Priča bez naslova (I a deo)

Priča bez naslova – Borislava Pekića (I a deo)
Ova priča je prvi put štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1, 2004. godine.

Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno, akuratno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, po običaju, već sve biti jasno. Dok beg bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, dok i izvesnim praktičnim nadama bude davao krila, dilsuz će sa konopcem stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja prednost da dopusti.



Neočekivana crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu saopšti istinu. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simbolizuje tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost svih ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako čovek živi u socijalizmu. Može li se biti aktuelniji? Za pametne, razume se. Budalama se ionako niko ne obraća.

Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se ispražnjen mozak nečim mora napuniti. Nečim praktičnim po mogućnosti. Logično je da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da, ne dirajući fakta, ispovest osvetli bega sa najpovoljnije strane. Kao što on, B., sada očekuje da li je s gledišta estetskog utiska a pomalo i lične spisateljske udobnosti bolje da beg zna ili da ne zna šta ga ispred vrata čeka.

To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se to beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administaciji bosanskog vezirata. Jer sve što on o begu zasad zna je – ime. Lepo, egzotično, prodorno ime, koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku. I godine, eventualno.

Blizu je pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski Turčin ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre nje mu se za tako nešto i ne daje prilika koju danas ima svaka tridesetogodišnja šuša. Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je bila pogodna i perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč ne napisala.

(Junak je, naime, uvek mogao biti na vreme ometen vešću da mu je otac na samrti, da je izbio još jedan rat, čak i zemljotresom, ako se u torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na prvom arku hartije bili su popularni tehnički detalji prisutni u svakoj priči koja je o tim nesretnim Turcima ikada bila napisana.

Njegov je to, uostalom, način. Knjigu bi počinjao sa opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko progovori o životu i smrti. U našem kao i u svim ostalim vremenima. Što je vek ipak bio XIX a ne XX, stvar je izvesnih izdavačkih okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja "o životu i smrti kao takvim" bila ponešto isuviše opšta.
Ispod tanušne opne lingvističke dojenčadi vire kosti mrtvačkog skeleta. Sve ima transparentnost rendgenskog snimka. Ali, on se ne brine.

Uskoro će oko odvratnog kostura opšte ideje početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi puniće šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ostala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija sa jednim neumornim srcem koje će kroz telo pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba, ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu. Kad čovek ima iza sebe desetak knjiga, stvarna briga za iduću više ne postoji kao prirodan otpor. Tek kao neka vrsta dopinga.

Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda prijatno mu pale nepca. Reže i novu cigaru. S ploče mu je dosad Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovim rečenicama davao voluminoznost i matematsku lakoću. Sada i njega zamenjuje Bruckner-om. Treća Simfonija u G majoru snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu. Prvoj stranici se vraćao odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati finis. Prvi akord je presudan. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.

Okreće olovku s crvenom gumenom usnom na dole. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se pojedinostima.

U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče prevukao je preko reči zelenkastu patinu. Opis Jusuf bega Crnoglavića, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i praznoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkastosiv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar. Pomalo manufakturan, svakako, nalik njegovim ranijim delima, ali je to hotimično.

Čitalac voli da prepozna pisca. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovinama mašte za koje sam ne bi bio sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivurečnim i zamršenim osećanjima gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje.

Odbija da sarađuje sa piscem koji ga vređa tajnama i ostavlja knjigu pre nego što je ova stigla da postavi ijednu klopku njegovoj radoznalosti. Mrzeći ih, B. je znao sve uslove u s p e š n o g pisanja. Snažno i jednostavno takoreći primarno osećanje (strah, ljubavi, mržnje) u jednoj snažnoj, jednostavnoj, takoreći neandertalskoj ličnosti kojoj preti opasnost ili se postavljaju izvesne j a s n e opstruktivne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona i kako će ih savladati, ŠTA ĆE, NAIME, DALJE BITI, dovoljno je za svaki roman.

