I sad, pošto je to raščišćeno, možemo se najzad vratiti objašnjenju metafore u naslovu ovog ogleda, možemo zaviriti u tajanstvenu sobu za razbijanje stakla.
Još kad sam bio student psihologije na Beogradskom univerzitetu, američki su eksperti za dušu, uvek spremni da bavljenje njome shvate kao veštu igru, na granici izmedju basebolla i detektivskog feljtona, a ne poput nas Evropljana, naročito Slovena, kao potresan put kroz pakao, i to bez ikakvog zaštitnog odela, došli do zaključka da je destruktivno ponašanje čoveka, pretežnim delom, posledica sistema zabrana i pravila, kojima civilizacija obuzdava njegovu, u osnovi, još divlju prirodu.
(Majmun je, naime shvatio da više nije majmun, ali ne i šta to znači i našta ga ova metamorfoza obavezuje.)
Preko noći se, možda, može – držali su – izmisliti neki industrijski patent koji će nam olakšati život, ali se preko noći ne može ljudska priroda toliko izmeniti da taj laki život i dalje ne bude divalj. A s obzirom na stalan porast slobodnog vremena – čak i sve divljačniji. U medjuvremenu, čekati se ne može.
Nagon za destrukcijom razara ljude, porodice, narode, države, pa će, kako već sigurno izgleda, doći glave i svetu. Prolazak noću Centralnim parkom u New Yorku opasniji je od probijanja fronta u Vijetnamu, a vožnja metroom u izvesne kasne sate tek nešto bezbednija od penjanja na Kilimandžaro u lakovanim cipelama.
U Velikoj Britaniji je odlazak na fudbalsku utakmicu (naročito ako se igra u inozemstvu, Luksenburgu, recimo) ravan za slabe samoubistvu, za jače – lovu na ljudske glave. Ako ste beba, pa vas u sred bela dana, u kolicima voze nekom prometnom trgovačkom ulicom, može vam se desiti, to je istina, da dobijete osmehe, ali i da vam ugase cigaretu u obraz.
Situacija je s tom našom prirodom koja je ostala da skače po drveću dok smo sišli da pročitamo Platona, uistini postala alarmantna.
Amerikanci su praktični ljudi, i njihovi psiholozi praktični Amerikanci. Mislili su otprilike ovako: ako je za odmor od rada izmišljeno letovanje, (za odmor od života – groblje, očevidno, jer više ne trunemo unaokolo), ako za lečenje osećanja usamljenosti proizvodimo gumene lutke koje govore samo prijatne stvari, a uz to su i mehanički spretne, ako smo, dakle, svojim industrijskim genijem i trgovačkim smislom efikasno odgovorili na svaki zahtev tržišta ili izazov prirode, zašto ne bismo našli bar provizoran odgovor i na ovaj zov divljine u nama, koji – ako se akumulira – preti da nas sve zajedno raznese u paramparčad, ukratko, zašto ga ne bismo kontrolisali, ako već ne možemo da ga sasvim savladamo.
Reklo bi se, na prvi pogled, da ideja nije naročito originalna. Istorija je krcata primerima ovakve kontrole, gde se krupnim idejama kontroliše odsustvo proizvodnje, gde se ratovima drži u šahu glad, gde se porobljavanjem drugih naroda neutrališe zahtev za slobodom kod vlastitog.
Pa ipak, jeste, originalna je. Nije za jednu sezonu, jedno stanje, jednu priliku. Važi kao permanentan odgovor ljudoždera u nama, sve dok jednom i on ne promeni dijetu.
(Lično, ne bih to nazvao odgovorom u naučnom smislu, pre koskom koju mu bacamo da bi imao šta glodati i nas ostavio na miru.)
U čemu se on sastoji? U kanalisanju destruktivnog nagona prema tzv. ‘sobi za razbijanje’, u odvodjenju divljaka u nama u tu sobu da se tamo na miru, nikoga ne smetajući, izdivlja, i civilizaciji vrati u standardizovanom obliku profesora univerziteta, bankara, narodnog poslanika ili psihijatra, već prema tome u kakvu je kožu ušivena njegova Majka priroda.
Svaka bi porodica morala u kući imati jednu sobu, po mogućnosti izolovanu, čiji bi prozori bili zakovani a pod pretrpan nepotrebnim – još bolje potrebnim – stvarima za razbijanje.
Zbog zvučnog efekta, tako dragog nagonu za destrukcijom, preporučuje se u prvom redu mnoštvo predmeta od stakla, (za bogatije, dabome, od kristala čuvene marke), ali je svaki lomljiv predmet dobro dosao.
(Postavljanje ‘sobe za razbijanje’ plastičnim ili gumenim jastucima, kao po ludnicama, nije preporučljivo, jer poenta je i u zvuku raspadanja.)
Izvesni autori te škole, medjutim tvrde da su teže lomljivi predmeti poželjniji od stakla, jer za destruktivni nagon predstavljaju jaču inspiraciju, a da su, medju svima, najlekovitiji naročito tvrdi a izvanredno potrebni predmeti, jer nam pružaju dvostruko zadovoljenje: kidanjem, cepanjem, gaženjem, griženjem jednog novog koncertnog klavira ne samo da iz sebe isterujemo divljaka, već se svetimo jednom od predmeta civilizacije koji je konstruisan da ga ukroti.
(Ja sam američki predlog unapredio idejom o ‘komunalnim sobama za razbijanje’, gde bi se terapeutsko divljanje obavljalo u društvu. Svaka bi institucija morala imati takvu sobu, ili halu ako je potebno, a naročito one od kojih zavise naši životi i naše slobode.)
Onaj ko nikada u životu nije ništa iz besa razbio, jamačno i ne zna kakvo je zadovoljstvo propustio, mada sam uveren da ga je nadoknadio razbijanjem nečeg vredijeg na drugoj strani. (A reč je o tome da se baš to izbegne.) Prasak stakla je jedan od najumirujućih zvukova što ih čovekovo iskustvo može pružiti.
Uveravam vas. Probao sam. Ali od kako sam počeo pisati drame, ‘soba za razbijanje stakla’ više mi nije bila potrebna. Pozorište je bilo dovoljno za sve moje revolte.
(Ako nekom gledaocu ili kritičaru moja drama nije dovoljna, znači da mu je revolt jači od mog, pa mu preporučujem pravu ‘sobu za razbijanje stakla’, ili da izadje na ulicu…)
Pozorište je tako postalo za mene od Ispovedaonice, preko Sanitarnog uredjaja – ‘soba za razbijanje stakla’.
No comments:
Post a Comment