Razmišljanja u liftu

"RAZMIŠLJANJA U LIFTU" ILI DNEVNIK KAO SLIKA ŽIVOTA KAKAV BI MOGAO DA BUDE.

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 373-376 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko puta u liftu imao argumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali ...

Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svome dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo ...
(DNEVNIK, 1982)

Elevator by 3Sqauare Design

Dnevnik sam počeo pisati još u osnovnoj školi, u Kninu. Sećam se plavih linija, koje su, poput vojničkog kordona, dovedenog za odmazdu slobodnom mišljenju, držale moja krupna, teturajuća slova u zaptu smera prema masovnoj grobnici večnosti.

Inicijativa za vođenje Dnevnika poticala je od majke. "To će ti popraviti taj grozan rukopis," rekla je, a ja sam joj verovao.

(Drugi, podjednako odvratan način za unapređenje rukopisa, bila je nemačka gotica. Ne sporim da njena slova poseduju čistu, oštru lepotu bajoneta, i da, za razliku od meke, efeminizirane, gotovo bih rekao evnuške mediteranske latinice, pogotovu od šljampave i slavenski neuredne ćirilice, privikavaju čoveka na uzdržavanje, samodisciplinu, strpljivost i pokornost. Nipošto.

Nalazim, međutim, da bi ona pravu primenu našla tek po zatvorima. Kao sofisticirana zamena čupanju vune i ostalim pedagoškim besmislicama. Nju mi je, kasnije, na Cetinju, u privatnim kondicijama, predavao suplent Nilović. Bio je to mršav, temperamentan, nervozan mladi čovek, koji je neumereno pušio i grizao nokte.

Utvara novog Beograda

I najzad jedna utvara novog Beograda

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 364-368 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."
(DNEVNIK, 1979)

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Državna tajna

Državna tajna i ulično oštrenje sabalja
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 359-363 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Pri svođenju posledica turskom invazijom izazvanog raskida s grko-vizantijskim kulturnim i političkim područjem, čije je poslednje aktivne uticaje iscrpao naš ambiciozni srednji vek, ne sme se zanemariti znatan gubitak smisla za diplomatičnost, orijentalnu sposobnost iznalaženja i korišćenja zaobilaznih, stranputnih, podzemnih, tajnih maršruta do nekog cilja ...
(DNEVNIK, 1974)

Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju.

S priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da Neandertalac nije izveštavao neprijatelja da će ga napasti, ni kad, ni gde i kako će to učiniti.

Po izlasku iz Misira Izrailjci ne poslaše iz Sitima caru Jerihonskom poslanike s objavom rata, već dvojicu uhoda da ispitaju debljinu gradskih bedema i jačinu posade.

Aleksandar Veliki ratovao je kao što udara grom. Nikad se nije znalo koga će, kako i kad spržiti.

Hanibalov silazak s Alpa u dolinu Poa iznenadio je Rimljane bar koliko je Saveznike zaprepastila nemačko-sovjetska nagodba. Obaveze iz Antikomiterna pakta nisu smetale Hitleru da je sklopi, a ona opet, ni najmanje, da Sovjetski Savez napadne, prikrivajući svoje namere striktnim izvršenjem ruskih porudžbina, sve do zadnjeg dana, i sve do onih artikala koji su imali ratni značaj.

Napoléon-ovo bekstvo s Elbe zateklo je pariske legitimiste u uverenju da su uzurpatora definitivno onemogućili, i da im preostaje još jedino da s evropske geografske karte izbrišu naopake posledice nesrećnog bonapartističkog intermeca u bogomdanom toku monarhističke istorije.

Srpska štampa

između svetskih i domaćih poslova
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 353-358 ) - Beograd, Partizanska knjiga, Copyright © 1984 Borislav Pekić.

Ponekad se ima utisak da je naša štampa, ako baš ne obaveštenija, ono spremnija da sa nama podeli svoja obaveštenja o onome što se dešava u Patagoniji nego o događajima u sopstvenoj zemlji. Jedan geografski prostor koji je vekovima inspirisao maštu stranaca i stupce njihovih listova – pa to i sad čini – kao da ne nadahnjuje u dovoljnoj meri domaće žurnaliste ...
(DNEVNIK, 1961.)

Izgleda, međutim, da ova neuravnoteženost interesa nije posledica nekog filosofskog shvatanja o jedinstvu sveta, nekog novinarskog monizma, već između ostalog, i tradicije začete u činjenici da su prvi srpski listovi štampani u inostranstvu, koje njihovi izdavači i saradnici i nisu smatrali inostranstvom, već sopstvenom državom, prema kojoj je inostranstvo bila – Turska, pa u njenom okviru i Srbija.

Zapazio sam ovo kad sam zbog priče o emigraciji Simeona Lupusa i Simeona Grka u Zemun ("Zlatno runo" II) prelistavao brojeve "NOVINA SERBSKIH" IZ CARSTVUJUŠĆEGA GRADA VIENNE OT GODINE 1813, a štampanih s "dozvoljenijem evo Kes. Kral. Veličestva".

Te novine su, bar godine 1813, bile srpske jedino utoliko što su izlazile na srpskom jeziku a u staroslovenskoj ortografiji. Sve ostalo u njima bilo je – internacionalno. Vesti su uglavnom donošene iz "Švedije, Šleske, Francuzske, Inglezske, Rossije, Saksonije, Španije, Praizske" itd.



