Esej “Pozorište kao soba za razbijanje stakla”, 7 deo; iz knjige “Na ludom belom kamenu” 10. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”. ”. Copyright @ Borislav Pekić. Izbor Ljiljane Pekić.
“Premda u svemu ostalom primitivni imitatori Grka, na polju dubljeg povezivanja umetnosti i života, Rimljani ih nadmašuju. U amfiteatrima se ne glumi kao na Olimpijadama. Živi se. Cezari se ne pašte oko toga da umetnost spuste do života, oni podižu život do umenosti.
Ne čine je pristupačnom narodu. Narod čine pristupačnim umetnosti. Od nesrećnih ali vulgarnih situacija, posredstvom artizma, cirkusi Maximus, Flaminius, Caligulus, Colloseum prave tragedije s veličanstvenom kentaurskom smesom života i umetnosti.
Pa ako pesnički ne dostižu Evripida i Sofokla, u dramskom smislu nadilaze sve što su postigli njihovi jelinski pedagozi. Grci, na primer, s moćnim misaonim zamahom opisuju Ikarov pad. Rimljani ga izvode. Pomoću složene pozorišne konstrukcije, pesnička slika oživljava. Hrišćanin se snabdeva Ikarovim krilima i iznad arene klizi na žici koja mu daje prvi podsticaj, zamenu za ambiciju da bude ptica.
Zatim ga otkačinju s mehanizma i puštaju da svetogrdnu inspiraciju tera sam. Shvatajući je najozbiljnije, iako zna da je u cirkusu i da je sve to samo igra, gluma, umetnost, on agilno, s primerenim uživljavanjem u scenu, maše krilima, sve dok se, savladan tezom, koja inkarnira kaznu za nadmenost, ne smrska o zemlju.
Beznačajna ljudska neprilika postaje umetnički čin, kome se pod krvavom rosom, kultivisanom parfemima iz naročitih prskalica, rimske matrone pljeskaju ili zvižde, već prema zalaganju izvodjača i veštini režije. Što bi van Arene, u ćiftinskom, gradjanskom životu, bio krvav zločin, kažnjiv i kad se nad robom vrši, postaje blagodareći umetnosti duboka i poučna drama promašenih ambicija.
Po dvojica galskih zarobljenika bivaju ušiveni u crnu konjsku kožu, a na ledja im se posadjuju gola germanska ropkinja da glumi Amazonku u veselom lovu na druge kože, u kojima su, medjutim, radi pojačanja dramske napetosti, pravi lavovi.
(Znam neke mladje reditelje koji se oko toga ne bi mnogo dvoumili ako bi im lavovi koji jedu ljude pomogli da se umetnički bolje izraze, ali znam i publiku koja bi u tome uživala.)
Imitacije pomorske bitke kod Salamisa u rimskoj Areni nisu bile ništa manje krvave od originala u grčko-persijskoj režiji. Kod Salamisa je bilo preživelih. U Circusu Maximusu, ne. Umetnost nije samo opisivala život, ona ga je i popravljala, dovodila do konzekvencija, pred kojima je i sama ostala bespomoćna…” (Iz “Zlatnog runa III”)
Da, to je kalitehnikos tropos, taj umetnički način. Ali i način života. Ovde je i život popravljao umetnost, dovodeći je do konzekvencija, pred kojima je svaka pseudorealistička drama bespomoćna. I najednom vidimo: govorili smo o životu koji se hteo popeti, i do zavidne se mere i popeo do umetnosti, ali smo smesta osetili da govorimo i o umetnosti koja se, usput ubijajući, spustila do života.
Zato ne treba prizivati djavola, ako vam sedi u predsoblju.
*****
Podela mojih komada na komedije i farse ima smisla samo ako se primi kao nedovršen pokušaj da se larvirana tragičnost i jednih i drugih razgraniči mogućnošću dogadjanja priče, a ponegde i formom u kojoj se pripoveda. Komedije se, u načelu, lakše dogadjaju nego farse.
Farse su, takodje u načelu, sublimacije alhemičarske prirode koje se dobijaju samo u laboratorijama. Napolju ih ima samo u prljavim mešavinama, osim kada nakon velikih istorijskih potresa (revolucija ili ratova), dodje do dezintegracije jedne logike i farse se pojave u čistom stanju da nekom drugom, nepoznatom logikom upravljaju našim životima.
(Kada u “Zaveri ćutanja” A. Weissberg-Cybulskog, njegov islednik iskreno ne može da shvati kako su to Trockisti u Austriji 1937. još živi, i ne samo živi već im je dopušteno javno delovanje, pa i nekakav, očevidno trockistički, list da izdaju, to je još uvek komedija, čija se farsična logika tek u stvarnost probija. Farsa bi nastala onda kada bi islednik otišao u Ambasadu Austrijske gradjanske Republike i ultimativno zatražio da se sa tom svinjarijom prestane. Komediji je dovoljna naopaka misao. Farsi je nužan i naopak čin.)
Logika komedije je naša logika izložena smehu; logika farse je njena logika koja nam se smeje.
A šta je s tragedijama?
Postoji “Kralj Edip” (Grčka drama).
Postoji “Kralj Lir”.
Postoji i “Čekajući Godoa” koji je Bog.
Ko bi smeo očekivati i četvrtu?
(Po tome što imaju sjajnu komediju, reklo bi se da su Poljaci tragičan narod. Paradoks pali jer oni to jesu. Ali i mi Srbi imamo sjajnu komediju (Sterija, Nušić, A. Popović, Kovačević…) a kod nas paradoks ne pali. Zašto?)
Pozorište je već odavno institucija, (i možda tu leži sakrivena ona četvrta tragedija koja se traži). Ali o njemu kao instituciji, o radu iza zavese, jedva šta mogu reći, osim ako nisu potrebna obaveštenja o pozorišnim bifeima.
(U tome smislu naročito preporučujem bife Ateljea 212, ali sam umeo lepo da se provedem i u bifeima Beogrdskog i Narodnog pozorišta.)
Na probe mojih komada odlazio sam retko i samo ako mi baš nijedan izgovor ne bi upalio. Tamo u tmini gledališta sedeo sam kao u snu, ništa ne shvatajući. Moje je strahopoštovanje prema pozorišnom činu i celokupnoj tehničkoj i ljudskoj aparaturi putem kojih se on upriličava, ogromno, ali od vrste s kojom pristupamo Crnoj magiji, klanju posvećenog belog petal na kamenom oltaru ispod punog meseca.
Pozorišni čin je, zapravo, tajna vaskrsenja. Kad su moji komadi u pitanju on se, imajući i funkciju hitne pomoći, podudara sa veštačkim disanjem koje beznadežnom utopljeniku vraća vitalitet. Pišem i dalje drame, imajući to u vidu. Uvek će se naći neko Pozorište da na njihova cijanotična usta pritisne poljubac života. Poljubac je po neki put gadan, ali ko mari, ako se posle njega diše.
No comments:
Post a Comment