Arhipelago - II
U praksi je to moglo izgledati i ovako: uhapšen je na osnovu krive i iznuđene dostave nevinog čoveka jedan drugi nevini čovek. Iz njega se iščupa ime nekog koga on ne trpi - svetaca kod kojih se antipatije ne bi mogle naći nema - iz te antipatije organizuje se intencija, namera da se tom čoveku nanese zlo, a da bi se izbegla apstrakcija, za zlo se bira - ubistvo. Uhapšenik se zatim optužuje za ubistvo čoveka koji je živ. Diskrepancija se uklanja tako što se i onaj čovek hapsi a zatim strelja zbog toga što je ubio prvog. Oba su mrtva, pravda zadovoljena.
*
25. 12. 1983.
Večera kod Simovićevih. Polemika sa Đorđem oko verovatnoće/neverovatnoće nuklearnog rata. On u njega sumnja. Argument je stari i istorija ga ne podupire. Smatra naime da je ljudska sebičnost garant naše bezbednosti. Kao racionalist on racionalizuje ljudsku prirodu, lišavajući je njenog krunskog ukrasa - nerazumne neočekivanosti.
Zaboravlja, odnosno da bi za svoju nadu raskrčio prostor predviđa masovna ludila i herostatska stanja koja su potresala civilizacije, pa ponekad ih uništavala. Zaboravlja reakcije nagona za smrću na permanentnu akciju žudnje za preživljavanjem.
Nisam koristio dokaze vezane za hipoteze o Atlantisu koje suvereno potvrđiju mogućnost totalnog samouništenja čitave jedne ljudske vrste (koja se od naše razlikovala više nego mi od primateske rodbine) i obaraju tu slepu ubeđenost da se nuklearno oružje neće upotrebiti SAMO zato što bi uništilo svet i ljude. Silogizam je naopak. Upravo zbog toga će i doći do rata što on ubija ljude.
Ne verujem ni u mogućnost ograničenog rata, koji brani Iva, sa više ubedljivosti nego Đorđe, verujući da do nuklearnog rata uopšte neće - jer ne može, ne sme - doći. No, hoću da kažem, moraće i može doći do rata koji bi bio planiran kao ograničeni, ali koji se kao ograničeni ne može i završiti. I. drži da je on verovatan u Evropi. Pitam se zašto bi se ratovalo u Evropi kad za to postoje tako zgodni poligoni u Afro-Aziji.
Polemika kasnije prelazi na doktorat što ga je pred njim polagao jedan student sa tezom o primenljivosti kao jedinim kriterijumom naučnosti. Zapanjen sam dvostruko. Najpre verovao sam da se doktorati ne mogu davati na ovakvim apstrakcijama, i da neko ko tako ograničava nauku, mora već svojom tezom potkrepljivati te limite, te izabrati uistini naučni rad a ne filosofiranje.
A zatim ovde je reč o opsolescentnoj teoriji američkog instrumentalizma. Sama definicija je u osnovi tautološka. I što je najopasnije sračunata da arbitrarnim pseudonaukama (sociologija, itd.) oduzme pravo na naučnost, ona upravo kriterijumom primena pušta pod zaštitni znak nauke - čiste ljudske proizvoljnosti.
*
26. 12. 1983.
Ivini u poslepodnevnoj poseti. Izgledaju dobro. On, takođe. Čini se da je smršao, i da je nešto manje nervozan nego obično. (Umerenim hipohondrijakom je ipak ostao; uvek raspolaže nekim organom na koji se može žaliti.) U Zagrebu nije dobio nov stan koji mu je obećan, njega je dobio neki zaslužniji borac, a on se uselio u njegov. Misli da i nije rđavo prošao. Mesto je vrlo pogodno. Zna da o njemu ti bivši borci - penzioneri u čijem kraju živi - intrigiraju. penzija je dosadna. Nemaju šta raditi - osim biti budni i šetati unučiće. Jedan nekadašnji neprijatelj naroda je uvek dobro došao.
Veli da je u toku jedan proces za uvredu časti povodom knjige o Kopiniću, čija je, međutim moć, u sudbini Hebrangovoj, u krajnjoj konzekvenci o istoriji uzroka sukoba sa SSSR. Ivin smatra da bi potpunim raščišćavanjem Hebrangove afere slika istorijskih događaja bila u potpunosti izmenjena.
