Cenzor

Cenzor
(skica za novelu)

Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reich-a, započeto je s procesom „Gleichschaltunga“, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacional-socijalističkom modelu. (Izraz "Gleichschaltung" znači, zapravo, "izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje".





Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna ARETE – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)


Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja "idealnog građanina", kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se "Gleichschaltung" što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva.



Budući NADČOVEK, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se oformi, pa tek onda izloži iskušenjima, kritike.


(U međuvremenu će ga vojna industrija snabdeti izvesnom količinom teškog naoružanja, u svakom slučaju dovoljnom da se suprotstavi i onoj najtežoj.) Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski građanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa, pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru –


ISPITIVANJE RAĐANJA I RAZVOJA TOTALITARNE SVESTI KROZ INTELEKTUALNI OTPOR NJENIM ISPOLJAVANJIMA


– nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane građanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija, možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.
(DNEVNIK, 1971)

Profesor Rutkowski ostao je policajac. Prva verzija "Smrt i preobražaj" (kasnije "Kako upokojiti vampira") štampana 1972. u "Stvaranju", pisana je u eksplozivnom tempu, ne uzimajući od 1971. godine više od tri meseca. Prvi put mi se dogodilo da na nešto ne mogu čekati. Trebalo je, naime, ustanoviti šta Rutkowskom treba da bi bio dobar Cenzor, odnosno šta meni treba da bih od njega napravio dobrog Cenzora. (Napraviti ga slabim nije imalo svrhe.)

U prvom redu bilo je nužno zadovoljavajuće poznavanje nemačkog života između 1933. i 1939. godine. Činjenica, kao god i duha ondašnje nemačke stvarnosti. Činjenica sam se još i mogao domoći. Svaka me je bolja biblioteka o njima obaveštavala. Nemci iznad šesdeset godina mogli su mi o tom vremenu govoriti, ukoliko ih, naravno, ne bi ometala savest.

Javno, zvanično lice Hiljadugodišnjeg Reich-a bilo je u novinama, knjigama, plakatima, naročito enciklopedijama, nezamenljivoj slici vladajućeg duha jedne epohe. Ono nezvanično, u dokumentima objavljenim posle rata. Ali sve su to još uvek bile – činjenice. Kosturi s nešto interpretativnog mesa.

(Pisac istorijskih romana u hroničnoj je opasnosti da ga "interpretativno ruho" obmane, jer, kao što, uprkos poslovici, i odelo ponekad čini čoveka, interpretacija činjenice – skoro uvek čini činjenicu. Podesan primer je odnos Gibbon-a prema činjenicama iz rane vizantijske istorije.)

Došao sam do ubeđenja da nikad neću shvatiti Nemačku između dva rata toliko da je verodostojno oživim i učinim ubedljivim prostorom za svoja ispitivanja razvoja totalitarne svesti. Za nesiguran uspeh ukazivao se jedino posredan put subsumacije iskustva. Profesor Rutkowski je ostao u Gestapou, gde ga je, na njegovo očajanje, koje će neprestano isticati, pa povodom njega nešto i preduzimati, zaposlila prvobitna romaneskna shema.

Policija je područje, u kome se, s promenljivim uspehom, doduše, prilično dobro snalazim. Poznavanjem njene istorije i metodologije, kao i onoga što bi mogli uslovno nazvati "policijskom filosofijom", uviđa se da tu važe izvesne konstante, koje nije nemoguće uočiti, a zatim izdvojiti, kao što se iz ugljeničnih jedinjenja separira ugljenik.

S druge strane, rat sam preživeo. Ako ne u ulozi učesnika, u doslovnom značenju, dakle, u položaju svedoka njegove vitalne sposobnosti da katalizuje osnovne ljudske odlike. Ako Rutkowski bude Nemac iz Banata, naše sredine, a radnja se odvija na Jadranu, u našoj sredini, ako bude policajac u ratu, a rukopisu pođe za rukom da u značenju prevaziđe fabulu, trud bi se isplatio.

Roman "Kako upokojiti vampira" je napisan. Rutkowski je u njemu uspešan intelektualac (u granicama evropske tradicije), podnošljiv čovek (u granicama okolnosti) i mizeran policajac (u bezgraničnom smislu). Ali izvesno žaljenje za odbačenim Cenzorom je ostalo.

Ovom pričom dajem predujam njegovom vraćanju iz mrtvih.

Zamislimo da u aparatu nemačke cenzure, u bilo koje vreme između 1933. i 1949, radi savestan Cenzor – neće nam biti teško, oni su, odnekud, uvek tako prokleto savesni – koji je, avaj, ljubitelj i poznavalac književnosti. Zamislimo, u nastavku, da mu službeni položaj, društveni status, pa i sama egzistencija zavise od poverenja što se u njega ima, poverenja koje on nikada nije izneverio. (Kao što se događalo izvesnim bivšim cenzorima.)

Zamislimo, najzad, da se jednog dana na njegovom kancelarijskom stolu našla sveže odštampana novela, mladog, nepoznatog pisca. (Dopustimo u interesu teme ovo malo šminkanje totalitarne stvarnosti, koja, da se i ovde pita, kao što se pitala u Nemačkoj između 1933. i 1939, po svoj prilici ne bi ni dopustila štampanje novele, pa bi Cenzorova savest ostala bez posla, a mi bez priče.)

Novela mu se sviđa. Neslužbeni deo duha ponet je njenom jednostavnošću i osećajnošću. Ali uvek budan sluh službenog dela cenzorove dihotomične prirode, i sam Kentaur, u policijskom psu čuvar opštih ideala i ličnih interesa, ne može a da u knjizi ne raspozna sumnjive tonove građanske neposlušnosti, dvosmislenih formulacija, senke zabranjenih tema i mišljenja.

(Sama priča može biti poslovično bezazlena. Ukoliko je bezazlenija, opasnost od opakih aluzija je veća, jer je poznato da se otrov najlakše u vinu guta.) Nepoćudnosti priče ne ispoljavaju se – odjednom, poput neke rendgenski prosvetljene mane. Isplivavaju one na površinu neupadljivog teksta, kao trule olupine krijumčarskog broda – jedna po jedna. Tek u cenzorovoj svesti dobija razbijena neprijateljska ratna galija ponovo svoj ubojni oblik.

Opisati besanu noć cenzorovu. Rasklopiti zamršeni mehanizam njegove kentaurske svesti. U pojedinostima opisati konfuzan, pa ipak, na izvestan način logičan intelektualni i duševni proces, koji će ga odvesti do negativnog suda o noveli. Osećamo da će preporuka, koju upravo počinje da piše, sugerisati zabranu knjige. Ali smo u međuvremenu spoznali da priča koju je pročitao nije priča mladog pisca. Cenzorova je to priča.

To je priča njegovih sumnji, njegovog razočarenja, njegovog straha i njegove nikad neaktuelizirane pobune.

Utoliko više odbijanje mora biti drastično. A nijedan Post scriptum za Gestapo ne bi bilo na odmet sastaviti. Nikad se ne zna!

Ovu istoriju, međutim, ništa ne obavezuje da se događa posle 1933. i u Nemačkoj.
(KNJIŽEVNOST, BR. 2, 1979)