Ova priča je prvi put štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1, 2004. godine.
Učinio je zaista što je mogao. U granicama ličnog ubeđenja da Ibzenova "Heda Gabler" nije za nju, naravno. Heda je dimorfno, kentaursko biće. Ona bi možda izašla na kraj sa njenom jačom polovinom. Fine slabosti, nervne pukotine uloge, ostale bi zapušene jednosmernim temperamentom.
Razumeo je reditelja M-a i njegovu ljubaznu ravnodušnost. Nije odbio da rasmotri i tu varijantu, razume se. Niko ništa, uostalom, ne odbija da učini. Jednostavno – ne učini. Kad je kazao da će je s v a k a k o imati u vidu, B. je znao da od toga s v a k a k o nema ništa. Ali se zadovoljno povukao. Položaj je bio u najvećoj meri ponižavajući. Njihova veza i nije najpoverljivija stvar u čaršiji.
Osećao se kao makro koji na mračnom ćošku nudi ukvarenu robu. Životinja ga je pustila da se čitav sat kao neiskusan lopov šunja oko teme. Ni prst mu nije pružio. Bio je, naime, dirljivo diskretan. Naterao ga je najzad da izgovori ime i pocrveni. A onda ga je bestidno slagao. I pri tome je još bestidnije znao da mu se ne veruje. I da je on bespomoćno svestan tog saznanja. Zatim je otišao da za drugim stolom priča o neprilikama u koje i z v e s n e ljude dovodi klimakterijum.
Njoj je, razume se, rekao da je sve u redu. Da ima kategoričko obećanje. Uostalom, zar ga u izvesnom smislu i nije imao? Što mu personalno nije verovao, bila je njegova personalna stvar. Mogao se i prevariti. Dabome da se nije varao. I da je sve vreme znao da se ne vara.
U traganju za temom novog romana, bio mu je potreban mir. Nije mogao da radi s "Hedom Gabler" o vratu. Kasnije je računao na izgovore. Reditelj će se izgovarati pred njim. On će takođe iskopati neke izgovore. Procedura je bila tradicionalna. Poput rituala. U krugu kilometarskog prečnika oko spomenika knezu Mihajlu, sve se uvek odvijalo na isti način. Uz karnevalsku pratnju alibija i izgovora.
Šta je s tim prokletim telefonom danas?
Ovog puta neće se na lepak uhvatiti. Za danas mu je dosta takozvane stvarnosti. Razgovor s rediteljem M-om, poput perspektive oštrog, ograničenog rata, zahtevaće najveći deo njegovih duhovnih rezervi. Ostatak mora otići Galib Kumriji. Ukućani, ukoliko se već nisu rasturili po varoši, znaju "da nije kod kuće", "da, nažalost, pojma nemaju gde je?" i "da ne bi mogli reći kad će se vratiti".
Telefon zvoni dugo, uporno, nepoverljivo.
B. piše krasnopisom:
Dilsuz je iz nedara izvukao svileni gajtan i uzeo da ga vezuje u čvor. Biće spreman za svaki slučaj. Begovska svinja jamačno nije ispila otrov. Po svoj prilici je vrlo živa, zajedljiva i orna za razgovor. Desni kraj gajtana je prebacio preko levog, podvukao ga i ponovo prebacio...
Koješta! Tako se ne pravi čvor za davljenje! Tako se vezuje leptir-mašna! Kako se u stvari taj prokleti čvor vezuje? I vezuje li se uopšte unapred? Najzad, to nije vešanje. To je davljenje. Možda se nije primenjivala nikakva tehnika. Uzeli bi se prosto krajevi konopca u ruke, obavili se oko šije i stegli razvlačenjem na suprotne strane. Otkud, uostalom, on tako nešto može znati? Pisac je, nije izučeni krvnik.
Moraće opet konsultovati enciklopedije. Tamo će verovatno naći sve što se tiče hemijskih, fizioloških, medicinskih aspekata a n- o k s i j e odnosno gušenja, ali ništa o tome kako se ljudi dave. Dirljiva delikatnost nauke kad ima metropola u čijim knjižarskim izlozima čovek može naći još malo pa priručnike za konstruisanje džepne atomske bombe. Plastične, u svakom slučaju. U međuvremenu, još se ne može ići unaokolo i makar i suptilno raspitivati se kako se najlakše davi čovek. Može se jedino pisati penzionisanom, Opunomoćenom i Privilegovanom dželatu britanske krune.
