Istorijski roman i istorijska realnost (2 deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ovo predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.
Za život date vrste, i njene okoline, drugih, dakle, vrsta, za bioistoriju, to je bitan podatak, podatak koji određuje tip života u nekoj biofizičkoj sredini. Ono što navodno znamo, izgled životinje, sporednost je koja nam o istini ondašnjeg života ništa presudno ne saopštava. A naučnici nam to neće moći reći. Ni o prošlosti, bojim se, pisci za koje su tzv. verifikovana istorijska fakta jedini izvor spoznaje o minulim vremenima.
Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici. Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba.
Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. A tu leži ona prava istorija koja tako često izmiče umetnosti. Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet.
Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije. (U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo,k istorijski važnije od onoga što jeste).
Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
Dozvolite mi da ovaj model odnosa prema istorijskoj stvarnosti ilustrujem mojom proznom obradom jedne poruke Aleksandra Solženjicina, ispisane u predgovoru za "Arhipelag Gulag":
"Decenije će proći, ožiljci i rane prošlosti zaceliti se zauvek. Neka ostrva Arhipelaga raspašće se i prekriće ih polarno more ništavila. Ali jednog dana, u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće od naših potomaka otkrivene kao neki neverovatni salamandri ..."
Ali kada dekade prođu, kad se led istopi oko istorije Gulaga, i arheolozi budućnosti otkriju kosti Zeka, te misteriozne podvrste humaniteta, mutanta naše čudovišne logike u ukrštanju s žudnjom za boljim životom, ništa ne garantuje da će ta istorija biti ispravno shvaćena i da će nada Solženjicina dobiti svoje pravedno zadovoljenje.
Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulag mogao bi dovesti do groteskne zablude, opisane u jednoj od mojih priča, posvećenih Orvelu, koje pod naslovom "1999" treba da se publikuje krajem ove godine.
Ispričaću vam ukratko taj moj "Novi Jerusalim". Junak teme, arheolog daleke budućnosti, od koga Solženjicin toliko očekuje, živi u ultraindividualističkoj civilizaciji, u kojoj apsolutno samodovoljni ljudi, svaki za sebe, već vekovima ž8ive odvojeno jedan od drugog, lišeni fizičkih i duhovnih dodira, toliko definitivno da se, čak i ako bi kontakti bili mogući, ne bi više mogli sporazumevati, jer je svaki čovek razvio samostalan jezik samo za svoje misli, koje su, opet, drukčije od misli svih ostalih ljudi na svetu.
To je, dakle, civilizacija dekadanse koju lagano ubija obožavanje samoće, slobode, privatnosti, nedodirljivosti, samomoći, obilja, nerada i zdravlja, jedna gotovo tiranoidna sreća. To je, očigledno, civilizacija što je jedino neka revolucionarna ideja može vratiti s ivice biološkog ambisa. I u ledu Severa, u Novom Jerusalimu, tamo gde je Solženjicin mislio da je ostavio samo muku, bedu, patnju i smrt, arheolog budućnosti pronalazi tu ideju.
Spasonosna ideja sadržana je u "civilizaciji Gulaga", koju on na strogo naučan – podvlačim, naučan način – objašnjavajući logički iskopine, pretvara u nov koncept života: obožavanja reda, rada, zajedništva, asketizma, samopožrtvovanja, ljubavi prema bližnjem i radikalno odbacivanje svega što je materijalno. Što je Zeka ubijalo, treba sada taj novi umirući svet da oživi. Svako je tumačenje pogrešno, iako na faktima počiva. Svaki je zaključak naopak, iako na logici zasnovan. Gulag se iz leda pojavljuje kao novi Eden, Izgubljeni Raj vrste, ovaploćene evanđeoske istine.
Eto, dame i gospodo, šta mi od našeg slavnog Razuma, u susretu s tamom i ledom istorije, smemo očekivati!
Ovim smo iz četiri pravca došli na isto mesto.
Prvi smer, umetnički, kaže nam da svako doba ima svoju, ekskluzivnu stvarnost – kanalizacija, u međuvremenu, može ostati ista – i da se baš u tom ekskluzivitetu nalazi ona njegova tajna suština koja je jedina predmet dobre književnosti. Ona se nijednom drugom ne može ni zameniti, ni objasniti. Pokušaj tumačenja jabuke kruškom, i obrnuto, dovodi do zablude u pogledu obe.
Ovaj nam smer, takođe, kaže da je književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti.
Prošlost uči samo ako je verna sebi. ona spada u one mračne, ravnodušne bogove koji ne udeljuju milost kad se za nju mole, već kad se zbog nje podnose žrtve. Jedina koja nam otvara njeno srce je – odricanje. Odricanje od vlastitog bića. U slučaju pisca na poslu istorijskog romana to uvek znači odricanje od spoznajnih merila (predrasuda) svog doba, a ponekad i od Razuma, (naše opšte i trajne predrasude).
Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili metvom već, (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschach-ova mrlja, koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna.
Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschach-ove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.
Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni. Posao, ukratko, u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće osećati.
Zato će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture stvarne ljudske istine, potezati za alibijima. Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da demaskira Staljina.
Proizvodiće pseudoistoriju, po kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti. U tim žalosnim tvorevinama Razuma demonstriraće se osećanja koja u datoj formi nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.
Junaci tih "objektivnih rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali, misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo, tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon, zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke kojima je more bilo homerski rumeno).
Time smo kazali šta istorijski roman nije i šta ne sme da bude.
Ali, šta on jeste?
Šta je on ako je, po svemu sudeći, bezmalo nemoguć?
Jer, ako se prošlost ne može razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati, - ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar istorijski roman priča?
No comments:
Post a Comment