Godine koje su pojeli skakavci (I deo)

Read the English Translation here.

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 379-382 ) - Beograd, Partizanska knjiga, Copyright © 1984 Borislav Pekić.

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOVI ŽIVOT
(Jesen 1948)
"I naknadiću vam godine koje izjede skakavac, velika vojska moja koju slah na vas."
(Prorok Joilo, 2-25)

H. R. Giger

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucindri pobedničkog proletarijata.

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.

S radija se tiho, čisto čuje Schumann.
"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".

Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "Morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzsche-ova "Volja za moć" iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Odsada će se Moć ogledati na tebi.

Vrata se zatvaraju. Majčino lice nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čuđenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izdubio u sopstvenoj imaginaciji. Sem u imaginaciji, međutim, skrovišta nema.
(Znam, naime, da je ovo hapšenje. Đ. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Đ. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-tog. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je ovo što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.

Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i sabrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.

Kolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dođu, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi 0put događa. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

"Uhapšeni ste u im naroda. Ustanite".

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskuntinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.

Mlađi mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smeđim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probuđen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.

Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi biti i ime nekog Maga. Albertus Magnus, Cagliostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.

Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Nietzsche-a.

"Ha!" kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. "Izvinite. Soba je tako mala".

Sa radija se čuje Schumann-ova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom "razbistravanju uma u krizama", ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Schumann-a u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elisabeth-a, okreće note.

Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.

Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuca na vrata. Majčina ruka pruža debeli pulover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim.Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Đ. M.-a, rešio sam da spremim nekoliko tradicionolanih stvari za verovatan slučaj da dođu i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Đ. M.-a.

Sad imaju mene.

Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.

"Zašto?"
"Šta zašto?"
"Zašto sam uhapšen?"
"Ti to najbolje znaš."

Znam, na žalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga ... Sakriveni se tenk ne mora pokazati. Veruje se na reč ...

Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste. Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vređa. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.

"Mogu li da ponesem svoje cigarete?"
"Ponesi."

Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novaca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)