(Neke primese za na Bratićevo pitanje broj 19.)
Kao neko ko je već u paklu, pa zna i kako je tamo, i zašto je u njemu. I upravo stoga što iz tog pakla pišem, ja svoje junake ne mogu ismejavati, niti to ikada činim, ne bar svesno, ja ih volim, ja sa njima saosećam, a ono čemu se smejem – s prilično gorčine, uostalom – to je naša zajednička vatra, nesrećna okolnost na kojoj se i ja i moji junaci pečemo. Moja ironija ne potiče iz mržnje i zlovolje, nego je instrument spoznaja ljudskih ograničenja i neograničenost pogotovu neprimerenosti naših ambicija.
Vi se se ne smejete invalidu. Vi se smejete nekome ko zamišlja da je invalid i tako se ponaša samo zato što, usled rđave upotrebe saznanja, ne vidi svoje noge, te ne zna da ih upotrebljava. Vi se ne možete smejati neminovnostima, vi ih možete samo vedro primati. Hoću da kažem da se i u paklu đavo ponekad oklizne pre nego što da vas stigne.
*
(Neke primese za odgovore na Bratićevo pitanje br. 18.)
Ništa, ništa što već nismo imali. Ništa što nam ta “književna levica” (kao duhovni izraz klasne borbe proletarijata i instrument rev. politike ondašnje Kom. partije) nije najpre oduzela, pa onda ustanovila da nešto od toga mora vratiti. A to su nam, zapravo, vratile okolnosti sasvim izvan književnih sfera.
“Sloboda izraza”, na koju između ostalog mislite nije vraćena (ne osvojena) blagodareći duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju levih “duhovnih elita”, tada u “epohalnom sukobu”, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za građanske slobode kojima su te polemike bili tek jedan od sporednih izraza.
*
10. 11. 1983.
(Premise za odgovore na 13. Bratićevo pitanje.)
Više bih voleo da ispunjavam njen san o sintezi filosofije i života (san o njenoj sintezi sa životom) ali na jedan srećniji način i sa lepšim posledicama nego u Vampiru, Besnilu i Ikaru.
Pretpostavio bih čak i san umetnosti da postane sastavni deo života, makar ona sama pri tom izgubila nezavisnost do koje mi je stalo.
Ali bih najviše voleo da se ispuni san života – da nešto znači.
*
(Primese za odgovor na Bratićevo 8. pitanje.)
Ja ne opisujem život, ja o njemu u književnim slikama “razmišljam”. (Sukcesivni ishodi takvih razmišljanja su moji romani. Na njima bi se slobodno moglo staviti upozorenje: “svaka sličnost sa životom je slučajna”.) Svako razmišljanje o smrti je napor da se ona savlada – razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačenjem, ili – ako čovek ume o njoj da ne misli – zaboravljanjem.
Ako je umetnost – tanatologija, nauka o smrti (svim načinima na koji umirete) onda je smeh u njoj razumevanje, mirenje, odbacivanje, preinačenje smrti. Jedino ne sme biti – zaboravljanje.
*
11. 11. 1983.
(Premise za odgovor na Bratićevo 7. izmenjeno pitanje.)
Trebalo bi najpre definisati “građanski moral”. Za ovu priliku mogao bi se on protumačiti kao zatvoren sistem duhovnih regula u zavisnosti od individualne savesti (dok bi neki idealni socijalistički moral morao biti funkcija nekog zajedničkog moralnog osećanja). U prvom se od slobode ličnosti ide prema projektovanoj slobodi društva.
U drugom slučaju se misli da će tek slobodno društvo osloboditi individualnost. (Međutim, pošto se pod slobodnim društvom ne podrazumeva skup slobodnih pojedinaca već sloboda društva nad pojedinačnim – važnost opšteg nad tim pojedinačnim, ono, već i teorijski zasnovana na podređenosti jedinke, u praksi se regularno javlja kao totalitarizam.
Nastojanja marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog ne uspeva zato što nije reč o tome da se oslobodi čovekova ekonomija nego da se čovek oslobodi OD ekonomije uz koju ga je privezala materijalistička civilizacija, i u svom kapitalističkom, u svom socijalističkom aspektu.)
