Odlomak iz dnevnika IV a deo

DNEVNIK B. PEKIĆA IVa DEO

28. 10. 1983.
Ne vidim zašto je međunarodna levica toliko indignirana, gotovo bi se reklo zaprepašćena američkom intervencijom u Granadi. Prema toj levici, Amerika je imperijalistička zemlja, koja je u ovom slučaju postupila dosledno svojoj imperijalističkoj prirodi. Levica bi se morala pitati zašto SSSR – koja je po levim/komunističkim definicijama antiimperijalistička zemlja – mirne savesti čini to isto u Afganistanu, Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj. Tu je pravi problem sa levicom.
*

30. 10.1983.
Da bi znali šta nam sada valja raditi, morali bismo imati izvesnu moć predviđanja (koja nije daleko od uspelog proroštva), moć koja nam nije dana, odnosno koju smo gradeći uzastopne civilizacije izgubili. Bez nje, bez uvida u budućnost, naši napori lice na prokopavanje tunela bez predstave o tome kuda će nas tunel odvesti. Izgrađujemo svet za potomke koje ne poznajemo. Krojači smo odela za koja ne znamo ko će ih nositi.

Mislim, međutim, možemo misliti isključivo na sebe i sadašnjost. Osuđeni smo na sadašnjost i na prolazne mere kojima je merimo. Utopijski elementi naših razmišljanja o budućnosti takođe su ropski vezani za zablude naše sadašnjosti. Ako se nešto danas ne može ostvariti, ne može se ni za sutra zamisliti. Svaka sličnost između naših predviđanja i realizovane budućnosti – slučajna je. I nužna je jedino ako predviđamo ponavljanje, ali pošto je ono u prirodi univerzuma, to nije predviđanje već saopštavanje jednog opšteg iskustva.
*
31. 10. 1983.
(Povodom Benovog članka u Gardian-u od 31.10.) Levica je uvek bila zaslepljena himerom edukacije i pismenosti. Ali je ona na nju gledala uvek kao na instrument koji će otvoriti put propagandi, ne kao instrument prosvećivanja. Oduševljen kubanskom pismenošću, Benn potpuno – prirodno zanemaruje pitanje na šta se ona može potrošiti. Pismenost važi samo ako je uslov obaveštenosti i deo procesa slobodnog saznanja. Ako naučite ljude da čitaju, a onda im odredite šta će čitati, takva pismenost je deo jednostrane politike a ne mnogostrukog saznanja. Takvu pismenost imate po kom. zatvorima. Nepismeni se tamo obavezno opismenjuju, ali ono što smeju da čitaju prolazi kroz – cenzuru. Pismenost u načelu uslov saznanja, postaje tako temelj neznanja.
*
3. 11. 1983.
NEKE PRIMESE ZA INTERVJU SA BRATIĆEM. (Brojevi odgovaraju pitanjima. – Pitanje br. 1.)
Ne prezir. Ironičan stav – to da. Tražim razloge. Neke znam, druge naslućujem. Naime reč je o auto-ironiji. Premda mi je bavljenje književnošću donelo izvesne, retke ali potresne, značajne saznajne trenutke, premda sam ponekad, kao neku otplatu za muke, imao momente snažnog zadovoljstva, uvek u procesu stvaranja, otkrića rešenja, nipošto i nikad u kasnijem javnom životu mojih dela (no, i tu kada bi kritičar pogodio moje najdublje intencije). Ja književnost nikada nisam shvatao kao svoj pravi poziv. Spadam dakle u onu brojnu skupinu ljudi u životu koja drži da je promašila njegov smisao.

Pazite, Bratiću, to nema nikakve korespondencije sa eventualnim uspesima čoveka na nekom, u ovom slučaju umetničkom polju. To je osećaj neke unutrašnje nepodudarnosti sa pozivom. Kao da ste smešteni u nepodesan oklop, koji vas žulji. Vi možete u njemu lepo izgledati (sijati) ali ostaje da se u njemu ne osećate prirodno. (Mislim da je to prava reč.) Tu je, dakle, žaljenje, što, kao što sam slučajno postao pisac, mogao slučajno postati neko drugi.

- Šta?

