Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 402-404). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.
Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tel naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu ...
Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagam, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova ...
Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda.
Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.
Istorijski primeri ...
Postoji i naš.
Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost ...
Migriraju uvek najpre preteranosti ...
Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a građanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se zavereničkim organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja.
Revolucija pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira.(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu Novu godinu.)
Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo ...“ je buka, nije ideja.) Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine.
Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe. Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezobličnoj „narodnoj masi“, koju joj je u nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti.
Revolucija čita starog Balzac-a, gleda „Labudovo jezero“, sluša Mozart-a i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Schönberg-a, Joyce-a, Picasso-a, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je Rock prespor ...
Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdi-jevih „Hernani“-a, građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...
No comments:
Post a Comment