A preko epizode se nije jednostavno moglo skliznuti kao preko leda. Premda se prilično značajan deo umetnosti romana sastoji u spretnom izbegavanju komplikovanih, psihološki podvodnih područja teme, baš sve ipak nije u pontonima i prečicama. Kritika je u više navrata njegov umetnički rukopis označila kao filigranski. Detalji su krv dobrog pričanja.
Uzima najpre domaću Enciklopediju. Bira stranu. Čita: "U željezničkom saobraćaju mjesto, gde se sastaje više pruga iz raznih smjerova ... U pomorstvu, mjera za brzinu, koja odgovara broju prevaljenih nautičkih milja u jednom satu... U medicini patološka tvorba ili latinski tuber... U građevinarstvu, presjecište ravnih i zakrivljenih štapova željezne rešetkaste konstrukcije...
U fizici, kod stojnih valova koji nastaju na žici, membrani ili tijelu, točke, linije i plohe koje ne titraju... U astronomiji, točka na nebu, u kojoj staza nebeskog tijela presijeca ekliptiku... U životu, spoj dvaju konopa vezivanjem ili upletanjem. Razlikuju se uzlovi ... upletke ... kučevi ... čvorovi ... zapornjaci ...sidreni uzlovi ... mrežni uzlovi ..."
Na desnom listu bila je crno-bela slika. Katalog čvorova. Njih sedamdeset osam na broju. Neki su imali gruba, neuglačana imena. Štip, kuč, potkuč, dvokuč, nametak, vrznjak, uzao za orepinu. Drugi istorijska: firentinski, firentinski sa osmicom. Neki su bili prosto pragmatični.
Ribarski – na primer – zapornjak za klin, užarski uzao za most, sidreni za konopinu, zastavni uzlovi. Ali bilo ih je s nežnim, pesničkim imenima. Jegulja s vojem! Kučni vitičnjak! Turban! Kruna! Ribarski nadovez! Grleni unakrsnjak! (Ništa, nažalost, nije imao sa davljenjem.)
Uzima lupu i svaki pojedini zamišlja na vratu Jusuf bega Crnoglavića. Očigledno ih samo malo posao mogu obaviti. Za ortodoksno vešanje verovatno "jednostruki i dvostruki grljak" ili "klizna petlja". Za tursko davljenje, međutim, najubedljivije su izgledali "obični poluuzlovi" i "poluuzlovi sa povezicom".
U Encyclopaedia Britannica čvorovima je posvećeno četiri sitno ispunjene strane, ali nigde izričito nije pisalo kako se oni upotrebljavaju za davljenje. Čovek se morao osloniti na sopstvenu instinkt. Ni u imena se nije smeo pouzdavati. Čvor "troat seizing", na primer, imenom odgovara svrsi. Predstavlja se ponosno kao "hvatač šije". Omča je, međutim, nepomična. Nema kliženja konopa kroz petlju i čitava užarska konstrukcija više liči na deo sindžira, kojim je tursko roblje bilo povezivano jedno za drugo.
Za vešanje je najpogodniji "half hitch" ili "midshipman's hitch", a za Galib Kumriju, po svoj prilici, tzv. "overhand" koji se podudarao sa domaćim "običnim poluuzlom".
Ne savetuje se sa Larousse-om. Sumnja da Francuzi znaju o tome više nego Englezi. Ali skida kravatu i na njoj isprobava "poluuzao". Izgleda da mu je instinkt bio dobar. Prvi su pokreti zaista bili i s t o v e t n i s pokretima kojima se vezuje mašna. Naravno, ovo je za davljenje. Kad bi hteo da se obesi, morao bi odustati. Iz tehničkih razloga. Jednostavno ne bi umeo da zaveže čvor koji funkcioniše. Ili bi morao da konsultuje Enciklopediju, što bi ceo poduhvat učinilo smešnim.
Ostaje još samo da se vidi radi li uopšte ta omča. Ogledalo pred koje staje, s pomešanim osećanjem budale i žrtve istinoljubivosti, vraća mu crnomanjast, sferičan lik otežalih obraza i prosedih zalizaka. Iza dimne zavese zatamnjenih naočara pogled vreba kao iza busije. Sve u svemu nešto poput ocvalog balkanskog James Mason-a. Intelektualca perverzno razapetog između humanističkog vaspitanja i diluvijalnih nagona. Čudotvorca što isceljuje bogalje a kod kuće proizvodi invalide.
Oprezno rasteže kravatu. Pritisak na koži vrata je hladan, prijatan. Kao oblog na žezi. Slepoočnicama izbija znoj. Oči iza stakala bljeskaju vodenim sjajem.