To se smatralo Stranim priključenijima (u koja će spadati, kao što ćemo videti. i Prvi srpski ustanak). Pod Priključenijima otečestvenim, kadkad i "vnutrenjim", podrazumevani su događaji iz tadašnje Austrije. Pretežni deo sadržaja se pod naslovom "Ot vojnišča" odnosi na ratne operacije koje su se tada, u vreme Napoleonove labudove ratne pesme, vodile širom Evrope. (Ratu su, na ovaj ili onaj način, uostalom, posvećene i vesti iz svih spomenutih zemalja.)

Godine 1913. Srbija je doživljavala poslednju godinu svoje rovite, nesigurne, međunarodno nelegitimne ratne slobode. Te će godine Prvi srpski ustanak biti ugušen. O celom tom događaju, koji će srpskom XIX veku dati boju, u "Serbskim novinama" ima samo pet kraćih vesti datiranih 1. i 8. avgusta, 18. i 30. septembra i 10. oktobra.

evolucija koja se odlaže

Revolucija koja se odlaže na neodređeno vreme
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 350-352). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.



Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...


Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?...
(DNEVNIK, 1976)

Neposredno posle revolucije od Četrdeset osme, pedesetih godina, u Berlinu je, pod pokroviteljstvom pruske kraljevske kuće, živeo Miloš Gospodara Jevrema, sinovac srpskog knjaza i uzgnanstvu Miloša Obrenovića. Upravo je završio Berlinsku ratnu školu i dobio za sekondleuitnanta u jednoj Istočno-pruskoj ulanerskoj regimenti.

Psi i Srbi

Psi i Srbi

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 347-349). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Od ovog meseca vlasnici njujorških pasa nosiće, pored džepne maramice, i naročite kese, u koje će deponovati ulični izmet svojih štićenika...
(DNEVNIK, 1978)

Stranci pasažeri, u poseti Beogradu XIX veka, sticali su utisak da u njemu žive više pasa nego Srba, i da, shodno tome, psi i privredno bolje stoje.



Nisu bili daleko od istine. Turci su pse smatrali bogumilim životinjama, dok su na hrišćane gledali s manje entuzijazma. Srpska en postotis, procentualna hatišerifska autonomija, manje im je konvenirala od pseće potpune zavisnosti. Povrh svega, Srbi su bili krunski deo neprirodnog "Istočnog pitanja", a psi samo – od Alaha date prirode. Stoga su u Otomanskoj imperiji psi uživali sve građanske privilegije, od kojih su izvesne delili s grko-cincarskom kolonijom, dok su o njima Srbi mogli samo da snevaju.

Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni s kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti. Tako su Turci, posle Srpskog i Romejskog carstva, došli najzad u sukob i s Psećim. Otvorilo se najposle i takozvano "Pseće istočno pitanje".

Među beogradskim psima, mahom nahodima sokaka, slobodne prirode i kakodemonskog podzemlja, u bliskom srodstvu s vukovima Dedije i Vračara, u velikoj modi beše besnilo. U inače besnom veku pseće besnilo se ne bi ni primetilo da se jedna od zveroobraznih džukela nije usudila ugristi dete nekog stranca na proputovanju.

Šta je tu pseću zadribaldu navelo da preko hleba ište pogaču, da pored toliko nezaštićenih domaćih hrišćana nasrne na čoveka s evropskim pasošem, o kome se starala svita međunarodnih zakona, konvencija i običaja, ne može se pouzdano znati.

Balkanoidno vreme

Balkanoidno vreme

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 344-346). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudara se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejsko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofonske ploče. Sakralno ne teče. Aristotelo je mislio da je "vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle". Plotin ga objašnjava kao "život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo". Bergson, Hajdeger, Kant, Sv. Avgustin imaju svoja tumačenja. vreme na koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na Berzi.

Vreme u radosti i bolu nije isto. Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač. Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema?...
(DNEVNIK, 1977)

U našim istraživanjima moramo se osloniti na logiku ili unutrašnji osećaj proticanja – ako smo filosofi. Ali ako nismo, ako smo građani u čekaonici, naša jedina mera može biti brzina kojom obavljamo poslove. Primećujemo tada izvesnu povezanost shvatanja vremena i strana sveta.



Ukoliko smo bliži Jugu ili Istoku, vreme sve više gubi dogovoreni oblik, prestaje biti zajedničko, međunarodnom konvencijom određeno, i postaje stvar ličnog suda. vreme koje u Beču traje uvek jedan sat, u Beogradu može trajati dva, u Atini tri, u Carigradu pet, a još dublje na Istoku – i danima.

Zakon o javnim berzama donesen je u Kraljevini Srbiji 3. novembra 1886. Berza je, međutim, osnovana tek 1894, devet godina posle donošenja porođajnog zakona.

Premda je mimo teme, spomenimo da su, po 5. čl. Zakona o berzama, iz posećivanja ove – pored banaka – najznamenitije ustanove Kapitala, bile isključene "ženskinje". Društvo im u tome prave stvarni i lažni bankroteri, nesolidni dužnici, lica bez građanske časti i maloletnici. Dame imaju kurtoaznu utehu da su sadržaj već prve tačke kasatelnog paragrafa.