- Bilo bi neumesno da kažem šta. Sujeverno držim da bi to moglo sprečiti da to “nešto drugo” i postanem, jer je se, znajte, još uvek nadam da vremena za promene ima. Ne mnogo, ali ga ima. Kopači zlata se ponekad obogate tek na kraju traganja.
A zatim tu su i dva druga momenta. Ponekad me odbija fundamentalna artificijelnost književnosti, tim pre što sam joj ja najžešći zagovornik. Pošto nismo kadri da stvarnost književnog dela presudno približimo “stvarnoj” stvarnosti, primorani smo da je guramo prema nekom nezavisnom realitetu – u groblje, u vampirski život.
Najzad intenzivno me odbija tzv. “književni život” sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno brani li se ili napada, ta hohštaplerska atmosfera koju oko nije kreiraju mediokriteti, ta tašta borba o prestiž, o mesto pod suncem. (Takvo mesto obično koje će druge držati još debljem hladu.) Istrebljivački egocentrizam tzv. umetničkog temperamenta.
A iznad svega, i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, i da ima i kompromisa bez kojih se jednostavno ne može opstati meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža nužnih i nepotrebnosti kompromisa što ih čovek iz dana u dan mora praviti mal’ te ne sa svim i svačim. I kad od vas ponekad zaištu da napravite neki kompromis, vi ste ih već toliko pre toga i povodom toga sami, bez ičijih zahteva, napravili, da vam jedan više ili manje više ništa ne znači.
*
4. 11. 1983.
NEKE PRIMESE ZA INTERVJU SA BRATIĆEM. (Pitanje 15.)

Moja je biografija burna, to je istina; koliko je svetla, to je drugo pitanje. Ja je ne bih tako opisao. Rekao bih da je – senovita. Povlače se po njoj sive senke, od kojih neke samo ja poznajem. Izraz “sućmuraste” premda prejak i sa rđavom konotacijom, bolje bi odgovarao osećanjima s kojima gledam na svoj život.

Ja sam akvarijus sa drugim znakom blizanaca. Protivurečnosti su moja prava priroda, stalni rat manehejskih principa dobra i zla, vere i sumnje, anarhije i discipline, dogme i slobode, radikalizma i umerenosti, asketizma i hedonizma, meditacije i akcije. Svaki moj postupak je pre delo organizacije, kontrole, nego prirode.

Do 1941, mogao bih, stideći se, reći, čak i do 1944. ja sam živeo pod staklenim zvonom prosperiteta i ljubavi, a to stanje, osim izuzetka, nije prirodno, hoću da kažem da ne izražava najbolje situačiju pod onim drugim zvonom stvarnosti u koje jednog dečaka gurne sazrevanje. Staje pod ovim drugim zvonom bolje opisuje sjajna anegdota iz jednog italijanskog filma. (Ispričati je.)
*
Scenario globalne katastrofe. (Beleške se presnimavaju na traku za Atlantis.) Scenario globalne katastrofe koji je automatski prenet iz humanoatlantskog u mašinski ciklus civilizacije, iz modela u animiranu kopiju mora zadovoljiti zahteve ubedljivosti, zasnivati se, dakle, na prepoznatljivoj situaciji; ne sme ići predaleko u budućnost da bi državničke ličnosti koje znamo još bile operativne (Tačer, Regan, Andropov) ali po mogućnosti i proročanska Atlantiđana Nostradamusa u pogledu vremena.

Potrebno je, najpre, napraviti spisak tih mogućih pred-događaja, a potom ih stavljajući ih u uzročnu vezu, poređati po logičnom redu.

Recimo:
1) Džihad islama, napad Iranaca na SSSR kroz ustanak sovjetskih muslimana; alternativno udruženi napad na Izrael. Ovaj je primoran da baci atomsku bombu na arapsko-muslimanske prestonice Teheran, Damask, Tripoli.

2) Zapleti na Balkanu. Albansko-bugarsko-mađarski napad, potpomognut Rusima i unutrašnjom petom kolonom informbirovaca uz gerilski rat rojalista kad Jug. bude savladana; alternativno, intervencija NATO i jaltske podele Jugoslavije. Ponovo N.D.H.