U izvesne komplikacije može se ući eventualno tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac ima nekog prokletog ponosa, i dušu ono nekoliko blaziranih intelektualaca koji ne bez osnove drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni i to u zoološkom vrtu.

Ne liči li, uostalom, begov položaj pomalo na njegov sopstveni? Sa izuzetkom dilsuza-ubice pred vratima, naravno. Pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. To, doduše, ne znači da se taj gajtan n e g d e ipak ne vezuje. Negde daleko. Ili blizu. Vrlo blizu. Možda već u stomaku, čije ga potmule konvulzije s vremena na vreme podsećaju na neprestano odlaganu posetu lekaru.

Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i "Old Scotch" umesto čaja. Podudarnosti ga navode na misao da kao ravnotežu svome Bruckner-u pusti za bega neku muziku. Nekakve nostalgične zurle iz sumračne daljine? Neka ga đavo odnese ako tako daleko bude otišao! On ne piše nikakvu prokletu "Koštanu".

Govori o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije potrebna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večerašnje džakanje ptica nad albaščama biti dovoljno. Jer lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji dilsuz sa gajtanom, upadljivije mora biti istaknuta. Jer beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla imala smrt na pragu?

S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.

Kakva je to jebena bronzana kopča kojom se pergament drži za tablicu? Vrsta metalne štipaljke, verovatno. Zvuči ubedljivo, mada za nju nikad nije čuo. Izmislio je kopču na licu mesta da bi udovoljio sitničarskoj racionalističkoj logici. Pergament bi se inače pomerao. I onda? Nek se pomera. To je begova briga. Nije njegova. Ionako neće stići baš mnogo toga da ispiše. Umreće pre nego što ustanovi da mu pomeranje podloge smeta koncentraciji misli.

Fildiš bi možda mogao zameniti sa "slonovačom". A i to je cepidlačenje. Nikome od toga ništa neće postati jasnije.

Älah se, međutim, svakako piše sa dva l. Ällah, dakle. Nije mu stalo da neki nastrani arabist na njemu zarađuje hleb.

Izraz lične odaje za sobu u kojoj beg sedi deluje jamačno preterano savremeno. Zvuči poput boudoir-a. Na turskom se "spavaća soba" kaže jatak odasi, ali beg svakako ne piše za istoriju u krevetu. Nije bolestan. Da jeste, gajtan bi izgubio pola od svoje vrednosti. Ručaonica se, međutim, kaže jemek odasi, ali mu je izlišna.

Ostaje oturma odasi ili soba za sedenje. Poteškoća je jedino u nepouzdanom izvoru njegovih obaveštenja. Ona potiču od izvesnog Jusufa Mardin-a i njegove knjige Turkish Phrase Book, poglavlje posvećeno hotelima. Gospodin Mardin je tu prilično iscrpan. Čitao je:

"In Turkey hotels are graded according to the standards they maintain. The charges are fixed by law. Hotel rates are on the whole very reasonable ...". Činjenica da su hotelske cene u Turskoj utvrđene zakonom i, u celini uzev, vrlo trezvene, može mu koristiti ako se jednom bude rešio da ode u Carigrad o kome sa tolikim poznavanjem piše, ali ga ostavlja na cedilu ako treba da utvrdi da li g. Mardinovi hotelski termini korespondiraju sa jezikom XIX veka.

Najpametnije će biti da lične odaje zameni divanhanom. Sa nje je pogled prekrasan, ukoliko se ima šta gledati, dabome. Kad beg bude davljen može, ako bude imao vremena, pogledati poslednji put u svet i nešto povodom toga reći. Ispao je to neki prećutan običaj.

Hristos je rekao: "Predajem dušu svoju, Gospode, u tvoje ruke". Göthe: "Više svetlosti". Kralj Aleksandar: "Čuvajte mi Jugoslaviju". Njegov deda: "Šta me gledate?" Izbor je bio neiscrpan.

