Ova priča je prvi put štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1, 2004. godine.
Ali to bi se sukobljavalo sa nečim otpornijim: saznanjem da Galib Kumrija nije običan već c a r s k i plaćenik. U neku ruku državni činovnik i da je sa njim pogađanje nemoguće. A lupetati naširoko o neizbežnosti smrti, o patnjama života, o tome kako je beg, iako umre i baš zato što umire, u srećnijem položaju od Galib Kumrije koji produžuje da živi nešto malo duže, jer s obzirom na večnost vremena svi ljudi, ma kada pomrli, žive jednako kratko – zbilja nema nikakvog smisla.
Neke svoje perverzne ideje o međuljudskoj korespondenciji B. se čuvao da publikuje. Iako više nisu bile u revolucionarnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nikada stvarno nisu bile zaboravljene niti se od njih definitivno odreklo. Optimizam je bio potajna ljubav svake države. Čak i one koja se raspadala.
Optimizam je imao kozmetičko dejstvo na njene ustanove. I B. mu se podavao u rafiniranoj, otmenoj meri praktičnog čoveka. Izjavljivao je da veruje u smisao svog rada, čak pomalo i u opšti značaj umetnosti, u zdravu mogućnost da ona koegzistira sa društvom u sazrevanju, da ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike – više ili manje u zavisnosti od tiraža njegovih knjiga – i da podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije.
Intimno, međutim, činilo mu se da je najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo kao dečak gledajući "Tarcana". Izjave: "Me Tarzan!", "You Jane!" otišle su, mimo Platona, Šekspira i slang-a u modernom američkom bihevjorističkom romanu, usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Preko toga sve je bilo puko ponavljanje i zamućivanje istine.
Kad bi taj crni klipan mogao jednostavno da uđe u sobu, kaže: "Ja Galib, ti Jusuf", i pređe na davljenje, nešto primarno, f u n d a m e n t a l n o bi bilo izrečeno. Izrečeno i obavljeno. I sve bi ostalo postalo najednom izlišno. Ceo roman, verovatno.
Sa tom mukom će se, uostalom, još suočiti. Jer izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja iščezava – a nije kidnapovana da se za njom na trista strana može tragati – koja umire već na prvoj, nije baš jako zahvalan posao. Osim ako se datiranje ne vrati na staro mesto, ispod gotovog rukopisa, pa da mi posle iz njega saznamo o čemu je ustvari u romanu reč. U tom slučaju beg bi m o r a o znati šta ga pred vratima čeka. A to bi, opet, obavezivalo na nekoliko prigodnih misli, koje, evo, već puna dva sata, nastoji da izbegne. Do k...., misli, već će se nekako snaći!
Čita: ".... amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova ...". Kakva "amonijačno žuta svetlost" za ime Boga? Koliko se seća amonijak je bezbojan. U svakom slučaju nije žut. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali žutilo tekućine ne potiče od njega.
Na pisaćem stolu zvoni telefon. Crno čudovište nervozno se trese. Najpre je iz dubine kuće odjekivao minijaturni vodopad, ispod kojeg je gubio vreme stariji sin, zatim su oko kabineta čitav sat stakato odjekivale ženine potpetice, najzad je devojka po treći put od jutros pokušala da ga izbaci iz sobe pomoću usisivača za prašinu, i sad kad je svim jurišima odoleo, sad zvoni telefon.
Očigledno je počela večernja promenada umornih sivih moždanih masa beogradske intelektualne elite.
Sekretar Komisije za veze sa inostranstvom Udruženja književnika, obaveštava ga da se sednica, predviđena za subotu, pomera za sutra ujutru. Drug predsednik Komisije biće, naime, u subotu zauzet. Drug predsednik, naravno, ne nalazi za potrebno da se izvini. Prosto do znanja stavlja. A oni neka se snalaze. Kome je stalo doći će.
A njemu j e s t e stalo. Jedva se izvukao iz proklete Komisije za dodelu stanova, u kojoj su drugi dobijali stanove a on jedino neprijatelje. Rekao je da ima vlastitu kuću. Nije zgodno da se bavi mukama koje ne razume. Argument je bio naopak, ali je baš zato imao dokaznu snagu. U Komisiji za stanove sedeli su ljudi bez stanova. I odlazili kad bi ih dobili.