3) Razilaženje saveznika. Zbog odbijanja Evropljana da prime nuklearno oružje neke nove generacije, na pritisak izolacionističkog kongresa i senata, Arno, predsednik U.S.A. povlači sve američke vojne jedinice i instalacije iz Evrope; sledi naoružanje Nemačke u kojoj je Štrausova vlada i time kršenje poratnog sporazuma o Nemačkoj. Komunistička vlada Italije izbegava zbog situacije nove izbore na kojima bi izgubili – socijaldemokrate koji su komuniste i doveli na vlast otkazuju potporu, započinju pokret građanske neposlušnosti i progone se.
*
6. 11. 1983.
(Neke primese za odgovore na 16. pitanje Bratićevo.)
Ja sem sporadično već godinama ne čitam novine. (Ili ih čitam sa vrlo velikim zakašnjenjem.) Ono što se na mene odnosi dobijam preko "Pres-klipinga", pošto prođu selekciju, i isključe se neprijatne stvari. Te neprijatne stvari odlaze u poseban dosije, na kome piše “Suspendovana prošlost”. Čitam ih posle par godina. Znate kako to sve tada izgleda čudno, nevažno, čak i smešno. Poput neke trivijalne istorije koja se uopšte ne tiče vas.

- Priznajete li time slabost da podnesete napad?

- Priznajem jedino da mi je stalo do duhovne udobnosti. Svoja “razumevanja” želim sam da određujem, a ne da mi ih drugi naturaju. Ponekad je to, naravno, nemoguće. (Prijatelji vas obaveste.) Kad je stvar neprijatna uvek se nađe neko da vas obraduje vestima. Nikad ne reagujem. (Zapravo činim i to tek nekoliko godina kasnije.) Samo ni to nije pravilo. Ko zna šta će me i kada isprovocirati.

Ovo sam rekao zbog toga da objasnim svoje nepoznavanje, (površno poznavanje) nesporazuma oko nastave književnosti. Ja lično pretpostavljam Homera, Dostojevskog, Kamija ili Poa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi. S druge strane moramo nešto i o sebi znati, ma koliko ja to što su naši pisci uradili malo u svetskim razmerama. Ako ne učimo svoju književnost kao izraz vlastitog duhovnog razvoja pod izlikom da je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da u globalnim razmerama mnogo znači, pa najzad – zašto ne – i nacije, jednog dana se prijavimo recimo, svi, u Home Office Velike Britanije, jer ona je imala (ne više) sjajnu literaturu i sjajnu istoriju (takođe ne više). Reč je o balansu (naročito da uzmemo u obzir da naša deca nerado čitaju i Homera i pisca čije ime neću pominjati).

Oni koji su u ime jugoslovenskog zajedništva oštri prema primedbama iz Slovenije trebalo bi da, u ime baš tog zajedništva, uzmu u obzir teške okolnosti pod kojima su Slovenci sačuvali nacionalni identitet, između ostalog, pomoću maternjeg jezika, i svoje književnosti. Oni koji nemaju tu osetljivost, neka naprave drugi odnos svojeg i tuđeg. Čemu reciprociteti? Čemu trgovina? Svaki narod prema vlastitim potrebama treba da ocenjuje obim i vrstu svog znanja. Ako već sama vrednost ne može da se uzme kao merilo – a ne može UVEK – neka ga određuje pamet a ne predrasude i strast.
*
7. 11. 1983.
(Premise za odgovor na Bratićevo 5. pitanje.)
(Upravo čitam Belloc-ov (?) predgovor za Karlajlovu Francusku revoluciju. Neko ne zastupa njegovo mišljenje: “Mnogo je onih koji mogu da prizivaju duhove i pokazuju leševe prošlosti, ali malo ume da ih vaskrsne”.)

Mnogo ih je koji mogu da iskopaju iz groba leševe prošlosti, ali malo njih ume da prizove njihove duhove (njen duh). Moj je posao spiritistički, ne istoriografski. Oživljavnje je stvar magije, a ne reprodukcije. Možete vi prikupiti sve relevantne podatke o jednom dobu, ako ne umete da dešifrujete njegov duh, ako nemate lozinku za njegovo povampirenje, ostaće on lešina. Ličiće na prošlost ali neće prošlost i biti.