Ako bi se nekom savremenom "utrkivaču s vremenom" razmak od donošenja Zakona do njegove primene učinio predugim, to bi bilo samo stoga što ne zna da je pedesetak godina pre pomenutih datuma vreme u Beogradu teklo još sporije. A to je, opet, najvidljivije po istoriji pseudoberze, finansijskog predšasnika današnje, udaljene od one Londonske ili Amsterdamske, pa i izmeđuratne Beogradske, kao orangutan od čoveka.

Beogradska čaršija se o monetarnim i robnim kretanjima na evropskom tržištu obaveštavala preko bečkih, peštanskih i pariskih novina. Zbog toga su Firme redovno svraćale u Beogradsko čitalište – diluvijalni predak Narodne biblioteke – smešteno u susedstvu Saborne crkve.

Pa kad je već tako, pomislila su preduzimljiva gospoda Dimitrije H. Tirol, Emanuel Solar i Simeon Njegovan – Lupus, ktimatiasi (posednici) i veleboltadžije (veletrgovci) beogradski, zašto ne bi u gongu čitalnice bila postavljena školska tabla, na kojoj bi njen pisar svakodnevno ispisivao tekuće berzanske kurseve, povađene iz inostranih listova.

Ministarstvo narodne privrede, koje se u ono vreme staralo i o narodnom prosvešteniju – simbioza, u kojoj nijednom nije bilo lako, ali svakako bolje nego što je bilo privredi dok se o njoj brinulo Popečitelstvo vnutrenih dela – zdušno je blagoslovilo ubav naum čaršijskih čelengasa i sa svoje visokoblagodarne državne strane novopečenim srpskim berzijancima, kao žurnu pomoć Otečestva, poslalo – jedan sunđer.

Devetnaest godina je valjalo čekati da mine dok se, 11. novembra 1852, isto Ministarstvo nije odvažilo na prvu značajniju reformu naše Berze. Ona se sastojala u postavljenju jednog rashodovanog astala pod tablom i teftera na njemu, gde su trgovci, uz taksu od pola zvancika po ugovorenom poslu, ubeležavali svoje ponude i potražnje produkata i efekata.

Kalo, poli kalo! – što bi kazali ondašnji Cincari – Lepo bogami! Lepo i brzo!
(KNJIŽEVNOST, BR. 1, 1979)

Jazonove vatre

Jazonove vatre

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 339-343). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđiv deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni po čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
(DNEVNIK, 1974)

Žalimo, takođe, što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.



Prvi čovek na terenu Beograda pojavio se iz temelja Bajlonijeve pivare na Skadarliji, godine 1882, u vreme proglašenja kraljevstva i Bontuove železničke afere. Pa i on, nesrećnik, samo u obliku oštećene lobanje. Naš antropolog g. Đorđe Jovanović smatrao ga je neandertalcem s kraja ledenog doba, starim oko pedeset hiljada godina. Pretpostavljao je da ga je ubila neka zver prilikom obostranog lova. Naš svet ga je iz milošte zvao "nakazom". Na žalost, i on je stradao za vreme Prvog svetskog rata.

Od kako je mamutov ispisnik, nadmajmun mlađeg Paleolitika, u barskom lesu Srbije i Beograda, ostavio primitivnu sekiru u obliku trouglastog klina i četvrtaste ploče, ta alatka za drobljenje kostiju postala je naše univerzalno oruđe za rešavanje svih zamršenih javnih i privatnih sporova.

Prvi ozbiljan kulturni uticaj, na beogradsko područje izvršen je moravsko-vardarskom saobraćajnicom iz ranog Neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga je doba, taj istočni, orijentalni, mutni pravac, na užas "bečkih đaka", zapadnjaka i racionalista, ostao jedini stvaran izvor, životodavnih sokova, u kojima se formirao duh, temperament, pa i istorijski profil naroda ovog područja.

Srazmerno brzo smo napredovali od pećina i zemunica do četvrtastih nadzemnih zgrada, sa zidovima od kolja, opletenog prućem i oblepljenog glinom na zemljanom naboju, ali smo onda za deset hiljada godina, sve do napoleonovih ratova i ustanaka, uprkos moćnom rimsko-vizantijsko-tursko-austrijskom graditeljskom kondominijumu, u najstrožijem centru današnjeg Beograda, ostali na neolitskom urbanom nivou. Uz dodatak maltera i kreča, naravno.

Uvodna beleška

Uvodna beleška
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 337-338). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Tokom višegodišnjeg rada na Sagi o Njegovan Turjaškima, naročito "Zlatnom runu", za koji nema mnogo izgleda da se uskoro završi, prikupio sam obimnu i raznovrsnu istorijsku građu o Srbiji i Beogradu.

S vremena na vreme bi moju pažnju privukao neki neobičan podatak, fakat o kome se ili mnogo govori a malo zna, ili mnogo zna a malo govori; neki neverovatan prizor pod humkom vekova, što iluminiran umetničkom imaginacijom svedoči o našim naravima, kakve nismo poznavali; neka paradoksalna, često suluda situacija, po kojima je Balkan čuven još od svojih pelaških, kentaurskih vremena; a iznad svega, možda, i poneka istina, o kojoj nas ni škola, ni istorija nije obavestila.