Ovo bi bio odgovor za Bratićevo pitanje koje bih ja sastavio ovako: “Pored ostalog ja vidim u Runu analizu i kritiku materijalističke civilizacije, materijalističkih i racionalističkih pogleda na svet, duha utemeljenog na posedu i posedovanju, kao i građanskog morala”.
Na kraju mog odgovora valja dodati sledeću važnu misao.
Upravo zato je na planu značenja VII knjige Runa od ključne važnošti – ona metaforično opisuje mitski momenat u kome se čovečanstvo oličeno u Noemisu (Simeonu) uputilo prema svojoj naopakoj istoriji i civilizaciji, ostavljajući da Argo naših boljih mogućnosti, bez nas da ode po Zlatno runo tajne! I pohoda za Zlatnim runom svih njegovih potomaka nije ništa drugo do žudnja za propuštenom šansom, nemiran san o pravom životu osuđenika na besmislenu smrt.
*
(Primese za odgovor na 26. Bratićevo pitanje koje valja razbiti u 3.)
- Šta mislite o politici i političarima?
Kao pisac odgovaram – oni su za mene građa, ravnopravni sa svim drugim temama. Kao građanin odgovaram – moj odnos prema političarima zavisi od njihove politike.
- Ima li spasa za čoveka?
Ne vidim ga. Ako put vodi u ambis, savršeno je svejedno idete li njegovom desnom ili levom stranom, ili se pak držite sredine. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati!
- U vašoj prozi čovek se pretvara u životinju. Kakvo je to spasenje?
Pretvaranje u životinju u prenosnom značenju reči, ne u smislu antropocentričnog izdvajanja čovekove svesti iz prirode, kojoj pripadaju i životinje, posledica je jednog suprotnog procesa – alegorija (Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkovski se obogotvorio kroz ničeanske ideje nadčoveka, koje Hamilton iz Besnila biološki postiže) odnosno nastojeći da se prevladaju ljudska ograničenja bez stvarnog poznavanja njihove svrhe i prirode. Čovek je ishod promašenog božanstva.
Stvar, međutim, nije u tome da se pretvorimo u nešto drugo, već da otkrijemo - šta smo.
*
(Primese za odgovor na 27. Bratićevo pitanje.)
Nema gotovo ništa osim provalija. A kad me pitate ima li veze između moje malenkosti, onoga što jesam, reći ću samo da sam život potrošio u naporu da tu vezu izbegnem. Da svoju umetnost oslobodim sebe, još više da sebe oslobodim svoje umetnosti.
Vaše pitanje se postavlja misionarima, ne imetnicima. Ali ste pogodili moj lični problem. Moja borba protiv mesijanstva, dogmatike, mitologije, je zapravo borba protiv samoga sebe – u suštini ja sam misionar, dogmatik i mitotvorac koji na to ne pristaje.
*
(Primese na odgovor na Bratićevo 17. pitanje.)
Slučaj pesnika G. Đoga je Goli otok naše kulture (…..varijanta: Doći će dan kada ćemo {?} se toga stideti kao što se stidimo Golog otoka. Onda ćemo, da bi taj sud sakrili nastojati da se o tome ne piše. Jednostavno kao da nije bilo.)
Zabranjivanje knjiga je, dabome, još uvek jeftinije od spaljivanja. Nevolja je u tome što misli ni jedne knjige ne možete zabraniti. Kad tad ona se nekako uvek – pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje – postaje i značajnija istina nego što po sebi jeste.
Zabranjivanje knjiga, dakle, nije greška (zločin); to je glupost.
Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva: osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprotstavi ako se drži da ona sadrži neistine; uverenje da premda se takva sposobnost i poseduje, mase (ono što su nekad bili ljudi) nisu kadre shvatiti gde je istina; nade da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.
To se ne dešava. Ali kako je Haksli rekao – jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.
*
13 .11. 1983.