(Ta lozinka, na primer, njeno nepoznavanje uzrok je promašaja Graves-ovog Vojvode Velizara i njegovog Zlatnog runa, posedovanju koda razlog je veličini Hadrijanovih memoara M. Jursenar.) Ja ću se sa tom tajnom suočiti u “Srebrnoj ruci”, epu o dvojici velikih ikonopisaca ili, kako hoćete, u detektivskoj priči o poreklu “Bogorodice trojeručice” na pozađu 100-[godišnjih] ikonoboračko građanskih ratova u Vizantiji. Obećao sam to sebi, još kada sam se , bez ikakve ideje kako ću to učiniti, suočio sa potpunim nerazumevanjem Vizantije u delima zapadno-evropskih pisaca, baziranim na Gibonovom antihrišćanstvu, racionalističkoj aroganciji i savršenoj nesposobnosti da se snađu u ezoteriji istoka.

Dakle, pod uslovom da mu nije cilj da pokaže kakvo je naše mišljenje o prošlosti (barem koliko je to moguće ne biti ništa drugo do medijum) nego ta prošlost kakva je bila za sve one koji su u njoj živeli, pisac sa istorijskom prozom ima neke šanse.
*
8. 11. 1983.
(Primese za odgovore na 4. Bratićevo pitanje.)
Nema premisli. “Zamke” su spontani sastojak priče i njene noseće ideje. Za mene je Runo isuviše ozbiljna stvar da bih se bavio ukrštenim rečima ili igrom skrivalice i sa čitaocima i sa kritičarima (ma koliko moje lično bavljenje umetnošću ne cenim naročito, umetnost je za mene suštinska tvorevina duha, jedna od mogućih puteva regeneracije, pesničkih naročito). One potiču od toga što se na pravi način Runo ne može čitati (odnosno shvatiti njegova poslednja misao) bez VII knjige, neke vrste indeksa tumačenja svega što je u prvih VI rečeno. Ključ tog rukopisa čiji je smisao šifriran u toj knjizi, tematski kad priča, u vremenu svijenom u krug, dotakne svoje poreklo a istorijsko se vreme vrati u bezvremenu (tačnije svevremenu mita) kojim je i nadahnuta i rođena. Za nas na Balkanu taj mit je – grčki (bolje bi bilo reći grčka transkripcija opšteg mita koji u drugim rasama i narodima ima drugu sliku ali istu sadržinu).

To je mit o potrazi argonauta za Zlatnim runom. VII knjiga osim epiloga sa povratkom u 1941. i savremenost, opis je Jazonove argonautike. Izabrao sam ga i zbog njegovog metaforičnog značenja i zbog toga što u njemu imamo prvi susret istorije (i protoistorije) i mita (post-mita, ako hoćete). Tu su svi ključevi za razumevanje ne samo Runa u celini, već i svih velikih scena, događaja u njemu.

Moram, međutim, dodati da ti ključevi nisu obični, ne otvaraju značenje samo po sebi. I za ključ morate naći ključ, ali je on ovog puta tu – u njemu. Zamislite se pred vratima i bravom za koju vam je dat ključ. Ali, ako vrata tim ključem pokušate otvoriti, nećete uspeti. Jer unutar vidljive brave, nalazi se jedna druga – prava, za koju je pravi ključ skriven u onom prvom, lažnom ključu. Preved na proznu situaciju u VII knjizi, to znači da “odgonete” nisu u refleksijama, već u – slikama. (Otprilike onako kako su pouke u Jevanđelju date u Hristovim parabolama.)
Navešću vam primer. Kad je Gazdu Simeona, na kraju 6. knjige, trebalo iz fizičke smrti izvesti na onu stranu, kod mene u mit, dugo sam tragao za najefikasnijom, dakle najknjiževnijom (najinteresantnijom) formom tog tranzita. Takođe dugo sam mislio da to može biti tajni i nikad neodgonetni ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za boginju Demetru i Persefonu, za smenu godišnjih doba (vremena), zapravo za umiranje i rađanje (shvaćeno kao vaskrsenje).

