U medjuvremenu, aktuelan problem odnosa Umetnosti i Stvarnosti, kao danas otvorena rana, ostao je, i morao se lečiti danas. Eventualni sutrašnji lek mogao bi doći kasno, više da demonstrira naše medicinske moći nego da zaleči ranu.
A Umetnosti se danas (ranih Sedamdesetih), za svoje nezavisnosti, svoja prava, svoje slobode borila sa Stvarnošću, po kojoj su glasno argumentirale bombe urbane gerile, po kojoj su ideologije gradile hermetičke izolatore mišljenja, da bi u njima svoje narode na miru prilagodjavale iidealnoj budućnosti koja se stvarno već dešavala, ako i prošla nije, a ekonomičnosti i profitabilnosti vršile su na ljude zverski pritisak, opasan zato što je bio – sladak.
Izneo sam iz Trećeg toma “Zlatnog runa” otpatke ove teme, s kojima Simeon Sigetski nije gogao izići na kraj onako kako je to meni za dnevnu upotrebu trebalo, i od njih napravio dramu “Umetnost i stvarnost”, dialoški ogled o gradjanskom i umeničkom moralu suočenim s probom snage, vrednosti i istinosti, a u ratu na dva fronta, s vlastitim intelektualnim iluzijama, i sa bombama, što su ih te iluzije štitile, sve dok jedne lepe noći bombaši nisu zakucali in a njihova vrata.
Prividan povod bio je angažovan ali slab, dakle – slabo angažovan roman Heinricha Boella, “Slučaj Katarine Blum”, a u širem smislu nastojanja liberalne nemačke inteligencije da, premda ne pravdajući ga, (bombe, čak i kada su shvaćene, ubijaju, zar ne?), razume Teror Baader-Meinchof “Rote Armee Fraktion”, R.A.F-a.
(Tragedija ustrojstva našeg mišljenja je, medjutim, u tome što je razumevanje – opravdanje u svom misaonom korelatu, a opravdanje – razumevanje u onom moralnom. Razumeti znači da ćemo moći i opravdati. Opravdati znači da smo već razumeli. Gde su u praksi granice i kako ih braniti, teško je ustanoviti.
Rekao bih čak i nemoguće. Inače bismo lakše razumeli i opravdali visoke crkvene dostojanstvenike koji razumeju, premda nipošto ne opravdavaju – balans u nuklearnom naoružanju, ili ugledne naučnike koji razumeju, premda, naravno, ne opravdavaju, napredak koji se plaća zagadjenjem ljudske sredine, ili državnike koji razumeju – ali sačuvaj Bože da bi opravdaliu – mesanje silom u poslove drugih naroda.
Takodje bi nam mnogo lakše bilo da razumemo i opravdamo one – a njih ima djavolski mnogo – koji mnogoštošta opravdavaju, i ako ništa ne razumeju. Ako bi mi sad bilo rečeno da sam, s obzirom na prinudnu vezu izmedju razumevanja i opravdanja, protivrečan, jer sam tvrdio da ih je teško razgraničiti, odgovoriću: imao sam u vidu pametne ljude, ne – budale.)
(Vredi spomenuti da je “Umetnost i Stvarnost” jedina moja drama za koju WDR iz Koelna nije uspeo da nadje mesto u svom programu. Možda je bila slaba – kao i njen povod – a možda je izvesnu ulogu u odbijanju igrala i činjenica da je Boell sugradjanin Glavnog urednika kelnskog radio-dramskog programa, što će – sudeći po pismu koje sam tom prilikom dobio – biti ubedljivije objašnjenje, koje, ne sprečava dramu da, u medjuvremenu, bude i slaba.
Drugim nemačkim stanicama nisam ni nudio, znajući za izvesnu naslednu ujednačenost nemačkog načina mišljenja. Najzad, dramu je emitovao Radio Zagreb. Ništa se naročito nije desilo. Očevidno, nije nam bilo stalo do Boellovog ugleda, a ni terorizam nismo imali.
Da se drama odnosila na nekog našeg velikog pisca, a da su u medjuvremenu unaokolo njegovog pisaćeg stola u duborezu eksplodirale kante za djubre i ubijale decu, kao što se, upravo u ovom času, dok ove redove pišem, dogadja u Londonu, gde ispred robne kuće Harrods, petoro mrtvih i dvesta ranjenih dokazuje prednost i razumljivost ‘irske stvari’ – stvar sa mojom dramom bi, po svoj prilici, bila nešto drukčija.)
Ali pravi ‘krivac’ bio je nesrećni Simeon Sigetski, njegova nesposobnost da misli kao ja, i moje ustezanje da ga na to prinudim.
Drugi primer je roman “Kako upokojiti Vampira”. Iz njega su sanitarnim uredjajima one iste svesti koja je Simeona oslobodila dužnosti da sebe i svoju umenost brani od bombi detoniranih preko četiri stotine godina kasnije, aktuelnosti sprovedene čak u dve drame.
Jedna je originalna komedija “Budjenje vampira” – da bi zabuna bila veća, bez ikakve veze s pričom u romanu – koja je od njega preuzela temu ‘terapeutskog zaboravljanja prošlosti’ i proces ‘šteinbrehirizacije svesti’.
Duga je “Wer war Lilly Schwartzkopf?” (Ko je bila Lilly Schwartzkopf?), radikalna prerada jednog odlomka romana, (Postscriptum prvi: Zapisnik o saslušanju Gustava Froelicha), emitovana samo u inostranstvu, kroz koju je roman otekao moj stid što sam svoje teze dokazivao na jednom bespomoćnom nemačkom profesoru srednjevekovne istorija, a ne na nekom od naših duhovnih rmpalija.
Ukratko, većina mojih drama su neka vrsta ventiliranja aktuelnih dilemma koje sam sebi priuštio pišući romane. Neka vrsta organizovanih zabeležaka na njihovim marginama. Tek nekoliko je ispisano na tzv. marginama života.
No comments:
Post a Comment