Pre nekoliko noći sanjao sam jedan san. Očigledno sačinjen od građe mojih razmišljanja na temu Atlantisa. Ali je očigledno, takođe, da se tema u snu sama uobličila na drugi personalni način. I samo sam ja naučnik koji postiže svoj životni san, proizvodi savršenog robota, bioandroida, koji se ni u čemu ne razlikuje od živog čoveka, osim što nema dušu i što mu je istorija programirana. U trenutku trijumfa od tog svog prvog robota saznaje on strašnu istinu.
Da je i sam robot, da je ceo svet robotski i do ove tačke programiran kao ponavljanje jedne izumrle ljudske civilizacije. Spoznanje istine je početak kraja ovog ne-živog, robotskog ciklusa. Ne znam kako se stvar u snu završava, ali znam kako će se završiti u radio drami koju ću na osnovu ove teme napisati da bude neka vrsta prateća romanu Atlantis. Ja koji priču pričam, uništiću najpre mog robota, koji je neka vrsta mesije poslatog da započne “svesni” krug robotske civilizacije (da li je to duša?), a zatim i samoga sebe, jer samo ja znam istinu (da li je to duša?)
Drama će se zvati “Mesija” ili “Šta sam ja, Gospode!”.
*
13. 11. 1983.
(Premise za odgovore na Bratićevo 12. pitanje.)
Ne plašim se ja toliko tog eksploziva, koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama, deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonator eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo.
Mi svoj tzv. napredak nismo kadri da kontrolišemo, ni da vladamo posledicama svojih postupaka i ideja. Naša je istorija, očigledno, eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čoveka. A vi znate koliko su neka laboratorijska obezbeđenja od nesreća, grešaka, slučaja. Naročito kad se radi brzo, ambiciozno, često i bez jasne svesti šta se traži, samo s ciljem da se nešto pronađe. Ako tako gledate na istoriju, morate biti spremni na svaki život.
Što se tiče vašeg eksploziva, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihove sposobnosti za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam ga obezbede, nešto u istini vredno naprave.
Naša je prošlost nasilnička, na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti bolja? Čak i ona slavna “ljudska stopa u pesku” morala je nešto zgaziti, zar ne?
*
(Povodom D. Ćosićevog govora u Vinskonsinu o “Socijalističkom pluralizmu”)
Ne marim za definiciju pluralizma u kojoj se on već definicijom ograničava. (Slični su pojmovi “komunistička sloboda”. “Ograničeni suverenitet” je nešto bolji jer definicija objavljuje ograničenje a ne sakriva ga pod drugim pojmom.)
“Socijalistički pluralizam” je dakle politički uzor ekskluzivno levi – bez obzira dokle idu granice tih levih ideja – u desno – pa prema tome nije idejni pluralizam nego idejni monizam. Moguće su samo varijante jedne osnovne ideje, to je “pluralizam verzija” a ne ideja, u krajnjoj liniji – sloboda za frakcije ili političko oblikovanje “slobodnih” filosofija naših marksističkih disidenata. Ako hoćete slobodu možete je dobiti samo u jednom modelu, ali on može biti različito ofarban. Imate slobodu konja u manježu. Slobodni ste u izvesnim vidovima. (Jahače da ne računamo.)
Bez obzira na moje duboke lične simpatije prema D. Ćosiću, ne mislim da je u pravu tražiti slobode samo dotle dokle je on vidi kao dobru ili dokle je on kadar da je prati (koristi).
Ovom definicijom isključeni su iz Ćosićevog kruga slobode svi oni koji rešenje traže izvan tog kruga, celokupna legitimna svetska desnica, čak i centra, uključujući i socijaldemokratiju. Ostale su samo marksističke varijante socijalističke levice, jer se bojim da ovde mnogo nešto nema, ni za njegovu nemarksističku, hrišćansku varijantu.
Ono što čine naši slobodoumni, izvanpartijski marksisti liči na pravila koji bi za trku postavio bogalj – pošto nema noge, trebalo bi ih drugima bar vezati. Ne kažem da to nije prirodno. Ali šta ćemo ako ja u međuvremenu nemam oči (za ono zašto ih taj bogalj ima). Da li bi on pristao u zamenu da se njemu tim pravilima vezu oči?
