Srpska štampa

između svetskih i domaćih poslova
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 353-358 ) - Beograd, Partizanska knjiga, Copyright © 1984 Borislav Pekić.

Ponekad se ima utisak da je naša štampa, ako baš ne obaveštenija, ono spremnija da sa nama podeli svoja obaveštenja o onome što se dešava u Patagoniji nego o događajima u sopstvenoj zemlji. Jedan geografski prostor koji je vekovima inspirisao maštu stranaca i stupce njihovih listova – pa to i sad čini – kao da ne nadahnjuje u dovoljnoj meri domaće žurnaliste ...
(DNEVNIK, 1961.)

Izgleda, međutim, da ova neuravnoteženost interesa nije posledica nekog filosofskog shvatanja o jedinstvu sveta, nekog novinarskog monizma, već između ostalog, i tradicije začete u činjenici da su prvi srpski listovi štampani u inostranstvu, koje njihovi izdavači i saradnici i nisu smatrali inostranstvom, već sopstvenom državom, prema kojoj je inostranstvo bila – Turska, pa u njenom okviru i Srbija.

Zapazio sam ovo kad sam zbog priče o emigraciji Simeona Lupusa i Simeona Grka u Zemun ("Zlatno runo" II) prelistavao brojeve "NOVINA SERBSKIH" IZ CARSTVUJUŠĆEGA GRADA VIENNE OT GODINE 1813, a štampanih s "dozvoljenijem evo Kes. Kral. Veličestva".

Te novine su, bar godine 1813, bile srpske jedino utoliko što su izlazile na srpskom jeziku a u staroslovenskoj ortografiji. Sve ostalo u njima bilo je – internacionalno. Vesti su uglavnom donošene iz "Švedije, Šleske, Francuzske, Inglezske, Rossije, Saksonije, Španije, Praizske" itd.



To se smatralo Stranim priključenijima (u koja će spadati, kao što ćemo videti. i Prvi srpski ustanak). Pod Priključenijima otečestvenim, kadkad i "vnutrenjim", podrazumevani su događaji iz tadašnje Austrije. Pretežni deo sadržaja se pod naslovom "Ot vojnišča" odnosi na ratne operacije koje su se tada, u vreme Napoleonove labudove ratne pesme, vodile širom Evrope. (Ratu su, na ovaj ili onaj način, uostalom, posvećene i vesti iz svih spomenutih zemalja.)

Godine 1913. Srbija je doživljavala poslednju godinu svoje rovite, nesigurne, međunarodno nelegitimne ratne slobode. Te će godine Prvi srpski ustanak biti ugušen. O celom tom događaju, koji će srpskom XIX veku dati boju, u "Serbskim novinama" ima samo pet kraćih vesti datiranih 1. i 8. avgusta, 18. i 30. septembra i 10. oktobra.


Prve četiri se donose pod krupnim naslovom "Iz Serbije". Ali već peta, ona od 10. oktobra (kao i tri preostale do kraja godine, od 21. oktobra, 18. novembra i 2. decembra), idu pod zvaničnim naslovom "Ot Turske", što ga je Ustanak preuranjeno izbacio iz upotrebe.

Premda ažurna promena naslova, vezana za ponovni ulazak turske vojske u Beograd otkriva poslovnu realističnost izdavača "Serbskih novina", mora se priznati da su one bile jedina strana sila koja nam je bez naslova, rezerve i zadnje misli u glavi priznala da postojimo.

Izvesno osećanje oskudnosti obaveštenja o stanju srpskih poslova (koje će se vremenom odomaćiti), kao oblačno ubeđenje da oni stoje bolje nego što su stvarno 1813. stajali (kojim ćemo, takođe, biti pelcovani), u priličnoj meri prati čitanje ondašnjih izveštaja iz Srbije.

1. avgusta 1813: "Serbske neovine" prenose požunske:

"Ljudstvo, koje je ovog leta iz Beograda protiv Turaka izišlo, jest do 1600 veliko. Srbi su se na četiri časti razdelili; dve su pošle k Nišu, a dve k reki Drini. Još se nisu Srbi s Turci bili. TURCI SU VEOMA SLABI, i SAMO DO 5-6000 LJUDI JAKI." (Podvukao B. P. )

Nastranu rodoljubiva arogancija s kojom se 6000 Turaka ne smatra dovoljnom silom za 1600 Srba, čak i kada se oni na pola razdele, u tonu cele vesti oseća se ubeđenje da je bitka već dobijena i da ostaje još samo da se Turci sahrane.

