Esej “Pozorište kao soba za razbijanje stakla”, 8 deo; iz knjige “Na ludom belom kamenu” 10. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”. Copyright @ Borislav Pekić. Izbor Ljiljane Pekić.
Piscu je moguće (pače, vrlo lako) da režiju svog komada ne razume, ali mu je apsolutno nemoguće o rediteljima ne misliti. (To, za čudo, kad su njihovi pisci u pitanju, rediteljima lakše polazi za rukom. Jamačno zato što ih uvek vide u obliku kamena o vratu, a ko bi pametan o takvom kamenu stalno mislio.)
(Moja iskustva s režijom počela su u KPD Niš. Režirao sam “Ožalošćenu porodicu”. Komad je doživeo ogroman uspeh. Pošto je sala bila mala, a gledalaca mnogo, oni su vodjeni na predstavu u smenama, od kojih bi neke na red stizale tek oko 4, ili još u 4 ujutru, zavisi odakle računate dan.
Ne laskam sebi da je uspeh isključivo moja zasluga – u 4 ujutru teško je ustanoviti čemu se ljudi smeju – nešto je doprineo i Nušić, svakako, ali ponajviše, verujem, potreba robijaša da se bar jednom u godini nasmeju.)
Moj odnos prema režiji mojih komada, budući da se u Pozorište ne razumem, uvek je zavisio od odnosa prema reditelju. (Drama s tim ni pre ni posle premijere nikada nije imala nikakve veze.) Ali iz bifea drukčije se na tu stvar i ne može gledati.
Uglavnom sam bio zadovoljan. Znam po tome što su mi se moje drame uvek više svidjale kada sam ih slušao i gledao, nego dok sam ih pisao. U par navrata sam možda poželeo da je reditelj upotrebio ovde-onde malo više imaginacije, ali još dok za tim žalim, užasava me pomisao da se mojom potajnom željom neko od njih zaista mogao koristiti.
Jedno, kao diletant, svakako mogu da kažem, lepo je kad pisac može svoj tekst prepoznati. On ga zapravo zato i piše. Da ga uvek prepozna. Da mu je svejedno, pisao bi neki drugi.
I evo, najzad, pojma s kojim se ovaj ogled može završiti. Pojma – diletanta. Oduvek sam gajio snažnu odbojnost prema diletantizmu i diletantima, ali istina ne bi bila potpuna kad ne bi uključivala i protivrečno osećanje simpatije prema sitnim, neuspelim hohštaplerima, prema kojima sam, in a drugim poljima prevare, naročito u trgovini, gajio samilost.
Svake godine pred Božić, krajem decembra, kad padne sumrak i u prozorima, poput drveća u plamenu, zablistaju jelke, na vratima čujete zvekir nekoliko puta tokom večeri. Kad otvorite vrata nadjete se pred grupicom dece od 5 do 15 godina, koja vam, vise-manje skladnim Christmas Carol-om, čestitaju Hristovo rodjenje.
U tome ‘više ili manje’ krije se tajna podele na amatere i diletante, prve koje podnosim, ali ne volim, i druge koje ne podnosim, ali volim. Amateri vam božićnu pesmicu, naravno ne pevaju kao dečiji hor Covent Gardena, ali je trud da to učine i izvestan napredak na tom putu – očigledan.
ponekad i ugodno.
Oni su sve to negde danima uvežbavali, možda i pod kontrolom sestre učesnika hora koja se u muziku malo razume. Zvuče, u svakom slučaju, podnošljivo, ponekad i ugodno.
Ali moja ljubav upućena je diletantima, onoj dvojici sedmogodišnjih dečaka, musavih i prljavih, koji su se prvi put u životu sreli na uglu vaše ulice, odlučili da odu u bioskop, takodje tu odmah iza ćoška, videli da za to nemaju love, i sada stoje pred vašim vratima i ‘zavijaju’ nekoliko prvih stihova Carola bez trunke sluha, ali očajnički intenzivno, u nadi da ćete ih, vlastite zaštite radi, smesta prekinuti i isplatiti.
Ako imate dušu, to ćete i učiniti. Oni vam tada grabe sitniš iz ruke i, ne rekavši ni hvala, nestaju. Ako duse nemate i pustite ih da se i dalje muče, pesmica će se i sama prekinuti – jer oni najčešće više od par njenih stihova i ne znaju – u bednom decrescendu, u kome će se neuštimovani glasovi sudarati kao dezorijentisana vozila u nekoj masovnoj saobraćajnoj katastrofi.
Imajte zato dušu. Prekinite ih odmah i dajte im njihov novac. Jer film je, naime, po svoj prilici, već počeo.
Ali u toj popustljivosti prema diletantizmu, kao prema simpatičnom neuspehu koji se prihvata kao sudbina, razume pa ipak dalje časno tera kao zaslužena kazna, ima i izvesne samopopustljivosti.
Svoju pozorišnu karijeru vidim kao ad hock – iz ćoška mojih romana – smišljene drame, sanitarne jer bih bez njih jamačno eksplodirao, koje onda reditelj i ja, kao ona dva nesrećna fanatika filma, zavijamo pod krovovima hramova boginje Talije.
Ja se, sa zahvalnošću to priznajem, u našem pozorišnom životu ne održavam kao profesionalac na poštovanju ili kao amater na razumevanju, već kao diletant – na samilosti.
Šta će, medjutim, biti ako mi se ona uskrati?
Frankly, dear, I don’t give a dumn! (Ne dajem na to ni paru!)
LONDON, decembar 1983.
No comments:
Post a Comment