Kako za ovakve kuriozitete nije bilo mesta u strogo programiranoj priči o Njegovanima, pravio sam povodom njih kratke beleške, partikule ili esejističke sličice, s nejasnom namerom da ih hronološki ili tematski jednog dana sredim i objavim pod naslovom "UTVARE STAROG I NOVOG BEOGRADA". Neku vrstu nastavka "ZAPISA STAROG BEOGRAĐANINA" – zapise jednog novog. Novog i drukčijeg.

Do sada nisam stigao to da učinim, a pitanje je hoću li ikad. Da "partikule" pravim, međutim, produžio sam.

Pod odavno odlučenim naslovom, ovde sam prikupio nekolike, koje su mi se činile završene i koje su sve prethodno objavljene u časopisu "Književnost" za 1979. godinu. ("Marginalije i Moralije".)

Ne treba u njima tražiti putopis Evlije Čelebije, Felixa Kanitza, Herberta Viviana, Reinacha, Légera, ili Jana Nerude. To je pre putovanje kroz istoriju Beograda čoveka koji je u svaku istoriju izgubio poverenje, te sada, s onu njenu stranu, međ' tajnama prapostanja, traga za mitovima koji bi nas objasnili i vratili sudbini.

Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima.

Beograd, dakle, nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi.

Pa ipak ga volim, volim privrženošću – stranca.

Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.

Poziv na dijalog

Poziv na dijalog
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 332-333). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.

Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga. Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe.



U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:

HLEBA, IGARA I DIJALOGA!

a njegovo osnovno načelo:

NEKA SVET PROPADNE, SAMO DA SE RAZGOVORI NASTAVE!

Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvu? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.)

Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.

Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upićeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.

Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da čuvate nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.

"SLAŽEM SE" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro.

Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.

Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi. Želim vam uspeh, i neka vas pri tom ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
(JEŽ, JANUAR, 1969)

Vratimo čoveka sa sekirom!

Let's Not Hang About: Bring Back the Axeman! (Ne gubimo vreme: vratimo čoveka sa sekirom!)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 328-331). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale. (Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.)


Stanovišta se, u međuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju a više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova. Ali čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton. Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušan stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost. (Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) ...
(DNEVNIK, 1977)


Nama protivnicima smrtne kazne, dobro bi došla bar – sekira.

Do toga sam stigao čitajući u "Guardian"-u jedan prilog engleskim razgovorima na tu temu. Uputio ga je, u vidu pisma uredniku, izvesni gospodin R. W. Ward iz Holwella, blizu Sherbourna, u Dorsetu. Kad bi mi preferirali da se dopisujemo, a ne dovikujemo (ili nadvikujemo), i da sam za pismo g. Warda znao u vreme naše debate, ne verujem da bih se uzdržao a da ga, ne vodeći mnogo računa o danas toliko usrdno respektovanom autorskom pravu, osvežim svojim interpolacijama, a zatim kao sopstveno mišljenje o smrtnoj kazni pošaljem listu koji je anketu vodio.

Zajedno s mojim intervencijama i osnovom g. Warda, pismo bi izgledalo otprilike ovako. (Što je u Engleskoj smrtna kazna ukinuta, a kod nas se primenjuje, što mesto vešanja streljamo, ništa ne menja na načelu da sekira ostaje sekira, a dobar argument – argument.)

Sveta alijansa

Sveta alijansa

U traganju za kostima vaskrsenja ili o Svetoj alijansi nauke i zločina
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (321-327)

" Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu animiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara "najsavršeniju Formu postojanja", strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. 

(Formu, dabome.)Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog "učvršćivanja" bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Miller-a, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna..."
(DNEVNIK, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandt-ovskim bojama, koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima, Čas našeg profesora Miller-a nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulpa na Rembrandt-ovom platnu u Muzeju grada Haga.

I ne samo stoga što je "platno" majstor- Miller-a – goli život, a ono majstor-Rembrandt-a tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor Tulp spram kolege profesora Miller-a, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) – već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulpa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Miller-a još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.



Moj prijatelj Danilo Kiš u svom "Času anatomije" opisuje profesora Tulpa ovako: "Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka KOJI ZNA DA JE LJUDSKO TELO, IZVAN DUHOVNIH FUNKCIJA, IZVAN DUŠE I MORALA, SAMO PROBAVNA MAŠINA, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce ..." (Podvukao B. P.)

Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Miller-a. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulp.

Čulo za profit

ČULO ZA PROFIT KAO POSLEDICA PRIRODNOG ODABIRANJA

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (318-320)

Preda mnom je sedeo čudesna uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali. On to, očigledno, nije činio iz načela.

Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih. Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu. Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.

Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji. I to ne više u stanju neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.



Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska ...
(DNEVNIK, 1967)

Verovao sam nekada da je ova sposobnost retka kao platina i da krasi samo izuzetne, najsavršenije, najprilagođenije primerke građanskog staleža. S izvesnim razočarenjem konstatujem da je postala dobro svih slojeva i da nema među nama ni najzaostalijeg primerka vrste, koji njome bar umereno spretno ne bi umeo da barata. Moje razočarenje, kao građanina, veliko je, naravno. Ravno onome što bi ga na kljove ponosni slon osetio u svetu u kome bi njegove raskošne zube imala i domaća kokoška.

Razočarenje, međutim, postepeno ustupa mesto trezvenom uviđanju neizbežnosti ovakvog razvoja. Nijedna korisna osobina ne može zauvek ostati vlasništvo manjine. Pre ili kasnije, postaje ona opšta, a manjina, obično neka druga, prilagođavajući se novom stanju stvari, evoluira u sebi novu izuzetnu osobinu, s kojom će se ubuduće od većine razlikovati.

