Istorijski roman i istorijska realnost-I deo
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality" ovo predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.
I deo
Dame i gospodo,
Nalazim se u neudobnom položaju zanatlije pozvanog da govori o teoriji svog zanata, koja prevazilazi i moje sposobnosti i moje praktične potrebe. Kad odelo krojite, malo vam koristi da znate kako su makaze izmišljene. Što se broji je da ih umete upotrebljavati.
Ali, pošto sam već ovde, moram se snalaziti kako znam. Ovim priznajem završavam sa izvinjenjima i prelazim na posao.
Polazeći iz raznih pravaca, koji će vam se učiniti zaobilazni, prolazeći kroz divergentne i konvergentne krugove saznanja, koji će vam izgledati udaljeni od naslova, doći ću do izvesnih zaključaka o prirodi odnosa imaginacije i empirije, ili umetničke realnosti u istorijskom romanu i istorijske realnosti u prošlosti koja mu je zadata tema.
Zaključci će obrazovati tezu, koju ću, usled ograničenog vremena, krajnje uprošćeno pokušati da ilustrujem na dvema vrstama istorijskog romana: jednoj koju smatram uspelom i drugoj koju nalazim neuspelom.
Prvu zastupaju: "Josif i njegova braća", mog duhovnog učitelja Thomas Manna, "Hadrijanovi memoari" Marguerite Yourcenar, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i, nemojte se začuditi, "1984" George Orwella. Odsustvo "Rata i mira" je namerno. Primer je, naime, isuviše poznat.
Drugu vrstu zastupa samo jedna knjiga, koja, međutim, izvrsno ilustruje pozitivističku tradiciju istorijskog romana, tako dragu piscima anglosaksonskog jezičkog područja. Držim da je mani dovoljan jedan dokaz, tamo gde ih vrline zahtevaju mnogo. Najzad, čovek se prijatnije oseća dok hvali nego kad kudi. Pogotovu ako je reč o piscu koga voli, pod uslovom da svoje teme nipošto ne traži u Istočnom Sredozemlju, da u Egejsko more ne ulazi. Reč je, naravno, o Robert Graves-u. Za primer sam mogao uzeti i njegovo "Zlatno runo" (njegovo, kažem, jer ima i nekakvo moje), ali ono je, kako god misaono promašeno, ipak uzbudljiva bajka, što ju je, pero odmarajući, napisao obrazovan, duhovit i uman čovek. Uzeo sam, stoga, "Vojvodu Velizara".
Postoji, najposle, i nešto, o čemu ne mogu suditi, ali mogu govoriti. To su istorijski segmenti moje fantasmagorije "Zlatno runo" i tek projektovana "Srebrna ruka".
*****
Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:
Prvi je – artistički.
Drugi – psihološko-psihijatrijski.
Treći – biološko-paleontološki.
Četvrti – arheološko-antropološki, (u užem smislu – istorijografski).
Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.
Model je "Danton" Andrzej Wajde. Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija.
Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba,ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja. Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom.
U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata.
Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa-Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske.
Lech Walesa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierre-a, premda, kad kažemo "Francuska revolucija" mislimo na Robespierre-a, ne na Dantona. Walesa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse.
Danton želi Revoluciju bez Terora. Walesa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walesa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walesi je tek valja dokazati. Druga je prividna.
Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walesom. Izvori i razlozi Walesine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walesa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierre-a i Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.
Oprostite mi što sam se na filmu "Danton" toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.
Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću Tehnike Rorschach-ovih Mrlja. Cilj ej bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo.
Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva. U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschach-ovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".
I sada, pošto nismo kadri pomiriti naša iskustva ni nad onim što svi zajedno doživljavamo, čemu smo svedoci i saučesnici, i pošto se svakome od nas tzv. "zajednička stvarnost", "objektivna realnost" čini savršeno drukčijom, kao da ne pripadaju istom svetu, ograničenom istim dimenzijama, kako, za ime Boga, da nekakvu objektivnu, racionalnu, unisonu koncepciju imamo o nečemu što više ne postoji, što je davno iščezlo iz memorije, a često i dokumenata, ljudske vrste, i što je tek ovde-onde, poput praistorijskih čudovišta, za sobom ostavilo neku izjedenu, patiniranu kost?
Tako stižemo do biološko-palenteološkog poređenja. Pođite u Prirodnjački muzej i pogledajte džinovski skeleton dinosaurusa. Sve su mu kosti tu, sve očuvane u ledu Severa. I mi danas znamo kako je dinosaurus izgledao. Pretpostavimo, međutim, da nismo našli sve kosti. Samo jednu, bilo koju. Još uvek nismo bespomoćni, veli Nauka. Raspolažemo, srećom, egzaktnim metodama, putem kojih iz jedne koščice možemo zaključiti izgled životinje.
Metodi su, razume se, više logički, analoški – da se baš ne kaže spiritistički – nego egzaktni u matematičkom smislu. Vidi se to dijametralno suprotnom izgledima što su ih, na osnovu raspoložive kosti, naučnici predložili kad je u pitanju bila druga izumrla vrsta. Molim da se ovo drži na umu. S modelom ovakvih pseudonaučnih rekonstrukcija istorije susrešćemo se ponovo kad budemo polemisali s pozitivističkim teorijama istorijskog romana.
Za sada, međutim, budimo velikodušni. Dozvolimo naučnicima da taj slučaj zaborave, pa da zaborave i to zaboravljanje, te da, ažurirajući povest svoje discipline, kažu da se tako nešto nije dogodilo. (Možda i nije, ali prokleto zvuči kao da jeste!) Recimo da su svi naučnici, nezavisno jedan od drugog, iz zaostale kosti čudesno lako rekonstruisali kostur životinje, a s njim i njegov verovatni izgled. Ali, nećemo im više dopustiti da se služe izlizanim logičkim trikovima. Moraće nam reći i nešto o čemu kostur ćuti: da li je, naime, životinja bila biljožder ili mesožder. Jer, sličnu skeletnu formaciju imali su i jedni i drugi.
No comments:
Post a Comment