Ali u jednoj trci trče samo konji iz iste štale, sva su nameštanja moguća. Na kraju uvek ostaje samo jedan. Dokaz su revolucije. Slobode u okviru jedne ideje uvek dovode do diktature.
Za mene lično ova definicija ne donose slobodu, povećavaju broj onih koji će posredstvom te definicije dobiti – one samo učvršćuju moje ropstvo, moj osećaj – isključenosti. Ukoliko više ljudi ima slobodu koju ja nemam, moja nesloboda postaje sve veća.
*
15. 11. 1983.
“Besmrtni ratnici”.
Prema “Našoj reči” br. 349 – od novembra 1983, Salih Hizvidić je objavljivao izvesne statistike o Svezu boraca. Prema njima partizana je 1941. bilo 80 000. Danas članova SUBNOR-a ima 988 512. Mogu, uz izvesnu muku razumeti da se broj partizana od 1941. do 1945. od 80 000 popeo na 800 000 (ko se ne želi da bude pobednik) ali imam znatne teškoće da shvatim kako ih danas, posle 38 godina ima za 188 512 više.
Ili su partizani besmrtni ili su sve do sada vodili rat.
*
16. 11. 1983.
(Premise za odgovore na 3. Bratićevo pitanje.)
Do V knjige Runo je zaista omeđeno u istorijskom smislu sa dve globalne katastrofe i kreće se između završetka propasti vizantijske kulture, padom Konstantinopolisa 1453. i završetka propasti građanske kulture II svetskim ratom (koji je za nas počeo 1941.)
Ali u VII knjizi te se granice pomeraju u vanistorijsko/mitsko vreme, u jednu drugu katastrofu, koja je pravi uzorak i svim istorijskim, uključujući 1453, 1941, (1939.). – To je propast “duhovnog carstva” i pobeda materijalističkog koncepta civilizacije (u ljudskoj istoriji), čime nadam se potvrđujem/odgovaram i na drugi deo vašeg pitanja/vaše sugestije, u kome se materija i ropstvo nerazdružno povezani i u međusobnoj funkcionalnosti javljaju kao “potekst” svih istorijskih katastrofa.
Kad je Noemis (Simeon) izazvan svojim “razumom” izbačen iz Trakije (pakao=istoriju) kad se čovečanstvo u njemu kodirano, odvojilo od posade Arga, polubogova i heroja, u kojima je kodiran Duh, odvojilo i pošlo u potragu za lažnim Zlatnim runom, čovečanstvo je te katastrofe “izabralo”, i njihovo je ponavljanje prvobitnog modela neizbežno sve dok je ovo na tom putu. Pogrešnim putem ne možete stići na pravi cilj. Ma kako unapređivali i taj put i svoju sposobnost kretanja stićete tamo gde vas je uputio pogrešan izbor – a to je smrt vrste.
*
(Premise za odgovor na Bratićevo 9. pitanje.)
Jeste. Besnilo je prirodna posledica silaska sa Arga Duha, napuštanja plovidbe po pravo Zlatno runo. Besnilo je bolest našeg “puta”, dakle nije bolest već usavršeni oblik našeg zdravlja, gde je nepoznato jedino dakle ćemo u tom usavršavanju stići. (Pretpostavljam, naime, da će nas neko od njih u međuvremenu, ubiti.) Njegovi drugi simptomi, simptomi našeg zdravlja su recimo Kafkina osuđenost, Marksova otuđenost, Kamijeva apsurdnost, Lajbnicov kosmički optimizam, astronautički utopizam, materijalistički futurizam, itd. Izabrali smo besnilo, i sad, ne ostaje nam ništa drugo nego da besnimo.
Ne postoji priroda (u sebi, pa zbog toga, i van sebe) klinička je slika, anamneza je našeg naopakog zdravlja. A moja knjiga Besnilo, ne zavaravajte se, ona nije san literarna slika te anamneze. S obzirom na napore koje sam učinio da knjigu učinim shvatljivom i književno gorom nego što je mogla biti, slika je to i mog vlastitog besnila (zdravlja). Kao što vidite na tom našem putu u ništavilo, ja se sasvim dobro, simeonski, snalazim.
