Paralela radikalske samouprave iz devedesetih godina XIX veka i socijalističko samoupravljanje iz osamdesetih XX veka.
*
Jedan trodimenzionalni predeo postaje sadržaj jedne dvodimenzionalne slike, ali ono što transport omogućuje i što i samo u plohu ulazi je nova treća dimenzija koja prostornu dubinu zamenjuje stvaralačkom dubinom.
Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodnim prekombinacijom fakata dobija se i njen smisao.
Ja se ne zanimam za vreme da bih razbio biće nego da bih ga ponovo sastavio. Samo ponovo sastavljeno, kako je Tetida sastavila Ahilove ostatke, moguće je iznaći sopstvo vremena.
U našem delu uvek se ogledaju ograničenosti vremena u kome stvaramo, ograničenosti medijuma s kojom radimo, ograničenosti i našeg talenta i naše ličnosti, ograničenosti trenutka u kome sve te ograničenosti daju bolju ili goru kombinaciju stvaralačkih uslova.
Plač i smeh su dva osnovna vida našeg spajanja sa svetom. Plač i smeh su, takođe, dva od najdubljih vidova ulaska sveta u nas. Otuda tragedija i komedija kao dve najprostije forme takvog enozisa sa umetničkom morom.
*
25. 3. 1983.
M. Perišić (sinoć) javlja telefonom da je preko BBC čuo kako je Đogo pozvan da se javi na izdržavanje kazne. Udruženje je nagovestilo plenum. Ako je to repeticija starih abortiranih poziva kao forma psihološkog pritiska na umetničkointelektualnu javnost onda se stvari ne menjaju. Ali ako je to sudsko pravni izraz tekuće ideološke kampanje, i posledica njena o kojoj je, između ostalih govorio Vidić, onda treba stegnuti zube – jer to je objava rata inteligenciji.
*
26. 3. 1983.
Što da se lažemo, iz života ionako ne mogu da izađem živ. (Niko ne može preživeti smrt.)
*
Marksizam drže da spor nije u tome da se svet objasni već da se promeni. Pretpostavlja se, valjda, da se on prethodno razume. Po tome kako ga menjaju vidi se – kako su ga razumeli. Za svet ne znam, ali da se marksizam mora menjati, ako želi da promeni svet, to je izvesno. On je sada vampir koji živi od ružnih uspomena, lepih nada. Čime se vampir u međuvremenu hrani zna se.
*
Čitam Eusebius Istoriju crkve. Konstantinov prijatelj, biskup daje ovde jedino sačuvano svedočanstvo o razvitku hrišćanstva 300 godina do Nikeje. Uprkos podrobnom opisu 146 martirstva i 47 više manje trajnih pobeda nad 47 hereze, nigde ne nalazim zadovoljavajuće razloge za tako relativno brzo širenje hrišćanstva. (S muhamedanstvom stvar stoji drukčije. Posle prvobitne konverzije on se širi mačem i ognjem pa je njegov još brži razvoj razumljiv).
Hrišćanstvo se, međutim, širi u okolnostima gotovo trajnih progona, s povremenim masovnim pogromima. Ono ne pobeđuje s krstom, nego sa krsta. O dubljim razlozima raspada paganske svesti ne govori Eusebius ništa. On veruje: njemu je to dovoljno. Meni nije.
Odgovor nisam našao ni kod Henry Chadwick-a The Early Church.
Takođe manje ili više priča o širenju rane crkve, herezama, progonima ali malo o uzrocima krestijanizacije rimske imperije pre Konstantinove čudotvorne konverzije.
*
27. 3. 1983.
Pokupiti strane i strane fusnota za Vampira i osavremeniti ga time. Pod brojevima komentare. To znači potajno napisati novog Vampira.
*
Vampir je do … moje fusnota. Kao što je Hilmar od istine o svom narodu pobegao u pseudoistorične fusnote, ja sam od prave teme pobegao u Vampira! Bilo bi prirodno da ovu temu literarno dokažem 1970-tih. Ali zato je kišobran ostao u mojoj kući. Vezan. Ali zna se kako sa njim stoje stvari.
*
29. 3. 1983.
Mit je ono što je u jednoj umetnosti univerzalno. Sve osnovne ljudske situacije su mitske. (Ono što mitsko nije – slučajno je i neproizvodno. To je šljaka opstanka. Mit je, zatim, cement duhovnog ujedinjenja naroda. Višeslojnost mita: poetski (piktografski) je srednji koji povezuje najniži istorijski sa najvišim, suštinskim – ontološkim.
*
A. Keslerovo mitsko “večno juče” – vreme mita mogu da primim samo da mu dodam “večno danas” kao mit koji se ispunjava, reprodukuje “večno sutra” kao potencijalno mitsko, kao mit koji s pravom očekuje da se još jednom realizuje.
Pre nego što kažemo da je mit bezvremen, morali bismo razumeti da je on zapravo svevremen i da u toj svevremenosti dobija i on svoje vreme. Samo tako se mora protumačiti bezvremenost mita, imaće u njemu dovoljno mesta što budući da stoji izvan vremena, ne stoji nigde.
*
30. 3. 1983.
Moja najveća osveta je u tome što me nikad nisu primorali da ih mrzim. Prezir je bila moja pobeda. Ali i podla. Jer su me naterali da prezirem i sebe. Čitav moj život od 1944. sve je – ćutanje.
Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, (uključujući robiju, gimnazijski teror 1945.-1948.), prinuđivanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde koje mi se nanose u javnom životu (u kome da bih bio ovo što jesam moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti),
jednogodišnje oduzimanje pasoša i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule 4 ugovorene knjige, besprimerno čekanje pred vratima PEN-a, prisilna emigracija, bez obzira na sve to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspeo zadržati jedan podrugljiv stav (u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun).
*
No comments:
Post a Comment