On je sedeo u Komisiji za veze sa inostranstvom. Nadao se putu za Francusku. Trebalo je putovati za Francusku i Bugarsku. On je znao francuski. Bugarski, srećom, nije. Ali je, uprkos tome, morao biti prisutan sednici. Inače bi ga optužili da zna bugarski. U Sofiji bi već kasno bilo da se poziva na bilo kakva znanja i neznanja.
- Znate li, možda, kakve je boje amonijak?
Sekretar Komisije nije znao. On je esejist. Bavi se, naime, "molekularnom lingvistikom". Sasvim sveža stvar. Napisao je o tome članak u "Delu". Da li je B. čitao?
B. ga je čitao. Nije bilo zgodno ne čitati molekularnu lingvistiku i tako se naći u Sofiji. Moraće o tome podrobnije jednom razgovarati. Dok se članak z a i s t a pročita, naravno. U međuvremenu esejist zvuči kao da za amonijak nikad nije čuo. I B. mu veruje.On je upravo takav čovek koji je mogao spokojno živeti i bez svesti da u njemu a i oko njega ima amonijaka.
Spušta slušalicu. Ustaje, uzima iz rafa "A" svesku Enciklopedije: "Amonijak, NH3, bezbojni plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ...". Šta je sad to ukapljiv, do vraga? "Vodena otopina reagira alkalično .... NH4 (amonijev hidroksid) ... raspadanjem belančevina ... U tehnici ... pod povišenim tlakom ... eksplozivi, umjetna gnojiva". Ni pomena o nečem žutom.
Na šta, u stvari, liči svetlost jedne stare uljare. Po svoj prilici na ono što bi ga bacalo oveće kandilo. Ali siguran nije. Neće svakako sada tražiti zejtin da ga pali. Iako je voleo preciznost, tako daleko večeras neće ići. Staviće da je "polutamne ćoškove senila mutnožuta svetlost uljare". Za sada. A na margini pokraj retka znak. Bolji izraz naći će u drugoj korekturi.
Ako do nje uopšte dođe. Jer ako Galib Kumrija uđe u sobu s a d a, može od svog romana da se oprosti. Jer ideja da o begu saznajemo preko njegove ispovesti ni groša ne vredi. Prvo lice – lice je meditacije. A njemu treba akcija. Lice treće. Već tri knjige ima u tom prvom licu i kritika ih je, uprkos pohvala, našla pomalo monotonim. Naravno da su bile monotone. Misao i jeste monotona.
Misao ne ubija. Misao nije kadra da beži. Misao ne poznaje trikove dramske situacije. Ona nema kosmičkih Crnih rupa u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci bave besmislenim radnjama. Pa ipak, ovog puta će im dati njihovu ljubljenu radnju. Story. Koliko su za nju Turci sposobni, naravno.
Uzmimo da Galib Kumrija nije sluga, rob, najamnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Uzmimo takođe da Jusuf beg Crnoglavić nije turski plemić. Da je bosanski vezir. (Za tako nešto morao bi naravno promeniti ime i uzeti i s t o r i j s k o, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi.)
Svetlost sveta, padišah ne znam koji, naređuje carskom namesniku Galib-paši da pogubi bosanskog vezira. Rez. Bosanski vezir, bivši Jusuf beg u nekoj kontrastnoj radnji. Efekat je isti kao da Galib-paša stoji pred vratima s gajtanom.
Galib-paša na konju juri Carigradskim drumom.
Bosanski vezir, ex-Jusuf beg, započinje svoju ispovest. Ispovest od najvećeg značaja za Imperiju.
Hoće li je završiti na vreme? (ŠTA ĆE DALJE BITI?)
Putovanje Galib-paše, naime, ne teče baš glatko. A ni pisanje o Sarajevu.
Sranje! Sa tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti da još malko potera radnju pa da vidi dokle će dospeti.
Radnja, nažalost, ostaje u mestu. Telefon ponovo zvoni. Ovog puta ostavlja ga njegovim konvulzijama. Telefon je podmukli oblik lutrije. Crna kutija iz koje slučaj vadi dobre ili rđave vesti. Pre nego što diže slušalicu, zapisuje nekoliko reči povodom telefona kao takvog. Ne veruje da će mu trebati, u njegovim romanima ne zvone telefoni, vesti prenose Tatari i čauši, ali ipak – nikad se ne zna!
- Dogovorili smo se da me ne zoveš na kuću!
Ženski glas s druge strane žice, nervozan, guturalan, želi da se još ove večeri vide. Osluškuje neće li čuti klik-klak, znak da je podignuta slušalica telefona u holu. Samo bi mu još to nedostajalo.
