je svaki nacist odgovoran za Aušvic, svaki je naš komunist odgovoran za Goli otok.)
*
26. 9. 1983.
Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast s drugom, jedad rod sa drugim, jedan sistem sa ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje moraju tu bitku dobiti najpre sa sobom, u svojim redovima. Svakom spoljnem ratu prethodi – građanski. Svakoj spoljnoj pobedi – pobeda nad sebi sličnima. Svakoj gozbi van kuće – ručak u njoj. (Borba za opstanak uvek je najžešća među – jednakima i istim.)
Pre nego što zadobije snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje. Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme. I zato je takva kakva jeste – pretežno kanibalska. Jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka.
*
27. 9. 1983.
Moj stvaran problem je – promena ugla života, ne mišljenja. Mišljenje je promenilo ugao, ili ga bar menja, ali se život ne odaziva toj promeni, i ne sledi je, ne dokazuje je. Praksa ne sluša teoriju. Ona joj se ruga. Poriče je. Ponekad mi se čini, i ne samo čini, ja to znam, da se razdvajam na dve ličnosti koje se rastaju, da bi svaka otišla svojim putem i postavila svoje ekskluzivne ciljeve. U vremenu potpunog misaonog odbijanja svega što je materijalno i oslobođenja od racionalističkih, pozitivističkih, materijalističkih zabluda i principa ja kao čovek postajem vulgarni materijalist, pozitivist na detalj, racionalist Stock Exchange-a.
*
2. 10. 1983.
Ako građansku klasu karakterise u prvom redu posednički instinkt (u krajnjoj formi i u ekonomskoj/socioloskoj formuli – duh profita) onda je ona neuništiva, jer je to instinkt izveden iz temeljnih osnova naše materijalističke civilizacije. Samo ono što je duhovno može biti univerzalno i svačije. Ono što je materijalno teži pripadnosti. Materijalistička civilizacija tako se pokazuju (i u svom kapitalističkom i u socijalističkom prividu) kao neizbežno posednička pa prema tome i “građanska”.
Pojedinačan rad bi morao pripadati svima da ne bi ostao posednički, građanski. Teza o “radu kao posedu” načelo je jednako neproduktivno kao i teza o “neradu kao profitu”. Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi materijalističke civilizacije.
Onaj ko bilo šta radi samo da bi živeo, i što bolje živeo, ima posednički instinkt, ma bio đubretar. Onaj ko nešto radi, bez obzira kako živeo, nema ga. I tu je u razlici između stvaralačkog (produktivnog) i neproduktivnog rada ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.
*
3. 10. 1983.
Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu, na prvi pogled, to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla. U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica. U načelu, dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da ih sami ne izazovemo. A bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće.
Ako je politika ikakva nauka, to je nauka o posledicama (koje se kasnije, u istoriografiji, post factum, javljaju kao uzroci.
*
5. 10. 1983.
Već mesecima, osim Dnevnika, ništa ne pišem. Misao postaje suva, jednolična i bajata. Okreće se sve oko istih tema. Lišena je istraživačkog dara i inspiracije. Dokazuje, ne ispituje. Očigledno je da, bar kod mene, ona zahteva posredovanje. Stvarnost je ne provocira dovoljno. U pogon je stavlja tek misao o stvarnosti – vlastita ili tuđa. Kad god sam, primoran pisanju, da o toj stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju, i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine. Bez književnog rada – klizi po prašini i ponavlja već nađene modele.
*
9. 10. 1983.
Čitam u “Književnosti” 8/9 za 1983. Nabokovljeve misli, mrzovoljne, o Dostojevskom. Vratiću se na njih, ali dok ih čitam, najpre sa zgražanjem, zatim otporom, pa besan, sve dok preko otrežnjenja ne dolazim do smeha – ne prezirnog (i taj je stadijum bio) već onaj s kojim potpomažemo klovna u cirkusu – ne mogu da se otresem jedne reči – Lolite. Na pomen Dostojevskog, kako kad, padaju mi na pamet Zli dusi, Karamazovi, Idiot, Zapisi iz mrtvog doma, Zločin i kazna. Na ime Nabokov, uvek samo – Lolita.
*
25. 10. 1983.
(Razgovor sa I. S.) Razvijam tezu da je grčka tragedija – nedavno sam gledao opet, ali na filmu, “Kralja Edipa” – mogla na tako neponovljiv i presudan način izraziti tragediju humaniteta samo zato što je stvorana na početku našeg ciklusa civilizacije, u neposrednoj blizini kraja jednog prethodnog, dakle i najdubljeg saznanja koji je taj kraj sa sobom nosio.
Tragedija ova zato ne govori o sadašnjosti ondašnjih Grka, pogotovo o budućnosti čoveka, već o njegovoj promašenoj prošlosti. Ona nije proročanstvo već iskustvo, i proročanstvo je samo ukoliko je iskustvo. Još u neposrednom odnosu sa prirodom i njenim bogovima (još, dakle, u tajni) oni su taj odnos i mogli izraziti istinitije nego mi koje je istorija (i duhovna i materijalna) udaljila od pravih izvora saznanja.
Grci su na neki način sebe osećali van geografskih (prostornih) i istorijskih (vremenskih) dimenzija – kao mit koji se dešava. Bili su sami u prostoru i jednovremeni sa svojom prošlošću.
No comments:
Post a Comment