Vest od 8. avgusta, pod naslovom "Iz Zemuna julija 21ga", kao da našim novinama za pravo daje:

"Od Serbije se čuje da su Bošnjaci pod Vezirom Travničkim i Beglerbegom Banjalučkim 9. julija kod Zvornika preko Drine proderslivo prešći naumili, i da bi Serble napasti, na levo do Loznice došli. Nekoliko je nji i do Novog Sela šest časov ot Šapca doprelo. Julija 12og udarese. Turci desnim krilom svoim udare na levo krilo Serbalja, no puške i topovi iz Serbski busija nateraju ih da ustupe. Onda Ti Gospodar GEORGIJE s glavnom vojskom iz planine isterči, desno krilo Turaka berzo obkoli i most novi preko Drine načinjeni razoriti namri.

Sad se svuda i na svaku stranu biti i boriti načnu. Rukojaščije (Manöuvre) ovo Serbsko prinudi Turke begati. Turci istina proderu, no i mnogo ljudi i vojenog posuđa izgube i tako istučeni budu da im se mnogo hatlja u Drini utopilo. Serbli su spram Turaka veoma malo izgubili. Kad se bitva soverši, donesu Serbli za znak DA SU TURKE POBEDILI, 60 Turski glava na koplju nataknuti u Šabac." (Podvukao B. P.)

Broj od 18. septembra, iako još uvek održava optimizam, pušta na volju i nekim rezervama, pa, prema požunskim novinama, između ostalog, izveštava da se:

"Dvor Turski se protiv Serbie ove godine osobito spravlja. Da se operacie podrobno predvoditi mogu, otide Veliki Vezir iz Vidina u Niš. Serbli glavnu vojsku svoju u Deligradu imaju ... I na granici Bosanskoj bili su Serbli dosta neščasni. Izmeždu 11/23ga, 12/24ga i 13/25ga podkrepe silu Bosansku, po zapovesti Sultanovoj, svi Kapitani vojske Turske, na Serble živo udare i iz obkopani stanova novi kod Loznice i Lešnice isteraju ih ... Serbala je u Loznici do 700 bilo, svi su ovi izsečeni, kromje 190 nji, koje su Turci povešali ..."

Prvi ozbiljniji nagoveštaj mogućeg poraza nalazi,o tek u članku od 20. septembra, u kome se veli:

"Poznato je Čitatelem našim da se iz pribjegši Serbalja dva bataljona Svobodnjaka po nalogu Pridvornog Vojenog Sovjeta ustrojavaju. Svaki Serbski oficir koji 150 ljudi s sobom dovede, postati će Kapitanom, koji sa 100 ljudi dojde Kapitan-Leitnantom, a koji sa 50 momaka stupi, Oberlejtnantom ..."

10. oktobra, sudeći po "Serbskim novinama", Srbije više nema, i vesti u Beč dolaze iz Turske:

"Po glasu privatni vjesti iz Zemuna pod 25tim Sept. počinese ščastije Serbie kolebati. Turska je vojska preko Morave prešla, dobro ukrepljeni Serbski tabor kod Rače obišla i naposljedok jurišom ga osvojila. Svi su se Serbli, koji tu poginuli nisu, razsuli, u šume i planine pribjegli, ili se u K. K. zemle preko Save spasli. Oni su 6 dani koje iz straha koje iz siromaštva sasvim gotovo očajali. I s druge je strane vojska Turska pod Rečep-agom pri mjestu Petki preko Morave prešla, i s dve strane bez ikakvog prepjatstvija do Smedereva i Beograda proderla. Sept. 22goga zapale sami Beograđani dva predgrađa Beogradska; a sutra dan već okolo 10 časov ujutru Turci preko Grocke (mjesta izmeždu Beograda i Smedereva) u Beograd prispjedu ..."

Neproporcionalno učešće srpskih poslova u sadržajima srpskih listova odražava se i kad se njihova uredništva preseljavaju ili otvaraju u Beogradu.