- Ne može li to malo sačekati? - kaže udovoljavajući savesti. Poznaje bitke koje su izgubljene još dok se čete argumenata raspoređuju. – Upravo se nalazim na početku novog romana.
- A ja na početku živčanog sloma, – kaže suvo glas. – Novog takođe.
- Ne mogu ostaviti nezavršenu glavu!
- O čemu govoriš, zaboga? Ja je uskoro neću imati!
To s glavom je bilo besmisleno, naravno. S njegovim radom, uopšte. Tako nešto nikada nikoga nije impresioniralo. Roman nije bio bolesnik koji će umreti ako ga ostavi na operacionom stolu.
- Šta se, zapravo, dešava?
- Nisam dobila "Hedu", eto šta se dešava! Obećao si da ću je ovog puta dobiti, ali je nisam dobila! O n a će je ponovo igrati! Igraće je po treći put. U svakoj podeli bila je sve gora, i opet su je uzeli. Uprkos tome što si mi izričito obećao ...
- Ja sam obećao da ću povodom toga razgovarati sa čovekom ...
- I jesi li razgovarao?
- Naravno da jesam. Šta ti o meni misliš?
Glas je postao tanak i jedak: - Što manje o tome znaš, bićeš srećniji.
- Slušaj, čovek mi je kazao da je stvar gotova. Da je na tebe i sam došao. Video je da sa n j o m ne ide i odlučio se za tebe p r e nego što smo razgovarali. Ja to ne razumem.
- Ja razumem. Za n j u ne intervenišu takve šonje kao za mene. Za nju se zauzimaju dramski pisci na čijim predstavama ne sedi samo rodbina.
- Učinio sam sve što sam mogao. U svakom slučaju, sad se više ništa ne može učiniti. Ne vidim ...
- Možeš da odeš u Klub i nađeš tu svinju.
- I šta? Oni uvek imaju nekakve izgovore. Mogu jedino da mu pokušam razbiti nos. Kažem p o k u š a m, jer bi ga po svoj prilici on razbio meni.
- Da odemo onda zajedno. To, naime, ne bih volela da propustim. Uostalom, ako mu kažeš da pišeš dramu za njega, možda ćeš nos i sačuvati.
- Ja ne pišem proklete drame!
- Ne. Naravno. Pišeš proklete dosadne istorijske romane!
- Zahvaljujem! Do viđenja!
- Ne spuštaj slušalicu! Vrištaću!
- Moraćeš o toj sceni jednom da mi pričaš. Jer je ja neću čuti.
- Ako prekineš vezu, zvaću ponovo!
- Ti nisi pametna!
- Ne. Nisam. Bila bih da sam dobila "Hedu". Ovako ne računaj ni na kakvu pamet! Ni na šta ne računaj!
Mora da misli brzo i trezveno. Ovo nije beletristička situacija koja se može menjati ako čoveku na um padne jača ideja. Korekture gumom ovde ne igraju. Privatni zapleti su nešto što u ovom trenutku sebi ne sme da dozvoli. Ljuskari iz Sekcije za književnost Srpske akademije nauka i umetnosti su patogeno osetljivi na porodični moral. U zamenu za muda dobili su, odmah nakon pristupne besede, devičanske poglede na život. Bili su gori od beštija iz Američke ženske legije. Minute-men-i hrišćansko-socijalističke kreposti!
- U redu, – kazao je pomirljivo. – Nisam mislio da budem grub. Naravno da ću otići u Klub.
- U redu. Ni ja nisam mislila da tamo razbijaš noseve. Samo da malo porazgovaraš sa tom svinjom. Podela u "Hedi" je, naime, još uvek preliminarna. Najčešće, ona je i definitivna. Dešava se, međutim, i da nije. Znaš kako to ide.
- Učiniću što mogu.
- I posle Kluba doći ovamo?
- Slušaj, to može biti prilično kasno.
- Nisu valjda zaveli policijski čas?
Spustio je slušalicu. Otrovni, munjeviti kuloarski jezik, koji ga je nekada odmarao od bajatih konverzacija srećnog braka, ide mu sad na živce. Smrdi na pozorišnu šminku. Izveštačenost ga umara. Jezik mora da opisuje pravo stanje stvari, a ne da ga izopačuje. Policijskog časa nema već decenijama. Njeno stanje, međutim, nije izveštačeno. Nešto preigrano, svakako, ali iskreno. I utoliko opasnije.
No comments:
Post a Comment