Kao da daje na znanje da ta afera nije nastala kao posledica IB, nego obratno, prethodile su joj borbe o vlast unutar partije. Prema njegovom mišljenju Hebrang je svakako ubijen. Po verziji islednika Milatovića izvršio je samoubistvo vešanjem. Sad je izneta i pretpostavka da je u nastupu krize razbio glavu o radijator, zateturao se, naime, i razbio glavu. Pretpostavljao sam, naime, da se laž vremenom usavršava, a ne da postaje gluplja.
Pitam se kako je to moguće da o jednom događaju koji se zbio pre pre 30-tak godina, bio pod apsolutnom kontrolom policije mogu uopšte postojati verzije? Zar ne postoje medicinski dokument, makar i lažan? Jer ma i lažan, bio bi u nedostatku drugih svedočanstava - meritoran. Najzad, tragovi samoubistva vešanjem, lomljenja glave, prilično su različiti. Slažem se da, ako je počinjeno, Hebrangovo ubistvo nije moglo biti izvršeno bez Titova imprimatuma.
Ali zbog čega je izvršen? Proces je mogao biti tajan. To bi se razumelo s obzirom na okrivljenikove visoke funkcije. U svakom slučaju, Ivin veli, taj čovek nije bio špijun. Ja primećujem da tome ima i jedan paradoksalan dokaz - da jeste objavio bi knjigu. Jer zašto bi se jedan čovek kao špijun ubijao, a drugi - Kopinić - o tome objavljivao uspomene sasvim neometano?
*
27. 12. 1983.
Poseta i večera sa g. Brankom Mikašinovićem i suprugom, draguljarem i jednim od propagatorom naše literature iz Nju-Orleansa. On priprema antologiju naše fantastike u koju je ušlo moje "Čudo u Gadari" iz Vremena čuda. Vraća se iz Jug. (Novog Sada) sa teškim utiscima. Međutim. to je njegov grad, njegova zemlja i on, bar u kratkom vremenu u kome je tamo boravio, uspevao je da propasti civilizacije suprostavi zadovoljenje nostalgije. Reaguje kao Ljiljana - kakva je da je, zemlja je moja. (Kod Ljiljane, to je u stvari Bgd. kod njega Novi Sad. Ne verujem da bi se tako patriotski osećao u Doboju.)
Njegovu apolitičnost nalazim osvežavajućom. Izbegao je pritisak koji ljude sa slabijim živcima tera na brzopleta opredeljivanja. Naše zablude ne potiču od naših mišljenja, nego od naših opredeljenja. Pretpostavlja se da iza opredeljenja uvek stoji i mišljenje, ali to nije dokazano. Zašto bi se čovek koji misli uvek morao i opredeljivati? Zar upravo ne opredeljivanje nije ponekad simptom dobrog mišljenja?
*
28. 12. 1983.
Zbog čega obožavatelji nauke drže da nauka ne može biti ni moralna, ni nemoralna, da je ona jedini oblik ljudske delatnosti koji ne podleže moralnim kriterijumima. Ova žudnja za nevinošću jednovremeno je i maskirana griža savesti i uzimanje indulgencije za još nepočinjene grehove.
Tvrdnjom da je nauka amoralna, priznaje se da može biti nemoralna.
Ovo potiče od pretpostavke da je saznanje istine o svetu u kome živimo i nama u tom svetu gnosološka kategorija (zaboravlja se da je gnosologija ljudska kategorija) i kao takva - van etičkih kriterija. Istina ne može biti ni moralna ni nemoralna. Ona je takva kakva jeste i to što jeste. (Ova se definicija približava biblijskoj starozavetnoj definiciji Boga.)
Međutim, ništa što se tiče čoveka ne može da se ne tiče, na ovaj način ili onaj, i njegovog morala (i morala prema njemu).
Izdvajati posledice od tzv. istine znači živeti u svetu čiji se posledice ne mogu predvideti ni kontrolisati. Znači izjednačiti dobro i zlo.