U "Marginalijama i moralijama" (IV) citirao sam članak "Krvavi štrajk" iz 1122 broja "Politike" od 2. marta 1907, čije mi je prividno humanističko, a zapravo konzervativno tretiranje tarifnog štrajka radnika Goldšmitove fabrike šećera na Čukarici pokazalo da s mitovima uvek treba biti oprezan.

Takozvana istorijska naprednost vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne daje baš svake sezone.

Naslovna strana tog broja još jednom ukazuje na našu indiferentnost prema sopstvenim poslovima. Oni su stidljivo povučeni na unutrašnje strane, a na prednjoj, osim uvodnika koji govori o čukaričkom štrajku, Srbima se u pravom smislu reči bavi samo jedna "Šala iz kasarne". ("Narednik: Šta ti, Jovane, razumeš pod unutrašnjim neprijateljem? – Jovan: Kaplar Đorđa i podnarednika Životu.")

Ostali prilozi posvećeni su "Specijalnim reformama u Ugarskoj", "Srpskoj banci" (ali u Zagrebu), uspomenama gospođice Keti Dali iz harema afganistanskog Emira u Kabulu i feljtonu "Šimširov miris" od F. Kope-a.

Tako mi u danima najveće radničke krize u istoriji zemlje, pored mišljenja da je štrajhbreherstvo legitimno oruđe u rešavanju industrijskih odnosa, saznajemo još nekoliko vrlo značajnih i poučnih istina o ljubomori kao glavnoj strasti koja "cepa grudi" haremskih žena i da su u Pariz i Kope-ov roman stigle Cveti, da je dan, bar u romanu bio vedar (jer na Čukarici svakako nije), da je "vetrić pirkao a sunce blistalo, ali da se svako sećao poslovice: U aprilu, ne skidaj mantilu"".

Iz svoje arhive listova koji su izlazili za vreme okupacije nasumce biram jedan. To je "Ponedeljak" broj 2, od 11. avgusta 1941, list koji je svakog prvog dana u nedelji zamenjivao "Novo vreme". Pogledajte naslove ispisane redom s leva na desno:

"Katastrofalne posledice štrajkova u S. A. D."
"Novi uspesi nemačkog vazduhoplovstva u Ukrajini."
"Bombardovana lučka postrojenja u Marsa Mtruhu."
"Bombardovanjem Moskve izazvani mnogobrojni veliki požari."

"Vilhelmštrase o podmetanju engleske štampe."
"Polazak novih danskih dobrovoljaca."
"Japan će pribeći sili ako bude potrebno."
"Drugi pokušaj atentata na iračkog predsednika vlade."
"Proširenje teritorijalnih voda S. A. D."

Pa ovde nas čak uopšte i nema, reći ćete! I prevarićete se. Ipak nas ima. I to u samom srcu naslovne strane. I šta radimo, pitaćete se, u srcu naslovne strane?

Pikamo fuzbal!

Svet je u plamenu, države se raspadaju kao kartonske makete, gradovi preživljavaju mitske sudbine Sodome i Gomore, svi se bave ubijanjem, čak su i debeli, flegmatični Danci nekud krenuli, nije moguće da mi Srbi nemamo ništa pametnije da radimo nego da se bavimo sportom?

Sudeći prema "Ponedeljniku", tako je. Na sredini naslovne strane, kao neka krunska vest, okružena sa svih strana izveštajima sa frontova, stoji i izveštaj s našeg – sportskog: "BSK – JUGOSLAVIJA 2:1. NOVI LIGAŠI SU SLOGA, OBILIĆ, MITIĆ, ČUKARIČKI."

Ispod ovog, doduše, crno uokviren, štampan je poziv: "PRILOŽITE ZA IZBEGLICE."

I kada bi ta naslovna strana, sticajem okolnosti ostala jedino svedočanstvo našeg života pod okupacijom, ispalo bi da smo mi nekakav u sreći i bezbednosti naročito privilegovan narod, jer dok se svi drugi tuku – mi igramo. U redu, pomalo, izgleda, i bežimo. Ali to nam je sporedno zanimanje. Osnovno je – fuzbal!
(KNJIŽEVNOST, BR, 5, 1979)