Neprestano dolazi do biološke adaptacije na promenljive uslove, one iste i slavne, što nas je od majmuna preobrazila u ljude, ali koja time nije preuzela i obavezu da nas štiti od ponovnog pretvaranja u majmune, ako okolnosti života, kojeg smo u međuvremenu sebi udesili, na takvoj promeni budu insistirale.

Srdito i s poštovanjem

SRDITO I SA POŠTOVANJEM
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 312-317 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

OTVORENO PISMO ONIMA KOJI NE VERUJU DA VATRA PEČE, PISANO U SLAVU JANA PALACHA.

Jedne večeri je vaša prijateljica prolazila parkom i tamo negde, na senovitoj periferiji neonskog svemira što ga je obrazovao kandelabr, opazila je usamljenog čoveka kako stoji oslonjen na drvo. Čovek je iskoračio iz senke i sa pitomim dostojanstvom predstavio svoju muškost. To je bio egzibicionizam.

Bili ste zamoljeni za objašnjenje, i vi ste ga, budući verzirani, pružili. Ono je shvaćeno, ali vi ste neumoljivo nastavili sa izlaganjem, ne više da biste nešto objasnili već da biste demonstrirali svoje znanje. To je, takođe, bio egzibicionizam.



Vi pošto-poto nastojite da se razlikujete, kurioziteti vas opčinjavaju: vi se nadmećete u brzom cepanju klavira, bez obzira na to što se na njemu može i svirati, u maratonskom igranju šaha, bez obzira kakve su vam partije, u razvijenosti muskulature, bez obzira na izvesnost da ona ničemu neće služiti. Eto, to je egzibicionizam.

Najzad, čuli ste za Herostrata, mladića koji je u žudnji za slavom zapalio Artemizin hram u Efezu. Tada ste sa gorčinom ustanovili da na ovom jednostavnom i ograničenom svetu postoje samo dva pouzdana načina da se preduzimljiv čovek pročuje: treba hram sagraditi ili ga srušiti.

Došli ste do zaključka da ga je graditelj Artemizinog hrama sazidao iz onog istog egzibicionizma iz kojeg ga je Herostrat razorio. Život vam se najednom objavio kao gola egzibicija. Sve je stvar mode, reklame, ugledanja i simuliranja. Svet je pozorište u kome bolji glumci imaju bolju prođu, istorija je neurotična jagma za vlašću, a nauka i umetnost puka otimačina oko slave.

Dabome, lekari ne osećaju nikakvu stvarnu potrebu da pronađu lek protiv raka, oni samo žele ime u istoriji Medicine. Ljudi ne traže Boga zato što ga trebaju, koješta – oni bi prosto da se domognu mesta u raju. Tajne privlače nas samo stoga što znamo da ih možemo razmeniti u sitan novac, a žrtvujemo se – ako već nismo sasvim priterani uza zid – jer time stičemo ugled.

Lišeni svih iluzija – najčešće ne posredstvom sopstvenog iskustva, jer inače ne bismo bili tako isključivi – vi verujete da su veliki Neimari zidali samo za novac i slavu, i da bismo se, da oni srećom nisu bili i plaćeni i uvažavani, još uvek verali po pećinama. Vi ste bez sumnje sigurni da "Ljudsku komediju" ne bismo čitali da Honoré Balzac nije žudeo za grbom.

Ispovest kao metod

ISPOVEST KAO METOD
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (309-311)

PISCIMA ISPOVESTI, DNEVNIKA, MEMOARA I AUTOBIOGRAFIJA

Čovek pokolje porodicu, njih sedmoro na broju. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo, knjigu čitamo. Ako je, zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena, ipak ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik. Pri tome nas iskreno zaprepašćuje izvesna neblagodarnost unesrećenih prema onome što ih je u crno zavio. Ta, zar senka njegove slave ne pada pomalo i na njih?

Juda je prodao Hrista, potom se raskajao. Ja pišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim bio Hristos.



Skretničar zaboravi na skretnicu – žrtava trideset. Ali to je bezličan broj. Jedina ličnost u toj katastrofi je – onaj koji je zaboravio. I ceo se naš posao sastoji u tome da dokučimo zašto?

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su kažnjeni. Drugi su smatrali da je bio u pravu, zatim su napisali memoare u kojima su časno priznali da nisu bili u pravu. Za to su nagrađeni. Osim toga, ta ispovest je, dovraga, tako lepo sročena da se vi prosto postidite što ste bili u pravu pre njih.

Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa. Poznate su nam sve osobine, navike jednog Landrija, a znamo li nešto o njegovim ženama? Ne verujem da smo sigurni ni u njihov broj. O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo – mnogo.

Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest.

Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu, najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.

Gasovito agregatno stanje prošlosti

Gasovito agregatno stanje prošlosti
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 304-308 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ...



S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – HEINRICH STEINBRECHER ...
(DNEVNIK, 1974)

U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.

Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s g. Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:

"Ljudi ne vole da se uz zid pritiskuju, Steinbrecher," reći će suvo. Ne mari čoveka koji mu je naturila Prinz Albrecht Strasse. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti Eckart. To je osobni Himmlerov nalog. Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. – Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov, ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler u njega umešati.

Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha, kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darvina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru. po administrativnoj dijagonali i u večnom krugu međusobnog proždiranja, i on ga se personalno ne bi ticao, kad se tako često, u svojstvu vanstranačkog privrednog stručnjaka, i u jednoj formi korisne domaće životinje, ne bi nalazio na putu onim – divljim.

Morbus Pauli

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (298-303)

"On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."
(DNEVNIK, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.



Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena. Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi.

Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lotremona, američki pisac Norman Majler, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Manovog mađioničara Marija, pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.

Bio je umetnik. Da, i to se mora reći.

Diskretne čari kompromisa

Diskretne čari kompromisa

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294)

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(DNEVNIK, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.



Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.) Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.

Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".

Pretvaranje maske u lice

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O RIZICIMA SIMULACIJE
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (285--290)

"Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: "niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude..."
(DNEVNIK, 1975)


Darvin je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira Koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list.

Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. "Lepota je" veli Darvin "zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne..."


Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja. Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. Dž. Džener Vir, međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez.

Leptir je uhvaćen i proždran posle šesdeset uzaludnih napada. Ptica je nasrtala na krila koja su privlačila pažnju. Telo je izmicalo dok je ona svakog puta ostajala sa komadićem krila u kljunu. Do gozbe je došlo tek kad leptir više nije imao čime da leti. Očigledno, u prirodnim uslovima on bi umakao, zbog čega se u brazilskim prašumama i na Malajskim ostrvima sreću primerci Traphaene s izlomljenim i izbušenim krilima živih boja.

O idealno rđavoj državi

O idealno rđavoj državi

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 283-284). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Lešeku Kolakovskom

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ..."
(DNEVNIK, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;



država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;

država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade;

država u kojoj ste srećni ako ste živi;

država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;

država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;

država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;

država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;

država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;

država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;

država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;

država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;

država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;

država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.
(KNJIŽEVNOST, BR. 9, 1979)

Avetinjski vozovi

Avetinjski vozovi građanske neposlušnosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 202-205). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Najzad sam našao svog ludog Srbina. I to među uspomenjama iz okupacije …
(DNEVNIK, 1979)

U suterenu ulice K., u kući mojih rođaka, živeo je sredovečan gospodin, bivši šef provincijske železničke stanice, od šestoaprilskog bombardovanja, u kome je izgubio porodicu i imovinu, u stanju melanholičnog šoka.

Bez obzira na sezonu i okupacijska ograničenja, u crnoj, crvenim šavovima opšivenoj uniformi JDŽ-a, s ukočenim, bezizražajnim licem bankrota, kretao se on ulicama Beograda ujednačenim hodom neumitne sudbine, i s onom tajanstvenom samouverenošću koju smrtnom čoveku mogu da podare jedino najodgovornije dužnosti vezane za Vozni red.



U određenim intervalima, očigledno zavisnim od samohodnog toka što ga je vreme za njega od šestog aprila uzelo – jer se nikad nisu ponavljali, ni s našim merama podudarali – zaustavljao bi se, vadio iz džepa starinski železnički sat na lancu, za koji su upućeni tvrdili da nema kazaljki, prokontrolisao bi svoj instinkt, zatim sat na mesto vratio, a iz kaputa izvukao službenu pištaljku, jedinu imovinu sačuvanu od požara, i, dunuvši u nju tri puta, zaurlao:

"Brzi voz br. 123-24 Beograd-Skoplje polazi za jedan minut i trideset sekundi! Dame i gospodo, izvolite u kola!"

U redovnim prilikama, šef stanice koji bi komandovao fantomskim vozovima, smatrao bi se u Engleskoj ili Danskoj ekscentrikom, na Balkanu – ludakom. I pod ratnim okolnostima ostajao je on u Engleskoj i Danskoj ekscentrik. Kod nas se volšebno preobraćao u simbol.

Plesnivo građanstvo, kojim se bavimo jer niko drugi neće, gledalo se na njega s izvesnom ljubomornom simpatijom kao na drevni duh naroda, koji, upravo iz eposa izišavši, duva u pištaljku iznad okrutne i ponižavajuće stvarnosti opšteg sloma.

Preduzimao je korake kojima većina očigledno nije dorasla. Ne samo da je ignorisao okupatora, već mu nije smetalo ni faktičko nepostojanje voza kojim je upravljao. U staležu, u kome se i od odsustva najbeznačajnijeg uslova pravio izgovor za kompromis s okupacijom, ovakva mišljenja i ponašanja morala je ljudima izgledati dubljom od običnog ludila.

Čak je i fanatik poziva, kakav je bio moj general Đorđije Njegovan iz "Generala ili srodstvo po oružju" i "Zlatnog runa" – da njegov živi uzor ostavimo za sada u mraku – čak je i on smatrao da je za pobedu nužna stvarna vojska, i da bez nje ni najelitniji strateg, odnosno on lično, nema šanse da izađe na kraj s čuvenim Hellensleben-ovim "vojnim problemima postavljenim celokupnim ratom".

Za Teodora Njegovana, takođe iz "Runa", i njegove žive dvojnike, samim aktom kapitulacije automatski su prestale važiti i građanske i ministarske obaveze, proizišle iz njihovih svečanih zakletvi Kralju i Otadžbini. Stari vozni red je ukinut. Valjalo se prilagoditi važećem. Nikakvog smisla nije imalo iz pukog patriotizma ići na stanicu u vreme u koje su se na njoj zaustavljali vozovi pre rata.

