Istorijski roman i istorijska realnost (3 deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.
O jednoj personalnoj viziji prošlosti?
O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?
O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?
O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?
Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.
Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.
Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma , koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.
Prostornih granica nema, odnosno ima, ako za međaše takve granice uzmemo ljudsku stopu. Nema, praktično, ni vremenskih, ako ih gledamo unatrag, i ako zaboravimo da se, u vraćanju, opet moramo popeti uz drvo. Zabranjena mu je jedino budućnost, osim ako se i ona ne shvati kao prošlost koja se ponavlja. Može se obraćati temama iz legendarne protoistorije, doticati najtamnijih mesta rađanja evropske civilizacije, kad se kultno i ljudoždersko, božansko i zversko, tek razlučivalo i spremalo za obnavljanje činova koji će kao Napredak biti zabeleženi u memoriji Vrste – kao kod mene u "Zlatno runu".
Može se baviti temama koje su jedva prošle, ako su uopšte prošle, kako je to činio Solženjicin. može konstituante naše stvarne prošlosti projektovati u lažnu budućnost, kako je to, u "1984", uradio Orwell. Poetskometafizički može, u Mann-ovom "Josif i njegova braća", vaskrsnuti daleku prošlost, ili s Marguerite Yourcenar, kao parazit, spirituelno živeti u Imperatoru Hadrijanu. Može, najzad, s Dobricom Ćosićem, dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito evocirati jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja istorije svog naroda.
Njegova priroda mora da bude suština stvarnosti koja se opisuje, nipošto njena prazna forma. Ali sada se, u samom srcu problema, rizik više ne može odlagati, mora se Razum uvrediti i izreći reč koje se on užasava: mora se reći – Magija. Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.
Sve je ostalo posao istoriografije, biografskih, socioloških, geopolitičkih, antropoloških i kulturoloških specijalističkih studija. A svi rezultati tih studija tek su građa, mrtva glina, kojoj Magija, nepoznatog porekla, prirode i svrhe, kroz književno delo, udahnjuje život, kao što je to sa začaranom lepoticom učinio princ iz bajke.
(Nevolja je u tome što je prošlost najlepša dok spava. Kako se budi, tako ružni. Poljubili ste lepoticu, a probudili – čudovište. Ako je davna prošlost nešto što se već ohladilo, a nedavna što se još hladi, to je razlog što nedavna uvek od davnije izgleda ružnija. Davna je stekla lepotu smrtne nepomičnosti i nedodiljivosti, nedavna – komatozni bolesnik koji još vegetira vezan za životodavnu mašineriju naše memorije – ovu faraonsku lepotu mumije tek stiče.)
Što se tiče forme istorijskog romana, ona – ne postoji. Kad roman ne valja, ni forma mu nije dobra. Kad je uspeo, ma kakva da je, i forma mu je dobra.
Najzad, šta će nam ta nesrećna prošlost? Čemu uopšte istorijski roman? (Pitanje bi se moglo produžiti nedoumicom u pogledu potrebe za istoriografijom, pa i za samom istorijom.)
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovek je, s jedne strane biće kontinuiteta (premda ga se neprestano odriče), s druge, sistem urođenosti (koje, takođe, stalno nastoji da porekne ili izbegne).
Njegova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim. (Uvodila nas je uglavnom u onaj na Severu.)
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
I upravo stoga su misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani uvek bili – antimaterijalistički.
*****
Pokušaću sada, dame i gospodo, da ove teze ilustrujem primerima. Za dokaze se – kao i uvek uostalom – nema vremena, pa ću sa žaljenjem, ostati na tvrđenjima.
Počeću od rđavog uzorka istorijskog romane što ga je napisao dobar pisac. Očevidno bez nekog jačeg umetničkog, duševnog i filosofskog nagona, pogotovu afiniteta, Robert Graves je "sastavio" roman o Velizariusu, vojskovođi Justinijanove ere, tek nešto bolje nego što slične pseudoromane o engleskoj istoriji pišu ovdašnje domaćice kad se, iznevši decu na put, intenzivno počnu dosađivati, a nesreća hoće da su im kompletne biblioteke blizu samoposluge iz koje se hrane.
Osećajući, ako baš ne čuvenu gibonovsku mrzovolju prema hrišćanstvu, a ono dublje nepoznavanje Istočnog Mediterana i komplikovane klime veka, u kome se Vera pripremala za buduće vizantijske ortodoksije, hereze i šizme, izabrao je jasnije vreme, u kome je latinska tradicija, (u smislu rimske ideje), na Bosforu još živa, u nadi da će ga ono držati u intimnom kontaktu s pričom i temom, kao što ga je držalo kad je pisao sjajnu povest Zapadnog Mediteran i Klaudiusa, Cara i Boga.
Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom "Zlatnom runu", književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdravorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane antike.
U "Vojvodi Velizaru", međutim, nema ni poetične bajke "Runa", ni fine ironije "Klaudiusa". Fakta su gimnazijske kakvoće, a uz to pogrešno shvaćena i aljkavo konstruisana. Dobili smo komercijalnu priču skromnog misaonog i književnog nivoa, koja je, onako kako je ispričana, apsolutno nemoguća u Vizantiji, ni tog, ni bilo kojeg drugog doba.
Obratimo se zato, s olakšanjem, pravim uzorima.
Prvi od njih je, do sada nenadmašno remek-delo metaistorije romana: "Josif i njegova braća". Biblijsko-povesna epizoda, tačka ukrštanja dva drevna naroda, gospodarsko-egipatskog i sužanjsko-jevrejskog, dobila je, upravo magijskom vernošću duši i duhu minulog doba, transcedentnim tumačenjem fakata, univerzalno značenje, važeće za sva vremena i sve nivoe humaniteta.
Karakteri koji se kroz Mann-ovu priču kreću, kod kuće su u svom dobu, ali ih prepoznajemo i oko sebe, jer nose čovekove neizmenljive, fundamentalne, sudbinske osobine, tek privremeno i provizorno okovane u forme određenih istorijskih godina. Mnogostruka značenja ove epske polifonije aktuelna su i danas kao što su bila pod faraonima, ali ne zato što je Mann naš svet vratio u prošlost, odnosno sadržinu našeg uneo u formu prošlog – mada su inicijalna iskušenja, očigledno, bila jaka – već što je besprimernom intuitivnom snagom, uz potporu moćnog obrazovanja i filosofskog duha, pronašao nadvremeno-bezvremenu tačku, u kojoj se seku oba, u kojoj se, uostalom, ukrštaju ose svih svetova i svih vremena.
Neverovatno bogatstvo ideja i misli, duše i duha, inteligencije i mašte, stila i jezika, čini od ovog dela Keopsovu piramidu književnosti, čiji se graditelj ne može zamisliti drukčije nego kao drevni Mag u trenutnoj inkarnaciji savremenog pisca.
Drugi će primer, nema sumnje, izazvati vaše čuđenje. To je "1984" George Orwell-a, kroz čiju godinu mislimo da prolazimo. Kažem mislimo, jer smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, već odavno prošli, a futuristička, negativno-utopijska forma dela, koja je obmanula i kritičare i čitaoce, umetnička je obrazina za jedan od najsavršenijih metaistorijskih romana svih vremena.
Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwell-ove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-mislene izlike.
No comments:
Post a Comment