Naučnom istinom može se smatrati da su izvesni oblici opasnog ludila neizlečivi. (Sve dok se ne pronađe lek kad takva tvrdnja postaje ovog puta ne-naučna laž.) Iz te istine "dok traje" neizbežno proističe naučna nužnost eutanazije. Ludaci su neizlečivo opasni. Ekonomski nije naučno trošiti novac na njihovo čuvanje i kontrolu jer ekonomija je u principu nauka o najefikasnijoj pa prema tome i najekonomičnijoj organizaciji ljudskog privrednog života po kojoj bi, takođe, svako ko ne privređuje - morao nužno i naučno logički biti eutanaziran.
Vraćam se ovim i na razgovor sa Rževskim od 25. 12. o jednom doktoratu branjenog na definiciji nauke. Definicija je nesumnjivo logička sofisticerija. Naučna istina je jedna provizorna istina (koja se prepoznaje po tome što funkcioniše) koja važi dok se ne dokaže neka suprotna, takođe prepoznatljiva po tome što - radi, deluje.
Po tome je istina - laž koja se još nije spoznala.
Ako kažem da je neizlečivost nekog oblika ludila - naučna istina (zato što funkcioniše - ludaka zaista ne možemo izlečiti, ma šta sa njime radili) ona će važiti samo dok se ne pronađe lek. Tada će naučna istina biti da se ludilo može izlečiti (jer lekovi deluju). Stara istina da se ne može, automatski postaje naučna laž (koja je takođe funkcionisala - nije lečila - pa se pokazuje da se istina ne može definisati isključivo funkcijom. Ako bismo dodali da to može biti pozitivna funkcija, izgledalo bi da iz nauke isključujemo utvrđivanje njenih granica, koje su takođe naučne istine. Ulazimo u logičke paradokse.
Morali bismo uvesti pojam provizornih istina koji bi obuhvatao samo granice naših saznanja, i onda bi pojam funkcionalnosti bio izlišan. Jer istine koja ne funkcioniše nema. (No vidimo da podjednako dobro funkcioniše i laž, sve dok lek nismo pronašli mi svoje ludake zaista nismo mogli lečiti. Stvar je funkcionisala negativno ali je funkcionisala.)
Ako bi definicija uzela u obzir ove momente, onda bi se ona mogla shvatiti ne kao postuliranje naših saznanja, već i naših zabluda (i onda bih se ja sa njom sa zadovoljstvom složio).
Sve definicije ako bi bile dosledne morale bi delovati kao sovjetski zakoni - retrogradno. Poznato je da su u sovjetskoj zemlji ljudi bili osuđeni za dela protiv sovjetske države počinjena kada ta država još nije ni postojala (vidi Sol. Gulag I, strana 266). Definicija nauke bi isto tako morala proglašavati nenaučnim lažima bivše istine, godinama nakon toga što su one i kao laži sasvim lepo funkcionisale.
Ako bi na samu definiciju primenili njene sopstvene kriterijume (a to moramo, jer ako se na na jednoj definiciji ne mogu primeniti kriterijumi koje ona propisuje posebnim slučajevima svoje opštosti, ona nije po definiciji valjana) bila bi nenaučna, jer očigledno niti funkcioniše na posebnim slučajeviam, niti na samoj sebi.
Postavlja se sada jedno moralno pitanje - da li je, po sebi, svaka naučna istina, ma kako je definisali, ako funkcioniše - moralna, odnosno van problema moralnosti - dobra, zla, u ljudskom smislu. Ako kažemo da jeste, da je amoralna, onda smo u nauku uključili i sve njene zloupotrebe (vivisekciju po nemačkim konc. logorima, na primer, istraživanje za potrebe hemijskog, bakteriološkog rata, naučni rad na nuklearnom naoružanju) jer one, te zloupotrebe upešno funkcionušu, te sebe dokazuju kao naučna istina.
Jedina je mogućnost da se ova definicija proširi moralnim kriterijumom. Da se sa njim postupi kao sa definicijom magije, nauke o (trenutno nad-naučnim) čudima odnosno istinama.Kao što se magija deli na belu i crnu, morala bi se deliti i nauka na belu i crnu nauku. Njena definicija bi bila zajednička ukoliko se tiče istine, jer deluje i bela i crna magija, ali bi se oštro razlikovale momentom upotrebe. Kriterijum ne bi bio: "Da li?" nego: "Šta?"
*
29. 12. 1983.
