Priča bez naslova (I deo)

Priča bez naslova – Borislava Pekića (I deo)
Ova priča je prvi put štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1, 2004. godine.

Jusuf beg Crnoglavić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša ispisivao oproštajne redove ispovesti Älahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta pasti na njegove reči, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:

"Dato, alahunèmrîlè, u Sarajevu, jedanasestog dana meseca rebîul- èvela, godine od hedžire 1246, ili po krestijanskom računjanju – avgusta tridesetog godine 1830 ..."

Pred vratima Jusuf begovih ličnih odaja stajao je dilsuz, crni mutavac, i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hismet učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah belásuni vèrsun! – Bog mu belaj na vrat! Vezirov krvnik Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće i nije bilo.

Većina carskih osuđenika već je bila iznutra mrtva dok im je on spolja tek obavijao svilen gajtan oko vrata. Ostatak je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šake u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi. Službu nije voleo zbog odvratnog potuljenog izraza na licu onih pred koje bi kao èđel crnih krila stao. Jusuf beg bi ga zaista zadužio ako je ispio otrov.

Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi nagradu, naravno. Ali, nije on takve sreće! Beg će po svoj prilici sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi, a prezira prema njemu, Galeb Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre posla malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahpeoglu! – Kurvin sin!

Jusuf beg je rasejano posmatrao vrata koja se pomerahu sporo kao da ih otvara dašak vetra a ne ljudska ruka. Niz anteriju mu je visio belokosni pisak nargila iz nedodirnute šolje s čajem još uvek se isparavao mlak aromatični kâd, amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova ali razgovetno obasjavala prazan svitak pergamenta ispod murèćefom ispisanih reči "avgusta tridesetog godine 1830 ...", po kojima je, sušeći se, strugotina tučane egèndije korela sjajno žutu skramu ..."



Preko olovkom čitko, gotovo kaligrafskom latinicom ispisanih reči: "po kojima je, sušeći se, strugotina tučane egèndije korela sjajno žutu skramu ..." po kvadratu 210 x 297 mm kruće bele hartije od S/O 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinast abažur.

Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se topi minijaturni glečer, širi se insektoidni miris slada i meša s oporim dimom trbušaste kubanke, koju jedno od najživljih pera Balkana drži u levoj slobodnoj ruci, ruci neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka sarajevskog plemenitaša Jusuf bega Crnoglavića.

Mozak je u međuvremenu akutno zabavljen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosio, moći će se, ako malko požuri sa onim crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena, datiranje se može pomeriti u zaglavlje jàzije. Beg će tek otvarati svoju žalopojku pred istorijom.

I na sreću, umreti pre nego što pisca uvali u one silne neprilike oko pojedinosti ličnog života što još čekaju da budu izmišljene. Ali ako se ispovest i mogla zaobići, prokleta begova misao nije. Taj je nekoga vraga morao misliti dok je pisao. Nije bio moron. Ni junak američkog bestseller-a, kome funkcionišu samo izvesna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od grčke prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli bosanskog vizirata, čim je imao čast da bude zadavljen na privilegovan način.

Šta uopšte misli pisac oproštajne poruke? I mislio li je u svakom dobu isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one ubistveno dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijim putem? Može li se jednom, za promenu, ne biti jako pametan post festum? Iako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta. Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li baš i ovu?

Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se nekom sporednom neudobnošću sadašnjeg položaja? Zašto ga, recimo, ne bi žuljale papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti sa mračne, maroderske teme taman koliko je potrebno da dilsuz obavi svoj deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvor na prokletom gajtanu. Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje?

Posao bi svršila higijenska šetnja po "bašči". Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo begovu petu, a zatim mozak. Epske misli, prodorne generalizacije, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih B. ne može trenutno da se seti nijedne – ležale bi nevidljive pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim spomenikom. Nikad ne bi saznali šta je beg o smrti kao takvoj mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.

B. uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Takorekuć kinematografsko. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je pošla u bioskop tek šesdesetih godina. Nedavno je čitao prvi roman jednog uspešnog proznog minijaturiste. Koliko je mogao shvatiti reč je bila o ćutljivom nezadovoljniku koji se posle dvadeset godina globtroterstva vraća u zavičaj, Bogu za leđima.