Živa stolica Henry Moorea

Živa stolica Henry Moorea
(Skica za novelu “Metastaza”). Odabrana dela Borislava Pekića, tom 12, Tamo gde loze plaču, eseji, dnevnici (str. 103-105); Partizanska knjiga, Beograd, 1984.

Izložba crteža H. M. Tate Galery, leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krejon, vodena boja. (Kao i većina iz tog perioda, i u istoj tehnici.) Anticipacija smrti.


To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površinu, to su MRTVACI zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da sočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona. Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini…



SLEDEĆA FIGURA IZ 1948. KREDA, PERO, VODENA BOJA. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni nasloni stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija…
(Dnevnik, 1978)

Zamislite da ste prvi put u životu seli u fotelju. Udobno vam je. Verujete da uživanje nikad neće prestati, da će vam prijatno biti ma koliko dugo u njoj sedeli.

Uzmimo sada da ste, zaista prinudjeni dugo da sedite. Prvih, pa i narednih dvanaest sati, ništa se ne dešava, osim što osećate laku nelagodnost. Ona je toliko beznačajna da i ne znate odakle potiče. Pogotovu ne sumnjate da je za nju kriva udobna fotelja, napravljena po obličju vašeg tela i postavljena najmekšim jastucima.

Sati prolaze, nelagodnost raste. Postajete sve nervozniji, jer nikako ne uspevate da razaznate razloge pogoršavanju svoga stanja. Kad osetite prvo bolno žiganje u krstima, optužićete najpre sebe, svoje telo, pa ćete tek potom – znajući da ste zdravi – pomisliti najzad da nevolja potiče možda i od fotelje. Najednom će vam biti mnogo gore nego ranije kad to niste znali.

A najgore od svega biće saznanje da će bolovi uskoro postati još jači i da se protiv toga ništa ozbiljno, ništa definitivno, ne može preduzeti. Jer sa stolice se ne može ustati, ne sme se, dakle, učiniti ono jedino što bi vas spaslo muka.

Kad do toga dodje, kad bolovi ojačaju, branićete se promenom položaja tela. Meškoljićete se, izvijati, sedeti na sve moguće načine. Postizaćete privremena olakšanja. Ali posle daljih dvanaest ili dvadeset četiri sata, neće više biti položaja koji bi vas odmorio. Svi će biti podjednako bolni.

Tegobe će postati žestoke, nepodnošljive. Podusparićete se, ukočiti, iskriviti. Mišići će trnuti, kosti sevati, koža svrbeti. Obuzeće vas silna razdraženost. Vrištaćete, kleti I udarati po stolici, koja vas ovako mučki kinji. A i malodušnost će vas, izmedju besova obuzimati.

Sve će vam biti svejedno. Živećete u paklenom košmaru. Medju fazmama i fantazmama. Kao da to mučenje u fotelji sanjate, a ne da se zaista u njoj mučite. Dani će proleziti telo će vam postati živa rana, a čula prijemčiva samo za muku.

Misao će znati samo za stolicu, isključivo se njome baviti i za nju brinuti – razgovarajući sa njom kao da je živo biće – sve dok se od vas ne odmetne i postane krvnik u službi stolice, zadužen da vas maltretira divotnim mogućnostima kretanja, koje vam ne stoje na raspolaganju.

Ona će vas – vaša sopstvena misao – zamišljati kako stojite, koračate, trčite, predstavljajući vašem izmučenom telu svu lepotu tih nedostižnih stanja.

Padaćete u nesvest, buditi se, i opet obeznanjivati. Protiv stolice više ništa nećete preduzimati, niti se na ma koji način boriti da vam bude bolje. Ali kad se probudite iz jedne od tih košmarnih nesvestica, ustanovićete da se u vašem opštem stanju nešto bitno izmenilo. Bolova, ukočenosti, svraba je nestalo. Ne mučite se više. Ne osećate ni da sedite. Ništa ne osećate. Ni sopstveno telo. Kao da ga nemate. PA I NEMATE GA VIŠE.

U medjuvremenu, ono je sraslo sa stolicom. Pojednačilo se sa materijom. Nije više vaše telo, nije telo uopšte, nego deo stolice. Kao noga, ručka, naslon, sedište. POSTALI STE – STOLICA.

I opet vam je udobno i lepo. Toliko udobno, lepo, toliko prirodno, kao da ste s tom stolicom rodjeni, toliko dobro da nijedno drugo do STOLIČNO STANJE ČOVEKA, nijedan drugi položaj do STOLIČNOG POLOŽAJA, i nijedan drugi oblik do OBLIKA STOLICE, ne možete zamisliti kao savršeniji i ljudima primereniji.

Panika vas obuzima i na pomisao da bi vas nešto od nje moglo razdvojiti, nešto iz nje iščupati i naterati da živite kao primitivno stvorenje – bez sopstvenog naslona za glavu, ruke i stražnjicu.

Cenzor

Cenzor
(skica za novelu)

Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reich-a, započeto je s procesom „Gleichschaltunga“, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacional-socijalističkom modelu. (Izraz "Gleichschaltung" znači, zapravo, "izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje".





Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna ARETE – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)


Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja "idealnog građanina", kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se "Gleichschaltung" što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva.