Kišovi nervi, poput nekih večno razvijenih jedara, treperili su i na najmanji dašak vetra stvarnosti, i ne samo stvarnosti, već i vlastite imaginacije. Najtanajija strujanja, koja mi nismo mogli ni osetiti, ne bi osetili ni da su jače duvala, on je primao kao da ne živimo u istoj sferi, nego mi dole, u nemuštom svetu misli frenkvencija, i usporenog ritma, a on negde gore u oblastima visoke frekvencije gde mutnih predmeta nema, gde sve rezonira, gde je sve u bučnom kovitlacu i promeni.
Vetrić stvarnosti koji bi Kovača ostavljao nepokretnim, mene, ako bih ga osetio stavio na probu samokontrole, ostavljao mirnim ne zato što sam miran bio nego što sam prezao od pokreta, sa kojim se David mirio na taj način što ga je proglašavao prirodnim. Kiša je tresla. Njegova lucidnost inteligencije radila je na tom povetarcu, nesposobnom da pokrene grančice prosečnih umova, kao vetrenjača, noseći ispod sebe sve, uključujući ponekad i nas, njegove prijatelje.
A kad nikakvog vetra nije bilo, kada je sve oko nas bilo učmalo u omorinu i monotoniju nedogađanja, on bi poput boga Boreja, severnog vetra, iz vlastite školjke taj vetar stvorio, a onda na njemu nastavljao da se pokreće, zaboravljajući ponekad da je sam proizveo.
Pitamo li se odakle i zašto vetar koji pokreće vetrenjače od kojih živimo? Zašto bi se onda pitali kako se vetrenjača pokreće kad vetra nema. Važno je da - melje našu hranu.
*
"Kandid kamera i odnos između Istoka i Zapada".
Kandid kamera služi za zabavu. Ljudi se potajno snimaju dok rešavaju neobične i nelogične zadatke ili se dovode u situaciju koja njihovo iskustvo nije poznavalo. Kako ćete reagovati ako vas neko zamoli da mu pričuvate setera visokog skoro metar, a onda (pošto su vam ga zamenili, dok su vas nečim zamajavali) vidite da na kajšu imate setera veličine pudlice. Dama u pitanju engleski nije pokazala zaprepašćenje.
Kad je vlasnica uzviknula: "Joj, on se skupio" dama je sa razumevanjem životinjskog ponašanja kazala: "Valjda od nervoze". Šta ćete učiniti ako ste na benzinskoj pumpi, pa vidite kako uz nju staje auto, a onda (pošto su mu, dok su vas zadržavali, izvadili motor) ustanovite da nemate gde naliti benzin, a ni zašto jer auto ide sâmo pomoću karoserije.
Danas sam gledao scenu, ilustrativnu za moje mišljenje da zapadni čovek ne može shvatiti Istok jer je njegova logika uređena na drugim principima od istočne.
Scena se događa u Americi. Agent pokazuje stan koji se prodaje mladom paru, i nama, i hvali ga. Stan je zaista sjajan, a uz to, neobično jeftin. Dok agent objašnjava sve prednosti apartmana, vidi se kupac koji najpre ležerno, zatim radoznalo i najzad uzrujano nešto traži. Po nekoliko puta prolazi stanom, otvara i zatvara vrata.
Najzad pita: "Ne vidim kupatilo. Gde je kupatilo?" "Nema ga", kaže agent. "Kako nema? To ne može biti". "Može biti", kaže agent. "Vidite da ga nema". "Ali zašto?" "Zato što nije napravljeno". "Ali, za ime boga, zašto nije napravljeno?" "Stan bi onda bio znatno skuplji". Kupac je zanemeo. Zaključak je bio tačan, ali mu ništa nije razjašnjavao. "Da li je to neka šala?" pitao je. "Ne, cena je uistini mala". "Ne pitam za cenu, za kupatilo pitam. Gde je ?" "Nema ga!" (Dijalog se ovog tipa u svim grotesknim varijantama nastavlja.)
Najzad se Kandid - kamera otkriva. Svi se veselo smeju najviše nasamareni kupac. Ali na kraju pita: "U redu, vidim Kandid-kameru, ali ne vidim kupatilo, gde je kupatilo?"