Ali samo pisanje nisam godinu dana mogao početi, iako sam sem tog početka, sve ostalo smestio u definitivna ležišta. Smetala mi je artificijelnost rituala. Ritual je uvek – istoričan (osim što je dosadan, a elevsinski još i neznan, mada je to za mene povoljna okolnost). Neistorično ili pre-istorično je njegovo značenje, poreklo u mitu.

Ne treba, dakle, došao sam jedne noći do otkrovenja, odvesti svog junaka kentaura Noemisa (anagram od Simeon) u hram, i time ga provesti kroz inicijacije, već ga u Elevsis valja dovesti u trenutku nastajanja mita (početku one njegove istorije, već samog mita, kada nikakvog hrama još nema, niti mita, kad je on još priča o Demetri, Persefoni, Hadu, koja se priča, odvija, čiji je ključ još neizvestan) u sve-vreme u kome su bogovi još hodali Balkanom.

Dobio sam tako uvodnu fresku za Runo VII.
Prognan od Herakla sa Peloponeza, iz Arkadije, možda poslednji živi kentaur Noemis (čitajte ga naopako) prolazi Grčkom da bi slučajno stigao u Elevsis. Grčka je mrtva, kažnjena zemlja (kakva je Srbija toliko puta kroz svoju istoriju bila). Deca se ne rađaju, voće ne daje plodove, reke ne teku, vetrovi ne duvaju, čak se i leševi ne raspadaju. Nijedan se životni proces ne odvija. U tom crnom predelu (nekada bele i svetle Atike) život se održava antropofagijom (uzgred, jednim od lajtmotiva istorijskog dela romana). Svi jedu sve. Doznaćemo i zašto je tako. To je kazna Demetre, personifikacija Prirode, Velike majke svih stvari, zbog otmice (danas bi kazali kidnapovanja) njene ćerke Persefone od strane Hada – boga podzemnog sveta.

Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, za nedela Hada i ravnodusnost Olimpa, ali će ovu formulu naslediti istorija i mi ćemo suočavati se kaznama čija će nam pravednost čak i smisao izmicati. Racionalno tumačeno, reč je o uceni (opet jedna od onih kategorija od kojih živi naša istorija). Ako Olimp interveniše (podseća li vas ovaj izraz na nekoga?) nagodi li se sa podzemljem i vrati Persefonu majci, Demetra će raščarati svet, vratiti mu sposobnost obnavljanja, vaskrsenja, - življenjem.

Na bunaru koji i danas postoji u Elevsisu i zove se ...., sreće gladni Noemis jednu staricu u tuzi, u kojoj, dabome, ne prepoznaje Demetru. Ona mu priča svoju priču, prevedenu na ljudski jezik, kao porodičnu tragediju, on njoj tragediju svoje rase – polukonjovića. Ali dok ona misli na uzvišene stvari i tajne rađanja i umiranja, Noemis jedino misli kako će je najlakše – pojesti. (Kad je čovek gladan, ne bira.)
Neću vas gnjaviti detaljima. Uvodna scena se završava izlaskom iz hadske pećine boga Hermesa i Persefone. Noemis je na dar dobio svetu Hieru (danas bi govorili o drogi) i ona ga je odvela u narednu scenu, u Jolk, pa na Argo, dakle u ono što će kasnije postati sadržaj Elevsinskih misterija – u tajnu Runa.

Ali, pre nego što je tamo prenet, stigao je da vidi čudotvorno obnavljanje prirode i života oko sebe.
Takve slike se rađaju i u njima su skriveni koreni a i arhetipovi najvažnijih događaja u “istorijskom” Runu.
Zamke, dakle, ima, ali ne i trika. Ili zamke ima, ali one nisu veće od onih na koje i u životu nailazimo.
*
Postoje dva cinizma. Jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Ciničan iz mržnje unižava onoga ko je koristi, i vređa onog kome je upućen; ciničan iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenjima naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, drugi donosilac leka.
*
9. 11. 1983.
“Kada će goreti berlinske ‘radnje’?”
(Prevod jednog pamfleta nemačke studentske levice u prometu posle podmetnutog požara u briselskoj robnoj kući “A l'Innovation”, 22. maja 1967, u kojoj je više ljudi izgorelo i toliko isto povređeno.)