*
(Premise za odgovor na Bratićevo 21. pitanje.)
Po svoj prilici su i precenjivanja, ali i pocenjivanja, ako ih ima, posledica, sasvim prirodno, uticaja neknjiževnih faktora, raspoloženja na javnu kritiku. Precenjivanja me ne plaše. Ako je delo dobro potvrda više neće mu naškoditi. Ne plaše me ni pocenjivanja (naročito ako kriju strah od teme). Ako se delo dobro pokaze nesvesno samo ga propagiraju. Strahujem od ravnodušnosti, od zavere ćutanja od besnila koje je pohađalo ljudske škole.
Strah me je takođe od prepolitičnosti, preistoričnosti i dela i njegove kritike. Politika je tek jedan aspekt našeg života. Dopuštam, važan. Ali nipošto jedini, i osim u naročitim istorijskim okolnostima (nužno da li bi nas u njih ubrojao) nipošto najvažniji. (Kažem, međutim, i ovo: šta vrede sjajne priče o nečemu što nas se ne tiče!)
Strah me je od tzv. tabu tema (vašem spisku dodao bih 1944, 1945, 1918, pa i vreme od 1979 do sutra) ne što bi bavljenja njima moglo imati neke posledice, po pisce, pogotovu po čitaoce, nego što im je onemogućen pristup, uloga dakle i upravo opštem raspoloženju često neprirodan. Ne proizilaze iz duhovnog razvoja pisca, već je posto nametnuta razvojem političke svesti ljudi. Osećam se prosto kao da me je neko unajmio da pisem o nečemu, a da ja za to još nisam duhovno spreman.
*
17. 11. 1983.
Priča po modelu Simakovog Grada sa žaljenjem što je ne mogu pričati kao on iz pseće perspektive (perspektive pseće civilizacije) za koji je pitanje o postojanju čoveka ravno našem o postojanju Boga.
1. Priča: jedan mlad, običan čovek, naučnik pred očitim otkrićem. Radio neprestano emituje vesti o krizi čija ozbiljnost raste (možda televizija?). Po drugoj varijanti to je moj san o nuklearnom kremiranju pretvoren u priču. Sve prekine veliki poslednji sjaj smaka. (Ovo čovečanstvo tu je propalo.)
2. Priča: iz vremena mnogo stoleća kasnije kad se brojanje vremena izgubilo kao zaostatak neposredne tradicije …. Svet je dostigao paroksizam individualnosti. Nekadašnji Hobo count izazvao je mutaciju, i sada svaki humani mutant živi za sebe, nije član vrste, nije mu stalo, jedinstven je, ima svoj um, rađa bića drukčija od sebe, i srećan je u savršenoj hermetičnoj izolaciji, koji opisuje savršen život. Jedan od njih koji se ilegalno bavi arheologijom (zabranjeno je, zapravo ne oseća se potreba za otkrićem jer oni samo uvećavaju naše zavisnosti). Nalazi tragove proto-civilizacije na jednom mediteranskom ostrvu. To je Goli otok. Iz koje se, prema jednoj mojoj staroj ideji, rađa ideja o savršenom kolektivizmu nasuprot ovoj individualističkoj civilizaciji. On doživljava nesreću ali ne znamo je li to slučaj ili je uklonjen, da se svet ne bi zarazio opasnom idejom.
3. Priča: poslednji mutant, umire od starosti na planeti industrijskih otpadaka, koji su proizveli roboti besmrtni proizvođači, na rukama svog robota (za koga će se ispostaviti da mu je dvojnik). Usamljenost je prekinula rađanje, nedostatak želje ubio je čoveka.
4. Priča: opet onaj san o naučniku koji pronalazi savršenog robota da bi doznao da je robot i on i da vlada i mutantska robotska civilizacija.
5. Smrt, te civilizacije je ponavljanje kraja ljudske samo iz perspektive jedne druge “ličnosti” – čovekovih robota onih koji se bore da ne pritisnu dugme.
Sad se postavlja samo pitanje okvira koji bi zamenio Simakov.
No comments:
Post a Comment