U cvetu kreativnih moći... U nastupu depresije... Premda je to nenaknadiv gubitak za našu literaturu, njegova smrt je zapravo umetnički čin... Poslednji u nizu kojim nas je obdarila njegova neumorna akribija i mašta...
Kravata se zateže. Srce unezvereno tumara po grudima. Strah koji se rađa protivu njegove volje i saznanje da glupu probu može prekinuti kad god hoće postaje ponižavajuće intenzivan. Ako ruke odbiju poslušnost, ugušiće se.
U međuvremenu sluša prečanski lenj glas predsednika Udruženja književnika. V. S.-ov posmrtni govor usamljeno galopira kroz belu mećavu: "Nenaknadiv gubitak za našu literaturu... U cvatu kreativnih moći..."
Pokojni pesnik je, međutim, imao osamdeset pet godina. I poslednje mesece je proveo kraj prozora gledajući u magle Panonije, po kojoj su se vukle aveti izgubljenih iluzija.
Kroz povorku od nekoliko tuceta "naslednika nacionalne kulturne misije", što pobožno prati "smrt kao umetnički čin", veje snežna mećava, pod kišobranom s koga se intenzivno cedi memla na besedu, V. S. intenzivno misli na vruću rakiju i tako uspeva najzad da modrom licu obezbedi nešto malo žalbene topline.
Protokolarna žrtva će se u svakom slučaju isplatiti. Pogreb mora dobiti bar pet minuta televizijskog vremena. Neka pola otpadne na stihove mrtvog pesnika, đavo ih odneo, ostatak će bezuslovno pripasti njemu. Duguljasto, ipomorfno, rezignirano lice izvanredno se slagalo sa korotnom kravatom i snegom u pozadini. A uz to je stajao uz sam kovčeg. Govor će posle objaviti u "Književnim novinama". S nešto malo citata i opštih mesta mogao bi postati i sasvim zgodan esejčić.
I onako je poslednjih pola decenije pisao isključivo za novine. Znalačke članke o tome kako d a n a s treba pisati. O urbanom mentalitetu. Savremenom romanu. Tajnama Beograda po ugledu na Tajne Pariza - Eugène Sue-a. Zajedno sa ovim govorom i još nekim, ako matori pisci nastave umirati ovim ritmom, ti članci će ispuniti ceo tom njegovih sabranih dela. Tom pod naslovom "Marginalije i ostalo".
B. se dobro oseća. Pogreb M. C.-a imao je na raspolaganju poslednji minut televizijskih vesti. Od vejavice su se videli samo kišobrani. Slika je ličila na neuspelu reklamu za zimovanje u Sloveniji. U svakom slučaju, čoveku je definitivno oduzimala svaku želju da bude sahranjen o državnom trošku.
Popušta omču pre nego što ga panika nateruje da krikne. Srce mu se vraća na mesto. Koža na licu bledi. Jusuf begu svakako neće biti lako. Nastavlja od pokreta kojim omča za davljenje postaje kravata. Ispija poslednji gutljaj viskija, stavlja nekoliko cigara u džepčić letnjeg kaputa, poslednji pogled baca na rukopis u kome Jusuf beg i Galib Kumrija, dva umetnička robota, čekaju na njega da nastave svoj "dubok govor o životu i smrti", gasi lampu i izlazi.
Perspektiva hola, presecana senkama otvorenih vrata, sudarala se u dnu s mrakom bašte. Na crnoj školskoj tablici obešenoj pored čiviluka, pisalo je:
IMADEM SLOBODNO. A.
NA KONCERTU MADRIGLISTA. S.
NE ZNAM GDE SAM. L.
Za ženu i devojku poruke su još i imale nekog smisla. Bar su se s vremena na vreme menjale. Njegov sin je svoju ostavio pretprošle godine. I još je važila. Još uvek nije umeo da kaže gde će biti.
Mlađi je verovatno gore, na spratu. Otići će da ga vidi pre nego što izađe. Nije pamtio kada ni kojim se povodom ovaj običaj uspostavio. Ali je prijao obojici. Tiho se uspeo stepeništem. Vrata dečije sobe su bila odškrinuta. Dečak je odeven spavao na krevetu pokriven stripovima. Većina ih je bila njegova, još od pre rata. Glas sa tranzistora monotono je citirao sportske rezultate. Ušao je na prstima, pokrio sina ćebetom i ugasivši svetlost izašao.
Najednom je opet bio srećan.
* * *
No comments:
Post a Comment