Eto gde je logički čvor nerazumevanje Istoka. Kupac je svestan da je to igra, trik, ali ipak traži kupatilo, u čijem stvarnom odsustvu, trik se i sastoji. U njegovoj svesti, trik bez kupatila jednostavno - ne može egzistirati, iako u stvarnosti on egzistira baš zato što kupatila nema. Šalili smo se, u redu, ali "gde je kupatilo?"
Zapad isto tako postupa sa Istokom. Očekuje da ovaj producira upravo ono zbog čijeg odsustva prema njemu oseća i odbojnost i neshvatanje. Napada ga zbog odsustva slobode, a hoće da ona tamo postoji i da bude ista kao u Americi. (Gde je kupatilo? U redu, nemate slobode, to je svima jasno, ali zašto ljudi kod vas nisu slobodni?)
Zanimljivo bi bilo zamisliti istu scenu u Rusiji. Odsustvo kupatila bi se primilo kao dat uslov i na njemu zasnivala odluka da li da se stan uzme. (Uzeo bi se svakako, ako je pre toga čovek živeo na istom prostoru sa još tri porodice, a svejedno se kupao u šafolju.)
*
30. 12. 1983.
Nauka ne mora biti moralna, ali čovek, ako želi da opstane mora. (Ni filosofija kao opšta misao o svetu i životu nije dužna da bude moralna, niti kao žudnja za istinom koja je izvan ljudskog morala može da bude, pa bez moralne projekcije ostaje ili za nas neupotrebljiva ili po nas štetna.) Ako je nauka ljudska delatnost ona se ne može ni uzeti izvan njegove sfere, niti uzdići iznad njegove sudbine.
*
Stereotipije su za nas što i štake za bogalje. Mrzimo ih, ali bez njih ne možemo. Bez stereotipija, bez gotovih modela mišljenja, i ponašanja život bi bio lepši ali nemoguć. Najviše vremena morali bismo utrošiti na rešenja najprostijih zadataka, koji su za nas rešile stereotipije, i za pravo mišljenje o onome što još nije modelima obuhvaćeno, jednostavno se ne bi imalo vremena. Ne zaboravimo da je čak i način na koji jedemo stereotipija. I sad zamislimo da je nema.
Da se svaki put moramo učiti upotrebi stvari, da za svaki susret sa drugim čovekom moramo pronalaziti nov način da ga upoznamo, umesto da na to ne mislimo, jer nas sa njom upoznaju stereotipije učtivosti. Konvencije su stereotipije, ali kako bi bez njih za nešto došli na red. Umesto što smo priznali da onaj ko pred neka vrata prvi dođe, prvi ima pravo da uđe, morali bismo se oko ulaska boriti (što se ponekad bez stereotipije i čini).
*
Postoje iskustva koja se stiču u trenutku ako se za njih ima prilika; postoje i ona koje zahtevaju vreme. (Postoji u međuvremenu i više nego što mislimo iskustva koja uništavaju sva prethodna o nečemu, pa se vreme nataloženo na sticanje tih starih može smatrati u izvesnom smislu izgubljenim.)
Ali da bi se svako iskustvo formulisalo uvek je potrebno - vreme. (Jedan se roman sastoji od izvesnih iskustava stečenih i u trenutku i kroz duže vreme, ali saopštavanje tih iskustava ne poznaje trenutak - samo vreme.)
I opet, u životu, izvesna iskustva koja smo godinama sabirali možemo upotrebiti u trenutku (svaki je čin jedna mešavina iskustva i impulsa).
Ovo pokazuje da čovek ili živi ili o životu misli. Oboje je na duže vreme nemoguće.
*
Mit veli da zemlja daje snagu čak iako čovek nije Antej, njen sin; kad odemo u prirodu skloni smo mitu da poverujemo. Ali ima jedna vrsta ljudi na koju se mit ne odnosi. Rudarima zemlja ne donosi, ona im snagu oduzima, a donosi sve oblike astme i plućnih oboljenja.
*
Čovek kod drugih najviše mrzi one osobine koje je najteže savladao ili bar nekoj kontroli podvrgao u samom sebi. Moja netrpeljivost prema fanatizmu je netrpeljivost fanatika, moj prezir prema dogmatizmu prezir dogmatika a moje odbijanje svakog mesijanstva i misionarstva tek naličje vlastitog.
No comments:
Post a Comment