Slova disciplinovano marširaju s leva u desno. U večnost odnose njegove reči. Oseća se kao otac koji vlastitu decu šalje u boj za boje porodice. Misao će morati da zapiše. Dobro će doći ako ikada bude pisao porodični roman. Nije, doduše, bila sasvim taze.

Pesnik mitskih minijatura, iskolačenih očiju Here i dugog crvenog šala oko vrata upotrebio je te reči da njima objasni neku od svojih popularnijih svinjarija: "Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi", kazao je uz crno vino, "ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima". B. je sklon da o svojim romanima misli na sličan način. Pa ipak žali što kola sa žičanim točkovima koja su zadavila Isidoru Duncan više nisu u prometu.

Dilsuz Galeb Kumrija je takođe dobar. Kumovali su mu Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku Abdulaha Škaljića, pošto su se na njemu oprobala sva imena od Abasa do Zumreta, inače je u svemu ostalom, gajtanu i trgovačkom realizmu, bio čedo njegove mašte. Zbora nema, merkantilizam njegovih meditacija je životan. Spustio je visokoparnost uvodnog opisa za čitavu oktavu i još jednom ismejao begovu nameru da se na ravnoj nozi nagodi sa istorijom. Smrt je kao i uvek išla ruku pod ruku sa životom, a da jedno drugo ne primećuje.

Briše kahpeoglu – kurvin sin i dopisuje "govna". Još jedan obol savremenom stilu izražavanja. Zatim vraća kahpeoglu bez prevoda. Ali sad izgleda da se "govnar" na turskom kaže kahpeoglu. Dočim je to tek "kurvin sin". Najzad uklanja celu ispravku i psovci vraća prvobitno tursko-srpsku frazu. Dođavola sa savremenošću! Pasus je i bez nje disao!

Taj dilsuz će dakle ući – on zapravo već ulazi, jer beg vidi kako se vrata pomeraju – i zadaviti carskog osuđenika već kod datuma. Neće ga valjda baš odmah zadaviti? Begova predsmrtna razmišljanja spretno su izbegnuta. To je u redu. Čak i sa komercijalne tačke gledišta. Ako bi se taj dao u neke velike i zamršene opšte misli, koje bi stranu za stranom ispunile gustim crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem literarne natprosečnosti, čitalac koji pre kupovine konsultuje upravo te prve listove – u odsustvu iole svarljivih laži na domaćim omotima – nikad do kase ne bi stigao. U svakom slučaju ne sa tom knjigom.

Čak je i Hermann Broch u Der Tod des Vergil, s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu normalnu razumljivu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasima Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovio prema luci Brindizijuma..." a Virgilijeve kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čoveka zalude tek na kraju.

To je, dakle, s izvesnom prostotom situacije u početku, O. K. Ali ako bi sada, posle misaono obamrle i mutave žrtve, došao i jedan prazni i ćutljivi ubica, koji bi davljenje obavio kao da vezuje kravatu, to bi za svakog pisca bila već pomalo preterana udobnost. Neko tu nešto mora reći. Nešto se povodom toga mora izjaviti.

Dilsuz je, naravno, kao mutav, za besednika nepodoban. Ostaje beg. Monolog bi, ma kako ga izveo i ma koliko zemljom isprljao, bezuslovno bio artificijelan. To je u prirodi monologa. Osim ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi prirodni. Ispada nekako da se mora pribeći čudu. Ispraviti jednu božansku nepravdu i Galib Kumriji vratiti jezik.

Neće doduše više biti dilsuz, carski rob, biće običan najamnik – neka vrsta plaćenog ubice od sorte koja je pucala na generala de Gaulle-a – ali će u zamenu dobiti mogućnost da sa žrtvom izmeni nekoliko reči, neophodnih da se scena izvuče iz duhovnog vakuma i marionetske automatičnosti.

O čemu bi, zapravo, njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se u najmanju ruku mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski, nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila sloboda misli i reči, uskraćena begovom dvojniku u građanskom odelu, taj bi prigovor prećutno otpao.