Ne bi se moglo reći da je dočekan baš oberučke. Duševni vihorovi sa junakom-slamkom po sredini postaju fizički. Ali je žena, koju je voleo i čiju sliku čuva u providnoj foliji, među kreditnim kartama, još uvek na dispoziciji. U sočnoj travi, uprkos sušnome letu, među cvrčcima, koji su za ovu svečanu priliku odustali od iskonskih navika i otpočeli sa cvrčanjem još u podne, egzekutira se ovaj dvadeset godina odlagani spoj u krvožednom maniru evripidovske sudbinske odmazde.

Pisac, srećom, sudeći po merodavnom mišljenju "Borbe" i jednog profesora s izgledom srpskog patrijarha u izgnanstvu, ne upada u močvarni živi pesak naracije što ga je evropskom literaturom prosuo izvesni Irac iz Dublin-a. Odoleva iskušenju da nam poveri šta to oni tamo u travi rade, kako to rade i šta pri tome misle.

Jasno je to, naime, svakoj budali. Umesto da nas gnjavi pojedinostima, ljubitelj "živih slika" vadi pero iz vulgarnog meteža na zemlji i posvećuje ga tajnama prirode. Oko kamere naglo, filmski, stremi nebu i snima jednu pticu. Ptica poje na grani dok vuneni oblaci iznad nje putuju u smeru dominirajućeg vetra. Jednostavno, snažno, moderno. A iznad svega metaforično. Na tanan način nam se stavlja do znanja koliko se malo za bližnje brinemo. Upravo koliko i pisac za svoje dvadesetogodišnje rastavljenike, tamo dole u travi sočnoj od letnje žege.

Voleo bi da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu bač jako mobilan svet. Većinom sede na divanu, eglenišu ili misle. Ono malo Srba, potrebnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu, gde za neku naročitu aktivnost nema prostora. Retke su bile grane na koje bi pisac mogao da odleprša. Ali, naći ih mora. Inače knjigu nikad neće završiti. Pogotovu ne do novog izbora za Akademiju.

Uvek će se naći neki prokleti beg da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u rukama – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa. Ni u bioskopu, uostalom, nemamo pojma šta junaci platna misle pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve kaže i objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo malo imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica a da njima ne budu čitaocu ni od kakve pomoći.

Neprilike bi, međutim, nestalo, a s njim i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.

Zašto bi onda pisao ispovest?

Pitanje je neumesno. Ispovesti ne pišu samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih najređe pišu. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od ispovedanja očekuju izvesne neposredne koristi. Slavni ljudi da bi objasnili kako su postali slavni i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere koje su, u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazali kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.

U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao za sobom ostaviti poruku, na poleđini starog koverta ispisanu nesigurnom rukom alkoholičarske depresije. Nipošto krasnopisom izvezenu knjižurinu. Pa ma bio sa Balkana gde se za svaku glupost uvek ima vremena.

On bi takođe morao naći malo vremena da se snabde ledom. Ali to bi zahtevalo napuštanje sobe. Ne može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Bilo ko od ukućana, čim bi ga primetio, zakačio bi za njega onako usput neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezao, ostavljajući ga da kako zna i ume, vrativši se u sobu, pomiri privatnu nevolju aeronautičke ere s istorijskom iz doba konjskih zaprega.

Moraće uskoro instalirati sobni frižider. Neće ići baš glatko. Već i sa ručnim televizorom imao je okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i frižider postaće autohton. Kao privreda koja je sebi dovoljna. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već ionako se ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu zbog toga pate.

Porodične spone zarastaju u rutinu. Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje nego s t v a r n o življenje. Čak i ako se ispostavi da je Jusuf beg nadaren i zanimljiv čovek, da se frižider ne kvari i domaći televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduju, teško bi se njegovo društvo moglo smatrati biranim i dovoljnim da čoveku ispune takozvane vitalne godine. O tom ličnom frižideru, dakle, valja još razmisliti. A u međuvremenu se zadovoljiti mlakim pićem.