U slobodnom prevodu pamflet glasi naslov: “Kada će goreti berlinske radnje? Do sada su za račun Berlina Amerikanci plaćali najvišu cenu. Žalili smo što su te sirote svinje morale da daju svoju Coca-cola krv u džunglama Vijetnama. Zato smo najpre marširali sa plakatama praznim ulicama, s vremena na vreme bacajući jaja na Američku kuću (American House), (...). Takođe, pišali smo na Šaha kad smo osvojili 'Hilton', (...).

Stvari se mogu bacati na fasade, američki se predstavnici mogu ismejavati, ali jedini način da se građanstvo učestvuje u dogagajima bio je kroz uzbudljive izveštaje štampe. Naši belgijski prijatelji pronašli su tada trik kako da tom građanstvu priušte pravi lični interes za srećna vijetnamska događanja: oni su potpalili jednu radnju, tri stotine zasićenih građana i njihovih života stigao je kraj, i Brisel je postao Hanoj.

Sada niko više ne mora liti suza za sirote Vijetnamce, preko svojih jutarnjih novina, za vreme doručka. Od danas može jednostavno ušetati i bilo koje odeljenje KaDeWe-a, Hertie-a, Woolworth-a, Bilka-a ili Neckermann-a (nekoliko robni magazini) i diskretno upaliti cigaretu u garderobi… (...)

Gorite, radnje, gorite! –
(Iz knjige Hitler’s Children, The Story of the Baader-Meinhof Gang od Jullian Becker-a, strana 66, izdanje Panther-Granada.)
*
(Neke premise za odgovor na 22. Bratićevo pitanje.)
Ta priča još nije završena, i ja još ne znam šta ona znači. To je jedina od mojih priča čiji kraj nije propisan (definisan) pre početka. Ona se i priča da bi se shvatila. Zato sam i onaj prvi sumarni izvod izašao u “Književnost” (od ove godine) konstruisao u nadi da će naročita selekcija obezbediti i neko značenje. Uspeo sam samo utoliko što je postalo jasno da moja priča još nije našla svoju poentu, (a bez nje značenja nema), fabula joj se menja, ona luta, ona još traži vlastitu svrhu, kraj koji bi je opravdao i učinio vrednom pričanja (življenja).

Sledstveno tome, za Mirka ste možda u pravu, pogotovu ako imate u vidu književno transponovane uspomene tipa neuporedivog odlomka “Voda se popela do grla” – to je, barem kod nas nešto novo. Moji su dnevnici međutim klasični: i u objavljenim izvodima mestimično se približuju Mirkovoj formuli jedino blagodareći selekciji. Štampani u celini, otkrili bi svoj pseudoliterarni karakter. Čak i ako bi se kazalo da su dobro pisani, to još ne bi bila literatura.
Pogotovu to važi za dnevnike poslednjih godina koji nisu pisani nego snimani na mag. trake. Oni su programski anti-književni u dva smisla: izražavaju moja raspoloženja, moje ideje, moje deskripcije stvarnosti, tada, i izražavaju ih neposredno, usmeno – i sporedno, što znači bez stilizacijskih posredstva pera i “razmišljanja” šta reći.

To je moj napor upravo obrnut vašoj pretpostavci: ne želim da budem ni mudar, ni razumljiv, ni literaran (sačuvaj me Bože!) – želim jedino da budem - iskren (koliko se to može).
*
(Neke premise za odgovor na Bratićevo 20. pitanje.)
Neshvaćene od svoje “literarne” sredine, pa i mene, to da; umetnički projekat nedovršene ili shematične, to da, neki ponešto tangentne na fabulu, i to da, ali, Bratiću, nipošto ismejane. Uzmite Tomaniju iz Runa. Ta ona je temeljnija i jača od svih Simeona. Tamo gde su oni načelo Promene, ona je princip Stalnosti, gde su oni fantaste, ona je Razum, gde su oni Zlo, ona je Dobro, gde su oni Vazduh, ona je Majka zemlja. Ako od nečega trpim, to nipošto nije neka muška srpska mitologija, već možda neshvatanje žene kao bića, inače bih možda i ja stvarao velike žene kao što je Dragoslavljeva Petrija.
*