Istorijski roman-IV deo

Istorijski roman i istorijska realnost (4 deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.

Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu polusvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti. Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja.

Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno vladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružile su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudo-humanističke doktrine. Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto.



Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog antropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom, izgradili. Naša vera, naš moral, dvo-misleni su i dvo-smisleni. Naša duhovna kultura je elaboriran sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zakljinjemo, i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture.

Ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je; on je prepoznaje. On prošlost u budućnost projecira. On nije prorok, već povesničar pada. Tvrdim, stoga, da je "1984" jedan od najzrelijih istorijskih romana ikad napisan.

Treći je uzorak tetralogija mog zemljaka Dobrice Ćosića – "Vreme smrti", priča o velikom trenutku malog naroda sa Balkana, što ga je diplomatska svest Zapada poznavala jedino kao "prokleto Istočno pitanje", a njegova geografska svest kao "slepo crevo Evrope", ali za koga većina ljudi nije ni čula, naroda s Poluostrva čuda, što je, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, tom istom svetu darovalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture – HELENSKU, VIZANTIJSKU I OSMANSKU – dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu.

Ovaj roman – ne bojim se jakih reči – uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja. Ep o Srpskom ratu 1914, uprkos obimnoj i serioznoj dokumentaciji, u prvom je redu magijsko vaskrsenje jednog doba njim samim. Ne našim predrasudama i protiv-predrasudama, pristrasnim ličnim i opštim potrebama, nego njegovim sopstvenim duhom, njegovim vlastitim istinama i zabludama.

Istorijski roman-III deo

Istorijski roman-III deo
Istorijski roman i istorijska realnost (3 deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.

O jednoj personalnoj viziji prošlosti?
O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?
O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?
O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?

Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.

Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.
Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma , koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.



Prostornih granica nema, odnosno ima, ako za međaše takve granice uzmemo ljudsku stopu. Nema, praktično, ni vremenskih, ako ih gledamo unatrag, i ako zaboravimo da se, u vraćanju, opet moramo popeti uz drvo. Zabranjena mu je jedino budućnost, osim ako se i ona ne shvati kao prošlost koja se ponavlja. Može se obraćati temama iz legendarne protoistorije, doticati najtamnijih mesta rađanja evropske civilizacije, kad se kultno i ljudoždersko, božansko i zversko, tek razlučivalo i spremalo za obnavljanje činova koji će kao Napredak biti zabeleženi u memoriji Vrste – kao kod mene u "Zlatno runu".

Može se baviti temama koje su jedva prošle, ako su uopšte prošle, kako je to činio Solženjicin. može konstituante naše stvarne prošlosti projektovati u lažnu budućnost, kako je to, u "1984", uradio Orwell. Poetskometafizički može, u Mann-ovom "Josif i njegova braća", vaskrsnuti daleku prošlost, ili s Marguerite Yourcenar, kao parazit, spirituelno živeti u Imperatoru Hadrijanu. Može, najzad, s Dobricom Ćosićem, dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito evocirati jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja istorije svog naroda.

Istorijski roman-II deo

Istorijski roman-II deo

Istorijski roman i istorijska realnost (2 deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ovo predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.

Za život date vrste, i njene okoline, drugih, dakle, vrsta, za bioistoriju, to je bitan podatak, podatak koji određuje tip života u nekoj biofizičkoj sredini. Ono što navodno znamo, izgled životinje, sporednost je koja nam o istini ondašnjeg života ništa presudno ne saopštava. A naučnici nam to neće moći reći. Ni o prošlosti, bojim se, pisci za koje su tzv. verifikovana istorijska fakta jedini izvor spoznaje o minulim vremenima.



Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici. Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba.

Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. A tu leži ona prava istorija koja tako često izmiče umetnosti. Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet.

Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije. (U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo,k istorijski važnije od onoga što jeste).

Istorijski roman-I dео

Istorijski roman-I dео

Istorijski roman i istorijska realnost-I deo
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality" ovo predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.

I deo

Dame i gospodo,
Nalazim se u neudobnom položaju zanatlije pozvanog da govori o teoriji svog zanata, koja prevazilazi i moje sposobnosti i moje praktične potrebe. Kad odelo krojite, malo vam koristi da znate kako su makaze izmišljene. Što se broji je da ih umete upotrebljavati.

Ali, pošto sam već ovde, moram se snalaziti kako znam. Ovim priznajem završavam sa izvinjenjima i prelazim na posao.



Polazeći iz raznih pravaca, koji će vam se učiniti zaobilazni, prolazeći kroz divergentne i konvergentne krugove saznanja, koji će vam izgledati udaljeni od naslova, doći ću do izvesnih zaključaka o prirodi odnosa imaginacije i empirije, ili umetničke realnosti u istorijskom romanu i istorijske realnosti u prošlosti koja mu je zadata tema.

Zaključci će obrazovati tezu, koju ću, usled ograničenog vremena, krajnje uprošćeno pokušati da ilustrujem na dvema vrstama istorijskog romana: jednoj koju smatram uspelom i drugoj koju nalazim neuspelom.

Prvu zastupaju: "Josif i njegova braća", mog duhovnog učitelja Thomas Manna, "Hadrijanovi memoari" Marguerite Yourcenar, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i, nemojte se začuditi, "1984" George Orwella. Odsustvo "Rata i mira" je namerno. Primer je, naime, isuviše poznat.